Операција “Хајка“ против Горске краљеве гарде

Поделите:

Фебруара 1944. године око 10.000 Немаца, Бугара и љотићеваца опколило је око 1.200 Калабићевих четника

Говор потпуковника Николе Калабића

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Два дана после напада на Смедеревски корпус, 17. фебруара 1944, осовинске трупе започињу операцију и против Горске краљеве гарде капетана Николе Калабића. У напад је кренуло седам батаљона Немаца, којих је овом приликом било највише, и љотићеваца, а у току операције придружени су и делови 70. пука бугарске војске. Нема тачних података о бројном стању непријатеља, али је свакако реч о око 10.000 војника. У ово доба Гарда још није била потпуно завршила организацију на новододељеном терену (Космај и Младеновац), тако да је због тога, али и због лоших временских услова, фебруара 1944. године Калабић имао свега око 1.200 војника под оружјем, сврстаних у пет бригада: 1. опленачку, 2. орашачку, 3. космајску, 4. младеновачку и Јуришно-пратећу.

Осовинске трупе опколиле су четнике на простору између Космаја и Рудника. Фронт са севера, истока и запада држали су Немци и Бугари, а са југа љотићевци. Други пук љотићеваца – који су они сматрали најбољим од својих пет пукова – под командом Марисава Петровића, посео је положаје на десној обали набујале реке Јасенице, од Тополе па узводно према Руднику. Калабић је одлучио да се управо на овом сектору изврши пробој обруча.

Трећег дана офанзиве немачки командант, пуковник Дизенер, похвалио је есесовце и љотићевце за “сјајно“ држање. Али онда је, такође према немачким документима, наступила “криза“ код 2. батаљона љотићевског 2. пука. Овај батаљон Немци су једва спасили од уништења, а Калабићев противнапад забринуо је окупатора у тој мери да је лично фелдмаршал фон Вајкс, командант Југоистока, морао да обилази своје јединице (есесовце и љотићевце) код Аранђеловца и Тополе.11

Оно што Немци називају четничким противнападом у ствари је био пробој обруча на реци Јасеници. Потпоручника Божидара Панића, командира 1. чете 1. батаљона 4. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде, почетак “Хајке“ затекао је на Космају. Ево како он описује борбе своје јединице:

“Када смо добили извештај да смо блокирани, целе ноћи смо путовали са Космаја. Био је велики снег, око пола метра, а топло време, лапавица. Били смо мртви уморни. Са љотићевцима смо се борили прса у прса, код Маслошева (село изнад Тополе, на Јасеници – прим. аут). Ту су нас сачекали у заседи. Мобилисали су много сељака и наоружали их. Држали су положаје све до Шаторње. Припуцали су мучки, из заседе. Ту нам је погинуло  једно Циганче, које смо заробили у партизанима, па је пошло са нама. Љотићевски метак га је погодио у груди. Е, онда смо се ми припремили… Марисав Петровић, љотићевски командант, замало ми је умакао. “Пресекао“ сам од Маслошева, савијао сам лево крило. Јурио сам га до гвозденог балвана на Јасеници, између Пласковца и Овсишта. Када смо савладали ове љотићевце, обруч је био пробијен. Онда смо прешли Јасеницу и дошли овде, у Велики Шењ (околина Крагујевца – прим. аут). Приликом преласка Јасенице, која је била много набујала, удавило нам се неколико војника, мислим пет или шест. Било је то у Блазнави. Држали смо се за руке, али се ланац прекинуо. После 15 дана, када је прошла опасност, вратили смо се на Космај.“12

И јединица потпоручника Драгована Радуловића, команданта 3. батаљона Јуришно-пратеће бригаде Горске краљеве гарде, тог фебруара затекла се на Космају. На немачки притисак са севера, Јуришно-пратећа бригада почела је да се повлачи ка југу, према Руднику. У околини Тополе и Радуловићева јединица наилази на љотићевце, са којима води “тешке борбе, нарочито у школи у Винчи“. Радуловић сведочи:

“Ту је потпуковник Миодраг Палошевић ‘Палош’ из Врховне команде, који се тада налазио код нас, лично са митраљезом нападао на школу. Викао је: ‘Удри крџалије, мајку им…’ Приликом преласка набујале Јасенице удавило се доста наших. Потом се одиграла страшна борба са Немцима у Љуљацима. Журили смо да им поставимо клопку, али су они стигли пре нас и поставили су нама клопку. Ту је погинуо наредник Филип, веома вешт човек, и многи војници. После смо се вратили на Космај.“

На питање о непријатељским губицима, Радуловић одговара:

“Љотићевци су много страдали, за немачке губитке не знам, из Љуљака смо се извукли у бегу. Бугара је увек страдало, са њима смо и иначе често имали тешке борбе.“13

Према немачким изворима, Горска краљева гарда је претрпела “осетне губитке“ у тешким двонедељним борбама (од 17. фебруара до 4. марта), вођеним у најгоре доба године; снег је био савезник боље опремљеним и наоружаним окупаторским трупама. Такође према немачким документима, једну од ових борби делови Гарде водили су “прса у прса“, против 2. батаљона 5. СС моторизованог полицијског пука.14

Иако је Гарда успела да пробије обруч, Немци су били задовољни исходом “Хајке“, јер су, према једном њиховом извештају од 22. фебруара, “банде биле разбијене и  изгубиле јединство командовања“. Према месечном извештају немачке Команде Србије од 15. марта, “мобилне ДМ снаге имале су тешке губитке у средњој Србији услед успешних подухвата“. После окончања “Хајке“ издата је похвална наредба свим јединицама које су учествовале у операцији. Речено је да су, са незнатним губицима, осовинске трупе убиле 81 и заробиле или ухапсиле 931 особу (међу којима, успут, и 70 комуниста), заплениле 261 пушку, једну штампарију, пет архива, седам складишта хране, итд. Ово су збирни подаци за све јединице обухваћене операцијом, тј. за Гарду, Церски, Мачвански и Смедеревски корпус.15

У накнадним претресима терена Немци су заробили девет рањених четника Гарде. Одвели су их у логор на Бањици и 20. марта стрељали у Маринковој Бари крај Београда.16

У вези Операције “Хајка“ Калабић је послао Дражи три извештаја. “Двадесет деветог фебруара имали смо борбу са љотићевцима у Овсишту и Маслошеву. Резултат наша два мртва и један рањен, а љотићеваца 12 мртвих и доста рањених“, наведено је у његовом радиограму од 1. марта.17

Следећег дана, с напоменом “допуњујем“, Калабић пише:

“У борби учествовао лично Марисав Петровић. Разбијени су да ни два заједно нису. Љотићевци имају 25 мртвих и доста рањених. Дошла су им јака појачања Немаца и Бугара. Дошли су и авиони. Повукао сам људе ка Гружи. Потпоручник Глишић ми је ухваћен после очајне борбе.“18

Трећи радиограм Калабић је послао 10. марта, пошто је Дража тражио проверу једне вести која је стигла до њега. Наиме, неко је обавестио Врховну команду да један од официра Гарде, потпоручник Клисић, ради за Немце, на што је Калабић одговорио:

“Ухваћен је од стране Немаца потпоручник Клисић код Аранђеловца. Његов командир чете наредник Виторовић погинуо је у истој борби, тако су Немци успели да стварно заплене нешто пушака. Клисић је ухваћен на превару и сада је у затвору. Не верујем да је фиктивно ухапшен.“19

Мајор Владимир Комарчевић, командант суседне јединице, Посавско-колубарске групе корпуса, писао је истог дана Врховној команди: “Извештен сам да се Калабић једним делом повукао у Гружу, а другим делом ка Црногорском срезу, јер су на његовом терену јаке потере Немаца и љотићеваца.“20

И повлачење у Гружу било је отежано због поплава. У овој области река Гружа могла се прећи само преко моста у селу Љуљаци. Крајем фебруара ту је најпре прошао пуковник Јеврем Симић, главни инспектор трупа, са својом пратећом јединицом, гоњен једним батаљоном љотићевског 2. пука. Са јужне стране реке Груже налазила се 3. чета 4. батаљона 1. гружанске бригаде 1. шумадијског корпуса, којом је командовао наредник Љубиша Умељић. Један од Умељићевих четника, Драган Цековић, сведочи:

“Једно јутро се зачу митраљеска и минобацачка пуцњава из правца брда Кадијевац. Угледали смо како се преко брда креће колона четника, а око њих су падале и експлодирале минобацачке мине. Била је то четничка јединица под командом пуковника Јеврема Симића – Дршке, која је прешла пут Крагујевац – Г. Милановац и реку Гружу у Љуљацима, под велом мрака. Љотићевска јединица за њима, као да је закаснила да их стигне, пре преласка реке, отварала је минобацачку ватру из далека, са каменичке стране.“21

Те ноћи Калабић је коначио у селу Коњуша, а следећег јутра његова претходница кренула је преко моста у Љуљацима. Међутим, онај љотићевски батаљон, којим је командовао Васо Јеличић, током ноћи је поставио заседу са друге стране реке. Да би прикрили намере, љотићевци су претходног дана мобилисали младиће у Љуљацима да им помогну у одношењу тешког наоружања за Крагујевац. Они су заиста отишли, али су се током ноћи вратили другим правцем, што Љуљачани нису приметили. Митраљеска паљба покосила је осам четника, чија тела су љотићевци изложили поред кафане у Љуљацима. Како су сведочили мештани овог села, мртве четнике љотићевци су шутирали, псујући им “мајку и Краља Петра“.22

Потом су, из правца Горњег Милановца, наишли Немци са камионима, па се испред Љуљака одиграла и борба коју описује потпоручник Радуловић.

О ситуацији после Операције “Хајка“, Калабић је известио Дражу радиограмом од 9. марта:

“Комунистичких група на рејону нема. Осећа се понегде њихов потајни рад. Један део љотићеваца повукао се за Крагујевац, још 300 остало у Опленцу, око 300 у Младеновачком срезу. Увек су заједно са Немцима. Немаца на целом рејону око 500. Један пук Бугара у Космајском и Орашачком срезу. Притисак окупатора је попустио. Сви насилно мобилисани (од стране љотићеваца – прим. аут) побегли. Говори се о одласку љотићеваца у Санџак и Црну Гору. Народ се добро држи.“23

ИЗВОРИ:

 

11 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 143.

12 и 13 М. Самарџић, Истина о Калабићу, 84-85.

14 и 15 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 144.

16 ИАБ, Бањичке књиге логораша. Девет гариста воде се под редним бројевима 19.800-19.808.

17 и 18 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.

19 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1. Изгледа да је реч о истом официру кога Калабић помиње 2. марта, а да су дешифранти једном написали Глишић, а једном Клисић.

20 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.

21, 22 С. Ћировић, На трагу злочина, 40, 41.

23 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.

СКРАЋЕНИЦЕ:

АВИИ – Архив Војноисторијског института

ЧА – Четничка архива

ИАБ – Историјски архив Града Београда

ЛИТЕРАТУРА:

– Авакумовић Иван, Михаиловић према немачким документима, “Наше дело“, Лондон, 1969.

– Самарџић Милослав, Истина о Калабићу, “Легенда“, Чачак, 2003.

– Ћировић Слободан, На трагу злочина, “Нова светлост“, Крагујевац, 2002.

Погледи.рс

Поделите:
1 reply
  1. Посматрач
    Посматрач says:

    У овом чланку је описана наша трагедија : уз немачку помоћ, међусобно се туку браћа : четници, љотићевци и комунисти.
    Братоубилачки рат.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *