Епископ стобијски Давид (Нинов): Улица!

Поделите:

Шеталиште у Белом граду је било испуњено уобичајеним свакидашњим кретњама. Мноштво људи је пажљиво и са нескривеним усхићењем, широм отворених очију, гледало у забављаче, начућулујући уши, слушало је уличне музичаре, или се пак хладило воћним сладоледом на спарној врућини, насталој после летње кише, праћене грмљавином. Устаљена култура, не ретко даје човеку сигурност и умилан осећај. Но, таква култура није све, зар не? У том мноштву, двојица црноризаца су корачала градећи свој разговор изабраним речима, а притом ништа није наговештавало да ће им одједном искрснути једна сасвим нова, но већ постојећа стварност, коју већина пролазника, журећи, није ни стизала да примети. Из те гужве, ова двојица су скренула у једну сасвим необичну улицу.
Један корак је био довољан, да закораче на старе, одштампане странице. Књиге имају посебно значење, када је на њих свој печат оставило много очију. Имају ту моћ додира, онда када се човек својим прстима ухвати за пожутело удубљење на листу, настало од руку различитих путника кроз слово. Продавци таквих књига, за које човек зна да их је неко пре њега већ отварао, јесу чудне личности. Управо се један такав чудан човек обратио једном од црноризаца.
– Дино, имам за тебе један много добар стрип! „Торпедо“! А?
– Узећу га, али ако ми уз њега даш „Увод у психоанализу“?
– Наравно, за мене ће то бити изузетно задовољство.
Други црноризац је разгледао издање „Повијест књижевности“, у сивом, кожном повезу, које је одавно био оставио на неком непознатом месту, када је иза себе чуо ничим изазвану, несвакидашњу боју гласа:
– Јуче је овде, разгледао књиге неки римокатолички поп, а ја сам му, стојећи на овом истом месту рекао следеће: купите себи књигу о тароту! Он ми је одговорио: не, не долази у обзир, то су сатанске књиге. Е, ту сам га чекао да му кажем: можда би хтео да спалиш све књиге, као што је радио Хитлер са логорашима. Ха, ха! Мени је јасно да су такве књиге тешке глупости, ха, ха! Али, добро сам му рекао! Јел да? Ха, ха! Он је одмах након мојих речи напустио ову улицу.
За разлику од великог шеталишта, ова несвакидашња улица је очигледно била простор, где су се људи упуштали у разговор са црноризцима. Зато је Дино и питао:
– Молио бих Вас да нам кажете Ваше цењено име, господине?- Наравно. Ја сам Михајло, а ви ме слободно можете звати Миша. Али чекајте, по говору бих рекао да сте негде са југа.
– Јесмо, одговорио је Дино.
– Е, баш ми је драго. Ја, када идем за Дојран, купујем маслине и различите врсте поврћа и воћа, али никада из продавнице, већ директно од људи који их производе. Лепо миришу!
Тако је започео разговор који још траје. Црноризци разговарају са Мишом, претурају по књигама, роне дубинама океана слова. Чак су се и насмејали.
– Нигде не пише да се Христос смејао, рекао је Миша.
– Да, али нигде не пише ни да се није смејао, одговорио му је један од црноризаца.
Сви заједно, су се још једном насмејали.
Тада се Дино ухватио за једну књигу, и пре него што ју је погледао, Миша је узвикнуо:
– Узми је! И, идите!
– Можда ће почети да нас јури полиција ако вас послушамо?, упитао је Дино ведрим гласом.
– Не! Ја сам имао свој бизнис и желим да ваш одлазак са књигом, сам решим са продавцима ових књига, које су већ многи читали, тако да вас нико неће јурити. Ви сте слободни људи!
– Па, ми то знамо и без да нам Ви то кажете!
– Допада ми се ведрина са којом то кажете!
Двојица црноризаца су изашла са друге стране улице. Тада је Дино распаковао књигу за коју је Миша подигао глас и лице му се било озарило гледајући њене корице. Показао је другом црноризцу.
На корицама је писало: Срце земље!

Епископ стобијски Давид (Нинов)

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *