Жељко Ињац: Србија тоне а ми се бавимо Дарвином?!

Поделите:

У Србији се мало шта производи осим нових подела и раздора. Мало нам је постојећих подела па хајде да се још делимо на дарвинисте и креацинисте. То још нисмо пробали. Пре свега треба имати у виду да је већина српских подела идеолошка и увезена са Запада. И овде по питању креационизма и дарвинизма није у питању подела на затуцане средњовековне вернике и прогресивне научнике, него пре свега подела на две идеолошке струје које су у Србији у сукобу па скоро од Карађорђа, али су кулминирале у Другом светском рату и поново крајем ’90-их година прошлог века. То је заправо стална подела на народну илити прву Србију и ову другу Србију која жели да се постави као прогресивна елита и наметне том истом народу.

Креационизам и дарвинизам су само у служби овог дуготрајног сукоба, који ће по свој прилици постати вечити српски сукоб. То је исто тако могла бити подела на партизане и четнике, на Звезду или Партизан, на прозападну или проруску политику итд. У суштини све се своди на једну те исту поделу, народњаци VS квази елита.

Позадина ове нове српске поделе тј сукоба није толико у ненаучном покушају ревизије дарвинове теорије, колико у покушају супротстављања социјалдарвинизму и атеистичком прозелитизму који промовише другосрбијанска квази елита, а који произилази из дарвинизма.

На жалост као и већина идеологија које Срби упорно баштине и око којих се прегањају, ни ове две нису изворно српске, већ су нам увезене са Запада. Социјалдарвинизам коме су наклоњени наши либерали и другосрбијанци има за циљ просто промоцију атеизма и то оног најгорег секташког и агресивног облика који се позива на науку када жели да избрише све традиције и религије света, а посредством њега и раскрштавање са српском традицијом која је уско везана за православну веру. Антисрпском наративу другосрбијанаца увек је добродошла идеологија која може да се усмери против Срба и српске културе и традиције. Потребно је нагласити да је из социјалдарвинизма происетако низ мрачних идеологија и покрета од којих су у историји остали најпознатији и најозлоглашенији нацизам и еугеника, али и атеистички и богоборни комунизам који је владао источном Европом.

С друге стране креационизам у овом облику какав се код нас пласира је заправо протестантизам и са православљем има везе као лањски снег. При том то уопште није никаква научна теорија већ просто негација еволуционизма са религиозног становишта. Тако је америчка подела на протестанте креационисте и на либерале дарвинисте лепо пресађена у Србији а да она са нама и нашом традицијом нема много везе.  

По црквеној дефиницији црква је света заједница Бога и људи. Социјалдарвинисти у критици цркве пре свега гледају да наруше њен имиџ светости. Мада им за то данас није потребан нарочит труд, јер материјал су дали сами клирици својим бахатим и неморалним понашањем, као и таблоидни медији који често без икаквог основа узимају цркву за мету свог блаћења. Ипак, постаља се питање зашто је примарна мета светост цркве а не њено учење? Одговор је прост. Социјалдарвинисти већ имају своју једну „свету васељенску цркву“ у коју верују а то је наука и идеологија прогреса. Не, није наука црква, она је црква у очима савремених атеиста и социјалдарвиниста. Они заправо пројектују религиозне форме на науку. Стога за њих само наука може да има ореол светости и недодирљивости. Они науку схватају догматски и секташки. Свакако да то нема везе са аутентичном науком која ослобађа људе од заблуда али има везе са идеологијом социјалдарвинизма. Ни сами научници се нису превише потрудили да отклоне ове религиозне пројекције на себе, а неки од њих су заговорници научног доматизма. Одговарало им је да се престављају као „ново свештенство“ које има одговоре на сва питања. Често су се постављали догматично и елитистички те су својим „верницима“ дали основ за овакво уверење. Колико је наука заузела место религије, довољно јасно презентују „научне“ рекламе са тв екрана, које саветују којешта као „научно доказано“.

Критеријум за научност неке теорије јесте у могућности да се она оповргне. Идеје и теорије које не могу да се оповргну, не спадају у науку. Просто речено догматизму није место у науци и то је оно што раздваја социјалдарвинисте и креационисте од науке, јер они своје претпоставке и идеје држе за догме. Са њима нема дијалога нити ту помажу аргументи.

Теорија еволуције јесте научна теорија и тренутно, а то тренутно може потрајати 1000 година, за сада нема адекватне замене за ову теорију у науци али она није догма каквом је желе представити српски социјалдарвинисти и борбени атеисти. Овај сукоб између српских креациониста и социјалдарвиниста се и води на терену догматизма управо због погрешног схватања науке.

У питању су две догматике. Једна атеистичка која тврди да наука доказује да нема Бога и да је сав живи свет плод случајности. Друга догматика је она религиозна по којој је свет незамислив без Бога. Другосрбијанска квази елита је наклоњена овој атеистичкој догматици и њу користи у обрачуну са Српском црквом, са православном традицијом и уопште са свим што има предзнак српско и народно. Стога је и реакција „народњака“ била у покретању једне креацинистичке петиције. Клин се клином избија, ал остаје већи…

Занимљиво је да се овај сукоб прве и друге Србије пренео и у редове саме цркве. Тако је део професора Православног Богословског факултета издао саопштење у коме осуђује покушај креациониста за ревизијом дарвинове теорије. При том у овом саопштењу у коме се утврђује да је дарвинова теорија научна теорија заиста нема ништа спорно, сем велике ажурности која није својствена цркви. На безбројне проблеме и догађаје који се тичу вере,  црква или део цркве никад овако ажурно није реаговала. Ажурност професора теолошког факултета само говори колико је њима битно да их српска социјалдарвинистичка квази елита не поистовећује са „простим,  неуким, затуцаним, ненаучним и сујеверним“ Србима. Тачније речено овај део цркве који је наклоњен другосрбијанцима жели заправо да буде део те ненародне квази елите. Они уствари желе да их наша ненародна квази елита види као део себе, али се то никад неће десити док год они носе мантије или предају теологију.  Уместо овог монтипајтоновског покушаја да се ушлихтају другосрбијанској квази елити, професори и свештеници СПЦ боље да се посвете реалним људским и духовним проблемима српског народа, којих је безброј.

Како зауставити ширење утицаја парацрквених покрета и расколника? Где је борба за права верника у српском друштву (довољно је било погледати „иконографију“ последње емисије Оливере Ковачевић „Да можда не“ па видети крајње изругивање са православним светињама на првом програму државне телевизије)? Кад црква планира да изађе из средњег века и прилагоди свој систем савременом добу? Где је унутрашња мисија цркве? Шта је са мисијом цркве на интеренту, сем досадних саопштења званичних црквених сајтова које ретко ко чита,  све остало покривају зилоти и парацрквене ораганизације? Шта је са бројним теолозима и богословима и која је њихова будућност у Србији у којој, ако се изузме стерилна веронаука, мисионарење је на нивоу оног што смо имали у Југославији? Било би занимљиво чути одговор професора теологије потписника подршке дарвинизму барем на ово последње питање.

Не, њима је ипак много важније шта ће о њима мислити борбени атеисти и другосрбијански комесари либерализма, него њихови студенти или верници. Зато су и полетели да што пре објаве како је научна теорија заправо научна и како црква ето има разумне људе који наравно да схватају шта је то наука. Истина, ови наши борбени атеисти су се запрепастили када су прочитали ово саопштење, јер су њихове предрасуде о верницима неизмерне, а њихов елитизам се граничи са расизмом фашизма. То ипак не оправдава ово шлихтарско понашање професора и клирика, који су били претходно дужни да се пре свега оглашавају о жалосном стању српског народа како у духовном тако и у сваком другом погледу.

Наш народ су оптеретиле бројне невоље – духовне, моралне, социјалне и националне – али то изгледа мало кога погађа и зато је и та „црквена елита“ без утицаја на оно што се дешава у народу. Докле год се они буду бавили минорним темама попут сукоба дарвиниста и креациониста остаће на маргини друштва и у свом „црквеном гету“. Једини начин да црквени кругови поново постану битни у друштвеном смислу је да се баве, али не само теоријски, озбиљним проблемима и катастрофама које су задесиле наш напаћени народ.

 

Поделите:
1 reply
  1. ljubomir iv.jović
    ljubomir iv.jović says:

    NASTAJANJE NOVOG ŽIVOTNOG DOBA
    Svevišnji ili Darvin?

    Sve što nauka ne može da objasni ostaje nam rešenje koje pripisujemo Stvaraocu-Gospodu.To je posebno postalo aktuelno u oblasti obrazovanja kada je u pitanju izučavanje Darvinove teorije evolucije o postanku i razvoju živog sveta (Čarls Darvin,engleski naučnik,1809-1882.). O tome nas, u nekoliko skorašnjih članaka, obaveštava list,,Politika’’. Čini se da na pitanje evolutivnog razvoja sveta nema konačnog odgovora,jer su mišljenja oprečna.
    Potpisani nije pozvan da se o tome,ni slučajno,izjašnjava ali u ovom napisu ,,poteže’’ nekoliko knstatacija i pitanja,koja mogu biti i predmet,maker uzgredno, navedene ,,evolucije’’. Ovo prvenstveno, i naročito, s toga što su za njih zainteresovani i obični ljudi,ne samo penzioneri, koji traže odgovore i rešenja, i stalno ih interesuju i opsedaju misli o njima.
    Evo nekoliko reči o navedenom.
    Po svom mišljenju pozne penzionerske godine više ne treba nazivati ,,treće doba’’ života. Kako napreduje medicina i uspešno lečenje, vreme penzionera duže traje, njihov život osvaja ,,četvrto životno doba’’. Naime sadašnja medicinska nauka i uspešna praksa ,,ujedinila’’ je narodne lekove, savremenu medicinu i nove i delotvorne metode i načine lečenja koji imaju osetnog uspeha u ,,produžetku ‘’ zdravlja i života ljudi.
    Uspesi medicine ,do sada,ogledaju se ne samo u lečenju oboljenja već naročito u zameni organa (što je u ranija vremena bilo nezamislivo),koje daju odlične rezultate produžavajući život. Ovde posebno pominjemo zamenu srca, kao jednog od najvažnijeg organa čoveka. Bez njegovog rada nema života. Zameni se srce i čovek živi i to znatan broj godina od trenutka ugradnje novog srca. I mnogi drugi organi se zamenjuju. Ne baš svi, jer na tom uspešnom putu ima još, za sada, nezamenljivih organa,odnosno otklanjanja bolesnih delova.
    Možda se može očekivati da će ,vremenom-koje se ne može realno peroceniti,svi ljudski organi ,,materijalni’’(mišićni i koštani) moći da zamene.Ali organi čija struktura nije ,,materijalna’’ već, prema verskim ubeđenjima, izdanak Božijeg dara odnosno duhovnosti -neće, verujem, moći. Jer su takvi organi stvaralaštvo Gospoda a ne ni evolucije ni čoveka. Proizilazi već rečeno:čovečiji organi,čiji je sastav materijalne prirode mogu se zamenjivati,a organi čije je sastav i izdanak Božjeg duha,izgleda – ne.
    Ali pre toga ,u vezi zamene srca, opravdano se postavljaju sledeća pitanja.Nesporno je da bez srca i njegove funkcije nema života. Opravdano se može reći da je srce životvorni mehanizam. I to materijalni i zamenljiv novim zdravim, kada zamenjeno srce oboli i ne može da obavlja životvornu funkciju i zamenjuje se zdravim, drugim.Ali, nije samo to njegova funkcija.Narod, bez izuzetka, a posebno pesnici, tvrde da je srce ,,izvor’’i stecište ljudskih osobenosti i brojnih karakteristika.O tome ću reći nekoliko reči, što je isključivo rezultat mog ,,razmišljanja’’,bez ikakvog oslonca na nauku.
    Pre svega nesporna je, kao što rekoh, glavna osobenost srca životvornost.Sporne su njegove druge osobenosti.Na primer: osećajnost, duševnost i druge brojne vrline ali i mane ljudske. Šta biva sa njima.Da li ,,odlaze’’ sa bolesnim srcem ili bivaji ,,zadržani’’ prelazeći u novo zdravo srce.
    Možda se pomenute osobenosti i ljudske karakteristike, kojima narod pripisuje srcu, i ne nalaze u srcu (koje se zamenjuje), već je njegovo stanište i izvorište u krvi, pa ljudske osobenosti ostaju u čoveku ,bez obzira na zamenjeno srce.Za sada, koliko je meni znano, medicinska nauka se nije izjašnjavala ili su takva istraživanja meni nepoznata, pa je to pitanje suvišno ili čak ,,besmisleno’’.Ali radoznalost o tome ne miruje. Ako bi osobenosti ljudske bile u ljudskoj krvi,a ona se može zameniti,delimično i potpuno, što često biva,moglo bi se očekivati da se i ljudska svojstva menjaju. To bi za ljudske osobine a naročito za negativna svojstva bilo neprocenjivo (zavist, pakost, mržnja, podlost, drskost, obesnost, zaostalost, ograničenost, nastranost, ludost i druge negativne i bolesne-neizlečive mane), jer bi se pomoću provereno ,,dobre’’ krvi, navedene karakteristike ljudske menjale odnosno poboljšavale na bolje a možda i potpuno postale primerne i uzorne,a one loše iskorenile. Da li to biva?Očigledno dokaza nema.

    Ipak, samo je sigurno i u praksi dokazano, da je srce životvorni organ čoveka a ostalo navedeno samo nerealna predpostavka i ,,zamišljena’’ želja.
    Pa gde su ljudska svojstva i karakterne osobine? U srcui i krvi nisu! Pa gde su? U kojem organu čoveka se nalaze i kako su nastale?
    Da li je njihovo stanište u ljudskom razumu i duši. Oba pojma su ,,poznata’’ čoveku, jer ih u govoru upotrebljava i kao ,,razume’’ njihovo značenje.Posebno ti pojmovi ( razum i duša) su poznati knjževnicima a među njima naročito pesnicima.Kod njih je ,primera radi, pojam osećajnost najviše upotrebljavana i korišćena u pesmama i ona proizilazi iz čovečije duše i razuma. A šta je duša? Narod kaže:,,dobra duša’’, ,,prefinjena duša’’, ,,osećajna duša’’. Ili ,,duša od čoveka’’. Reklo bi se da ove reči imaju značenja dobrote, čestitosti, najboljih ljudskih vrlina. A značenju pojma ,,razum’’ narod daje ove osobenosti: razboritost, oštroumnost,zdrava pamet.

    Izgleda da je religija kao ,,Božja nauka’’, koja je sadržana u Bibliji-Božjoj knjizi, dala mogući odgovor gde su ,,nastanjene’’ ljudska svojstva i karakterne osobine: Sve je u Božjem Duhu.Sve one nalaze se i proizilaze iz tog Božijeg Duha. A, šta je sa Darvinom teorijom- postepeni razvoj sveta i svega (evolutivna teorija), koja se kao nauka suprotstavlja religijskoj ,,nauci’’. Ni u jednom ni o drugom pitanju odnosno problemu ovde se neće govoriti,jer su ona predmet o kojima se mogu izjašnjavati samo ljudi koje zovemo vrhunski naučnici i mislioci.
    Ovde ću,ipak, nešto reći o pojmu osećajnosti i to delimično,jer je taj pojam složen i čine ga mnogi ,,elementi’’,od kojih ja pominjem samo obdarenost i talenat.
    Ovde ćemo pokušati da ukažemo,prema našem osećaju i znanju, na neke karakteristike osećajnosti kroz njegove navedene elemente obdarenost i talenat.Najpodesnije mi je njih iskazati kod obdarenih svirača, pevača i igrača, koji su mi još od malena poznati i svojim osobenostima ušli u srce i osvojili dušu.
    Šta je to obdarenost i talenat i koje su njihove karakteristike,precizan odgovor nije potpuno dat ni od nauke. A, i da nauka ima odgovora, običan čovek to ne bi ni razumeo. Naime to što ,,zaseca“ i ,,izvire“ iz ljudskih gena i ljudskog uma, ili iz srca i duše,običan čovek još nije dorastao da shvati, pa bi taj put ka tom saznanju mogao označiti, kako je narod već, za takva saznanja rekao:,,Kljuca pile u gvozdene vile“.
    Izvorište osećajnosti i njegovih najizraziitijih elemenata, obdarenost i talenat, moglo bi se označiti genetskim, koje shvatamo kao urođena svojstva.Ta genetska osobenost manifestuje se u duhu ljudskom, umnosti odnosno čovekovoj svesti.Treba reći da ta genetska osobina ,ponekad dostiže stanje posebne nadahnutosti, koju narod razume kao pojam ushićenja.Inače, stanje čovekovog nadahnuća karakteriše naročito umetničko stvaralaštvo, pod kojim se može označiti i najviši stepen pevanja,sviranja i muzike o kojima je reč.
    Osećajnost,obdarenost i talenat u umetničkom stvaralaštvu doživljavaju se kao radost i sreća, ne samo njih kao aktera navedenih delatnosti (pevanje, sviranje, igra), već i njihovih obožavalaca.I kod jednih i kod drugih preovlađuje blaženstvo i zanos, koje stvara melodija, ritam, zvuk.To je doživljavanje mladosti i duševnosti. Takođe, radosti i ljubavi i svega što čovek može doživeti u zanosu i ushićenju, što čoveka čini srećnim i ponosnim bićem.
    O svemu ovome,ali o navedenim pojmovima (razboritost, oštroumnost,zdrava pamet) koje pominjemo i ponešto ,,znamo’’ o njima, u ranoj mladosti,u zrelom dobu i kasnijem životu,manifestuje se preko sećanja i u ,,četvrtom’’životnom dobu, i čini čoveka srećnim i radosnim, u mogućoj meri. Ali nedovoljnog značenja i razumevanja. Naravno sve se ovo odnosi ne sam na umetvičko već i duhovno stvaralaštvo u celini.
    Kao što se iz izloženog ,,vidi’’ preciznog odgovora na ovde postojeća pitanja nema, valjalo bi čuti i druge,znatno pozvanije da o njima izlože svoja mišljenja.

    Razmišljao i pokušao,maker sebi,,objasniti’’,
    Ljubomir Iv. Jović, u ,,četvrtom’’dobu života
    El.pošta:jovicbeograd@yahoo.com

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *