Бачки Јарак у Блајбургу

Поделите:

Логично се човјек мора упитати – је ли могуће да страдалници из послијератних логора за Подунавске Швабе кроз све то страшно ратно вријеме нису ништа знали о злочинима својих најближих?
Неки (многи) неће прихватити тезу према којој су сличности између Бачког Јарка (Гакова итд.) с једне и Блајбурга (Дравограда) с друге стране веће од разлика међу њима.

Говорим, наравно, о збивањима на свршетку Другог свјетског рата на тим адресама, будући да дотична мјеста (топоними) иначе ни по чему другом у хисторијском смислу нису занимљива.

Ако је међутим теза с почетка овог текста унаточ свему ипак тачна (о аргументима њој у прилог нешто касније), може ли се очекивати да онај, који данас (јуче, прекјуче) у Бачком Јарку полаже вијенац уз обиљежје страдања војвођанских фолксдојчера, једнак такав букет сутра положи и у подножје меморијалног крижа на блајбуршком пољу?

Међу давним страдалницима и у Јарку и у Блајбургу несумњиво је било (и) невиних људи (ђеце, жена, стараца, инвалида, болесника), али су у (једнако тако несумњивој) већини на оба мјеста биле присташе Адолфа Хитлера. Невине Хитлерове присталице можда нису лично никог убиле (раниле, пријавиле, потказале, повриједиле, опљачкале), али ни Фирер такође никог својом пушком није устријелио. Он је то, додуше, чинио говорима (наредбама, законима итд.), а чељад из Јарка је само вјешала заставе (стјегове) са свастикама по крововима својих топлих домова.

Све остало је шутња – каже Шекспир на крају једне своје драме, а и ови из Јарка су дуге четири године (испуњене стрељањима, вјешањима, гушењима, изгладњивањима, мучењима, звјерствима, ужасима…) шутјели док су њихови синови (мужеви, очеви, ђедови), сви до једног чланови дивизије „Принц Еуген“, палили (клали, стрељали, давили) по Србији (Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској).

Сад им дижу споменике, „сад их више нема“ – рекао би Кико Сарајлић. Читам посљедњих година разне текстове у прилог несретницима из Јарка, али у њима не налазим одговор на питање које ме понајвише мучи. Наиме, дивизија „Принц Еуген“ харачи нашим крајевима дуго, дуго, годинама.

Логично се човјек мора упитати – је ли могуће да страдалници из послијератних логора за Подунавске Швабе кроз све то страшно ратно вријеме нису ништа знали о злочинима својих најближих? Ако су знали, јесу ли савјетовали рођацима да се окане такове работе, да не убијају нејач и немоћне? Је л се нека од тих жена (супруга) из Гакова (Јарка итд.) развела од мужа злочинца, кољача? Је л отац одрекао сина убојице? Кад су њихови најближи улазили у Културбунд, јесу ли оне то прихватале и саме се учлањивале или су можда осуђивале ту наци фалангу?

Они католички бискупи, који данас каде по Блајбургу, јесу ли можда икад и гђе осудили Ханџар дивизију, све редом хрватске хероје, који су у сурадњи (!) четницима на Мајевици поклали рањенике из партизанске болнице? Мој покојни пријатељ генерал Милан Баста причао ми је између осталог како су партизански војници, док су спроводили заробљене усташе путем („крижним“) од Блајбурга до Војводине, морали бранити заробљенике од разјарених удовица, мајки и сестара, којима су ти злочинци поубијали најближе.

Сад им данашње власти полажу вијенце, сад руше партизанска гробља. Сад злочинци постају жртве, а жртве ваљда злочинци. Сад се Хитлер устаје из гроба, а наше му будале ваде глогов колац из срца и груди.

Аутор је књижевник из Београда

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *