Иван Ристић: Вучић и две категорије патриота

Поделите:

Не треба посебно пратити тајмлајн на друштвеним мрежама, трендинг на „Јутјубу“, текстове у дневној штампи и прилоге на најпопуларнијим телевизијским каналима како би се закључило да се на њима константно води рат између две категорије патриота, на први поглед непомирљиве. Подела на „проВучић“ и „антиВучић“ патриоте је постала изражена од момента када је 2012. године СНС дошла на власт и почела да повлачи потезе који су са лакоћом дошли под радар оних који сматрају да су баш они кадри да буду последња инстанца која тумачи шта је национални интерес, а шта не. Ипак, сама таква подела није прикладна сложеној реалности која нас окружује, јер замагљује праву природу политичких односа у Србији. Због тога заслужује посебан коментар.

Хајка која се вештачки креира на интернету и уопште јавном простору, a која пре сваког, макар и квалификованог и аргументованог одговора, захтева фразу „нисам вучићев  фан али“, у потпуности пренебрегава реалност коју бисмо морали правилно да перципирамо уколико сопственој земљи желимо добро. Давање друштвено пожељних одговора у оквиру „зоне комфора“ занемарује чињеницу да се Вучић критикује због попустљивости према Западу, док се у исто време подржавају рецимо Вук Јеремић и „Двери“, који су или у оквиру свог мандата недвосмислено били прозападно оријентисани, или на дилеме са којима се Вучић суочава немају одговоре радикално другачије од његових. Уколико се ово изговори наглас, квалификације се на скали увреда протежу од места на „платном списку режима“ до озбиљних личних увреда и дисквалификација на професионалном нивоу.

Подела на родољубе и родољупце, или праве патриоте и оне који имају патриотски огртач, је важан елемент информативног рата који се, на основу циљева које има и дела популације која се налази у фокусу, може наслутити одакле је подстакнута. У друштвима са значајнијом демократском традицијом овакве поделе и расправе би могле да се припишу здравом политичком дијалогу, док су у Србији која се суочава са константим обавештајним угрожавањем споља увод у озбиљне друштвене поделе са несагледивим последицама.

Како се супротставити вештачки креираном наративу? У склопу одговора кључна су два елемента – рационализација насупрот емоцијама, и посматрање конкретних потеза, а не личних сентимената према одређеној политичкој личности. Политика је вештина могућег, па је сваки потез потребно посматрати у оквиру датих околности, објективних могућности за деловање у оквиру датог маневарског простора, као и одмеравања на релацији конкретан политички потез – политичка цена која се за то мора платити. Такође, одговор на питање и вредносни суд о томе да ли неко воли Вучића, Јеремића, Обрадовића или било ког другог лидера опције која је патриотска или се макар тако представља, мање је важан. Како би се извели исправни закључци и избегло острашћено карактерисање догађаја у којима места за острашћеност нема, од кључног је значаја је посматрање конкретних потеза у контексту процеса који се одвија, имајући у виду објективно окружење и континуитет проблема о којима се расправља.

Овде се, дакле, не ради о заузимању про или анти Вучић става, већ управо о избегавању овакве погубне дихотомије. За то није потребно колосално политичко образовање. Неопходно је само повремено се изместити из сопствене коже, сагледати ситуацију из угла који омогућава да се „од шуме види дрвеће“, и онда донети суд базиран на јасним и проверивим аргументима. Било да из те често неугодне позиције Вучић заслужи критику или похвалу за конкретан потез, треба заузети став који је могуће аргументовати и који је у општем интересу. Суштина оваквог начина размишљања се базира на принципу – ни за, ни против Вучића, већ за добробит Отаџбине.

Иван Ристић

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *