Небојша Васовић: Вторая Отечественная война – српски поглед

Поделите:

Ко влада Источном Европом управља Хартлендом,

Ко влада Хартлендом управља Светским Острвом,

Ко влада Светским Острвом управља Светом.

Источна Европа, то су Балкан, Украјина, Белорусија, Пољска, европски део Русије и Балтичке државе. Хартленд се простире од Волге до реке Јангце, и од Хималаја до Арктичког океана, а Светско Острво је сва непрекидна копнена маса Европе, Азије, Блиског Истока и Африке. У састав Света, осим Светског Острва, улазе Аустралија, Удаљена Острва Северна и Јужна Америка, и Британска Спољна Острва.

Једини начин да Велика Британија и Сједињене Америчке Државе, области на периферији, заснују и одрже глобалну империју, сводио се на то да периодично хушкају народе Источне Европе једне на друге, организују њихова међусобна клања, а затим, пре него што се иједан од ових народа економски или војно опорави, успоставе њихове међусобне односе на новој основи, на начин који највише одговара одржању и унапређењу Британско-америчке хегемоније.

У Сједињеним Државама Америке данас постоје људи који улажу методичан напор да управљају целим Светом. Ти људи са даљине спроводе експерименте на другим људима, као на пацовима, без разумевања какве све последице могу проистећи из таквих поступака. То су психопате, и њихове намере су намере лудака, али у том лудилу постоји систем.

Интернационална елита западних земаља, вођена слепом похлепом и жељом за свеобухватном доминацијом, већ четири стотине година сања сан у коме Држава Русија, ослонац и центар света, бива обуздана, окружена и, на крају, уништена.

И зашто ти људи морају да сањају баш такве снове, то не може ни да се разуме, ни да се објасни.

Лудило…

——

Средином децембра 1914-те године Колубарска битка била је окончана. Мало је таквих примера у историји ратовања, да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз.

Одговор Велике Британије и Француске, на папиру ратних савезника Србије и Русије, било је отпочињање Галипољске операције, чији је циљ био слабљење Русије, а не Отоманске Турске. Англо-француске снаге напале су Турску без претходног договора са Русијом и то је био јасан покушај да се Русија избаци са Црног мора, а Великој Британији и Француској омогући контрола јужног Балкана.

Покушај искрцавања на Дарданелима завршио се катастрофалним поразом британских, француских и аустралијских снага. Последњи савезнички војници повукли су се са турске територије 9-ог јануара 1916-те године.

Савезници су, средином јануара 1916-те године, одбили да помогну српској војсци, која је, крајем децембра претходне године, после тешких маршева преко албанских планина, по лошем времену, стигла у Драч и Валону, и тамо чекала транспортне бродове. 18-ог јануара руски цар Николај II Романов упутио је телеграм краљу Велике Британије и председнику Француске, и у том телеграму је стајало да ће Русија са њима раскинути савез ако не помогну српској војсци.

Интервенција руског цара спасла је српску војску.

Због неуспеха англо-француске војске на Западном фронту и тешког положаја српске војске на Македонском фронту, Команда руске војске је испланирала, започела и успешно довршила операцију која се данас зове Брусиловљева офанзива. Операција, коју је лично одобрио цар Николај II, трајала је од јуна до септембра 1916-те године. Губици руске војске износили су око пет стотина хиљада убијених, рањених и несталих војника и официра, аустроугарске војске око милион и две стотине хиљада војника и официра, а немачке војске око тристапедесет хиљада војника и официра.

Брусиловљева офанзива је сломила кичму аустроугарске војске.

По Брусиловљевим замислима, супротно ономе што се тада учило у највишим војним школама, артиљеријска припрема трајала је кратко, а фронт непријатеља нападан је и пробијан на више места, посебно обученим и припремљеним војним снагама.

После Брусиловљеве офанзиве вођење рововског рата постало је немогуће.

У јесен 1916-те године, члановима владе Велике Британије постало је јасно да ће руско присуство у области Константинопоља бити знатно појачано после Великог рата, а да ће Русија, највероватније, стећи контролу и над Арапским полуострвом. Лорд Асквит смењен је са места премијера и на то место постављен је Давид Лојд Џорџ, дотадашњи министар финансија.

Лојд Џорџ је донео одлуку да свргне цара Николаја и спречи снажење Русије. 29-ог децембра, у Петрограду, у завери организованој и вођеној од стране британске тајне службе (МИ6), убијен је руски мистик, исцелитељ и пророк, заштитник царске породице, Григориј Распућин. Убиство Распућина било је директан удар на Царску породицу, а удар на Царску породицу био је удар на Руску Државу.

Влада Уједињеног Краљевства није сматрала да је Немачка њен главни противник, већ Русија.

Два месеца касније уследила је Фебруарска револуција праћена абдикацијом цара Николаја.

Држава се распадала.

Почетком маја 1917-те године у Петроград је стигао Лав Троцки, предводећи “веснике рата”, групу сумњивих авантуриста, америчких анархиста и финансијера са Вол Стрита, чији је циљ био да “доврше револуцију и изведу Русију из рата”.

Историчари никада не би смели да забораве да је Лав Троцки ушао у Русију 1917-те године, са америчким пасошем добијеним због директне интервенције Вудро Вилсона, америчког председника, и да је са собом носио десет хиљада америчких долара, добијених из немачких фондова.

Давид Лојд Џорџ, премијер Велике Британије, предводник интернационалне криминалне групе која укључује обавештајне службе Велике Британије, Сједињених Америчких Држава, Канаде, Немачке и Француске, смислио је, организовао, и спровео у дело план који је довео до разарања Руске Државе, и низа несрећа које су потом задесиле Русију, укључујући и грађански рат који је трајао све до 1923-ће године и довео до страшних патњи десетина милиона њених становника.

Разарања држава, масовна убиства и пљачка и данас су једини “интереси” оног дела света који називамо Запад.

Свесно је тога руководство Русије…

Године 1911-те, Пангермански план је добио свој коначни изглед.

У том плану стајало је да, под врховном влашћу Немачке, треба створити велику средњоевропску федерацију, у коју треба да уђу Немачка, Аустроугарска, Холандија, Белгија, Луксембург, Швајцарска (без француских и италијанских кантона), департмани Француске који леже на североистоку од линије Белфор-ушће Соме, Руска Пољска и руске прибалтичке губерније. Та територија имала би 1 722 911 квадратних километара и 162 милиона становника, 77 милиона Немаца и 85 милиона становника ненемачке крви. На Балканском полуострву требало је, под хегемонијом Бугарске, створити федерацију која би се морала покорити Пангерманској, тиме би великој целини пришло још 22 милиона становника ненемачке крви. Политички и војни утицај Немачке проширио би се и на Турску, Египат, и Персију, тако да те земље касније, у згодан час, дођу такође под власт Немачке, што би значило нових 20 милиона становника ненемачке крви…

northern-africa-middle-east-map

Овакво формирање једне Пангерманске империје у срцу Европе, на начин старог Римског царства, било је, по концепцији твораца Пангерманског плана, само први корак на путу до власти над целим Светом. Следећи корак требало је да буде освајање светског тржишта. То је могло да успе само у случају да Немци овладају неком светском саобраћајном линијом, а то се, опет, могло постићи реализацијом грандиозног пројекта светске железничке мреже која би повезивала Централну Европу и Азију. Тај железнички пут, чије би главне деонице биле Берлин-Кале, Берлин-Рига и Хамбург-Берлин-Цариград-Персијски залив, везивао би једном гигантском линијом Северно и Балтичко море са Средоземним морем, а затим Атлантски океан са Индијским и Тихим океаном, и постао би најважнија транзитна веза између два светска океана. Пролазећи готово сав по територији Пангерманског Царства, он би на “нулу значаја” свео значење Средоземног мора и Суецког канала, и гарантовао силну моћ и економску хегемонију тој великој nемачкој држави не само у Европи него и на целом свету. На тај начин би Немачка постала једини посредник у међуокеанском саобраћају и владарица најважније транзитне линије. Под “капу” Берлина дошла би територија од 4 015 146 квадратних километара, са 204 милиона становника, од којих би само 77 милиона били Немци…

У Сједињеним Државама Америке, почетком двадесетог века, од око 100 милиона становника, сваки седми, отприлике, био је Немац. Немци су били најгушће насељени око управних и трговачких центара на истоку земље и близу Великих језера, а у неким важним градовима чинили су трећину становништва. Били су добро организовани, створили су “државу у држави”, било их је међу члановима вашингтонског Конгреса и веома су утицали на индустрију и политику Сједињених Држава. Све то нам донекле тумачи зашто су Сједињене Државе Америке, тек у априлу 1917-те године, после дугог оклевања, ушле у Рат на страни Антанте.

Што се Русије тиче, у Пангерманском плану били су предвиђени још окрутнији завојевачки методи. Пошто јој се објави рат и њена „војна снага смрви“, ваљало ју је свести на државу другог реда, откинути од ње толико територија да буде коначно одрезана од Европе, „потиснута иза Дњепра“, одузети јој целу обалу Балтика, отети јој земље погодне за развој пољопривреде и створити на њен рачун низ нових држава, нарочито Украјину, које би слушале Берлин.

Будући да је линија Хамбург-Персијски залив замишљена као главна саобраћајна артерија Пангерманског Царства, а она пресеца Балканско полуострво са једног краја на други, јасно је да би балканским државама припала значајна улога. Зато је балканска ратна позорница, иако на први поглед незнатна, била за време Рата од изузетне важности, и судбина Великог рата решила се баш на њој.

У Првом светском рату, фронт на Истоку био је дужи него фронт на Западу.

Ратиште је било ограничено Балтичким морем на западу и Минском на истоку, Санкт Петербургом на северу и Црним морем на југу. Дужина фронта од преко 1600 километара значајно је утицала на начин ратовања јер, док се на Западу водио рововски рат, линија фронта на Истоку се чешће и лакше мењала, тако да ровови нису могли да се развију. Због дужине фронта, густина војника на линији била је релативно мала, па је пробијање фронта било лакше.

Рат на Истоку започео је руском инвазијом источне Пруске и аустроугарске провинције Галиције. Руска војска претрпела је пораз у бици код Таненберга у августу 1914-те године. Друга експедиција на Галицију, под командом Алексеја Брусилова, била је много успешнија, јер су у септембру Руси добили битку у Галицији, и започели су опсаду тврђаве Пшемисл, на путу према Кракову. Тврђаву Пшемисл, коју је Руска војска заузела у марту 1915-те године, Немци су повратили већ у јуну исте године, током велике Горлице-Тарнов офанзиве, која је трајала од маја до септембра 1915-те године. Руси су, уз велике губитке (240 000 руских војника према 90 000 немачко-аустријских), морали да напусте Галицију, изгубили су Пољску и део Литваније.

8-ог септембра 1915-те године, цар Николај II Романов лично је преузео команду над војском. Упркос тешком поразу, повлачење руске војске одвијало се у добром реду, тако да Русија није била избачена из рата. Са друге стране, да би одржавали велику офанзиву, Немци су морали да довлаче војску са Западног фронта, смањујући своје шансе у сукобу са Французима и Британцима. Крајем 1915-те године, немачко-аустроугарско напредовање било је заустављено на линији Рига-Јекобпилс-Двинск-Барановичи-Пинск-Дубно-Тернопил, и ова линија није доживела веће промене до колапса Русије 1917-године.

brusilovskii_-proryv

Стручњаци истичу да је догађај који је обележио војна дејства на источноевропском ратишту током Првог светског рата била офанзива на руском Југозападном фронту 1916-те године, под командом генерала Алексеја Алексејевича Брусилова, током које је остварен оперативни пробој непријатељског фронта, први пут откада се воде рововски, позициони, „кордонски“ ратови, што никада раније није успело ни Немцима, ни Аустроугарима, ни Енглезима, ни Французима, да је ова операција, која је представљала значајан напредак у руској тактици и зачетак нове важне етапе у развоју војне науке, била успешна захваљујући новом начину напада који је Брусилов увео, па је пробој непријатељских линија извршаван на више места дужином целог фронта, а не само на једном месту, као што је до тада било практиковано, да је пробој на главном правцу комбинован са помоћним ударима на другим правцима, да је после тога долазило до „распада“ целе позиционе линије непријатеља, и он више није био у могућности да прегрупише и сконцентрише своје резервне снаге за одбијање главног удара, да је Брусиловљева иновација било увођење малих, елитних, специјализованих, ударних, “шок” снага, које су нападале слабе тачке непријатеља, па је главнина снага могла потом да искористи те пробоје, “бреше”, у одбрани да би разбила непријатељску линију одбране на широком фронту, да је таква “тактика шока” била значајан напредак у односу на дотадашњу “тактику људских таласа” која се користила током Првог светског рата и још, да је инфилтрациона или Хутјерова тактика, коју су касније користили Немци на Западном фронту, била варијанта Брусиловљеве тактичке иновације која је играла важну улогу и касније, током раних немачких “блицкриг” офанзива почетком Другог светског рата.

brusilv33

Експерти наводе, још, да је Брусиловљева офанзива била највећа руска победа и врхунац руских ратних напора у Првом светском рату.  То је била велика офанзива руске Царске армије против Централних сила, изузетан пример доброг вођства и планирања. Започела је 4-ог јуна и трајала до 20-ог септембра 1916-те године, да се одиграла у данашњој Украјини, у Галицији, у близини градова Лавов, Луцк и Ковел. Резултат офанзиве је руско заузимање Галиције и Буковине. Ова офанзива, која је добила име по команданту руског Југозападног фронта Алексеју Брусилову, сломила аустроугарску војску, а западне савезнике спасила од немачког притиска на Западном фронту. Брусилов, пре напада, сакупио је 4 армије са укупно 40 пешадијских и 15 коњичких дивизија, а аустроугарска војска имала 39 пешадијских и 10 коњичких дивизија.

97_html_28285932

Аустроугарска војска је била добро утврђена, у три реда добро пројектованих одбрамбених линија. Брусилов је припремио изненадни напад на фронту дужине 500 километара. Руски генералштаб је захтевао од Брусилова да скрати фронт напада, како би омогућио већу концентрацију руских снага, али да је Брусилов инсистирао на свом плану, па је тако и остало, па онда, да су Руси успели да се привуку на 100 метара од аустроугарских линија, а понегде и на 75 метара, пре напада, који је започео 4-ог јуна, масивном, прецизном и кратком баражном артиљеријском ватром на аустроугарске линије. Кључно је било то да је артиљеријска паљба била кратка и прецизна, што се разликовало од дотадашњих обичаја дугог артиљеријског напада, јер је дуги артиљеријски напад обично омогућавао браниоцима да довуку резервне снаге, и да испразне предње ровове.

Почетни напад Брусиловљевих армија био успешан и да су аустроугарске линије биле пробијене. То је омогућило да 3 од 4 Брусиловљеве армије потом напредују на широком фронту, а потом, да је већ 8-ог јуна 1916-те године руска војска заузела Луцк. Аустријски надвојвода Јозеф Фердинанд је једва успео да побегне из града пре уласка Руса, да та чињеница сведочи о томе колика је била брзина руског напредовања. Руси, до тог тренутка, већ били заробили 200 000 аустријских војника, да су, међутим, Брусиловљеве снаге постале превише растегнуте, па је он дао до знања Алексеју Еверту, команданту руске Западне армијске групе, да даљи успех зависи од тога да ли ће Еверт кренути у офанзиву са осталим снагама. Еверт, који је био против Брусиловљевог плана, јер је сматрао дефанзивну тактику прикладнијом, наставио да одуговлачи, што је немачкој Врховној команди дало довољно времена да пошаље појачања на Источни фронт.

Стручњаци додатно тврде да је, када је Луцк пао, шеф немачког Генералштаба Ерих фон Фалкенхајн убедио аустријског фелдмаршала Конрада фон Хецендорфа да пребаци војску са Италијанског фронта да би се супротставио Русима у Галицији. Генерал Паул фон Хинденбург, послератни други председник немачке Вајмарске републике, успео да брзо допреми трупе, 34 дивизије, због добрих железничких пруга у Немачкој, и пошаље их у помоћ Аустрији, што је спасило Аустроугарску од потпуног пораза и изласка из рата.

Затим руски генерал Еверт слабу и лоше припремљену офанзиву започео је тек 18-тог јуна, а немачки генерал Александер фон Лузинген 24-ог јула извршио контранапад јужно од града Ковела. Брусилов, 28-ог јула, наставио је са офанзивом и, упркос слабој опскрбљености војске, успео 20-ог септембра да стигне до Карпата. Када је руска Висока команда почела да шаље војску са Евертовог фронта у помоћ Брусилову, он се томе опирао, сматрајући да вишак војске може само да “зачепи фронт”. Офанзива потпуно је престала крајем септембра 1916-те године, због исцрпљености војних снага укључених у операцију.

Најзад, офанзива је потпуно успела, јер је “сломљена кичма” аустроугарске војске, која је изгубила око 1 200 000 људи, укључујући 400 000 заробљеника, и која до краја рата више није била у стању да изведе успешан напад, већ се морала ослањати на немачку војску. Руси су заробили и 581 артиљеријско оруђе, 448 минобацача и 1795 митраљеза. Још треба нагласити да су, захваљујући овој офанзиви, Французи успели да задрже Верден а Италија је била спасена од сигурног и потпуног пораза.

И руски губици су били велики, близу пола милиона људи…

Крајем 1916-те године, услови живота у великим градовима у Русији осетно су постали тежи. Постало је веома тешко доћи до хране, а владини службеници бринули су колико ће дуго трајати народно стрпљење. Број штрајкова се знатно повећао и незадовољство царистичким режимом постојано је расло.

Soldiers_demonstration.February_1917

У новембру 1916-те године, државна Дума упозорила је цара Николаја да ће “катастрофа задесити земљу уколико се не уведе нека форма уставне владавине”.

Месец дана касније је у Петрограду дошло до већ поменутог убиства Григорија Распућина, организовано јер је Лојд Џорџ, премијер Велике Британије сковао план да свргне цара Николаја II, и на престо доведе његовог рођака, принца Дмитрија, знатно подложнијег британском утицају. Због великог Распућиновог утицаја на цара Николаја и царицу Александру, британски агенти били су убеђени да цар може бити свргнут само ако се Распућин или “приволи” на сарадњу, или ликвидира. У складу са британским упутствима, принц Феликс Јусупов, пријатељ принца Дмитрија, требало је да намами Распућина у своју кућу и тамо га, уз помоћ британских агената, натера да утиче на царицу Александру да она наведе свог супруга Николаја да престо Русије преда баш принцу Дмитрију, британском изабранику.

Упркос екстремном мучењу којем су га подвргли британски агенти, Распућин није пристао, и због тога је убијен.

Убиство је извршио Освалд Рајнер (Oswald Rayner), агент МИ6, блиски пријатељ принца Јусупова из времена када су обојица студирала на Оксфордском универзитету, а смртоносни хитац је тај професионални убица испалио из револвера Вебли (Webley), калибра 0.455, из непосредне близине, у центар Распућиновог чела.

Британци су се надали да ће Царска породица без Распућина бити мање заштићена и више изложена њиховом утицају. Убиство је било наставак политике чији је циљ био да се умањи руски утицај на Црном мору, Балкану и у Централној Азији, а коју су високи британски званичници водили током целог деветнаестог века.

Распућиново убиство је сведочило о безнадежној подели унутар царске породице и државне управе. То је био јасан и недвосмислен удар на врх Руске Државе и држава то није издржала, почела је да се распада.

Руски царски режим срушен је два месеца касније, током Фебруарске револуције 1917-те године, а годину дана касније цар и цела његова породица били су побијени.

KERENSKII_Aleksandr_Fedorovich1

Руска Привремена влада која је заменила царску управу управљала је Русијом до бољшевичког преврата, 25-ог октобра 1917-те године. Најистакнутија личност у том периоду, Александар Керенски, председник Владе и министар рата, наредио је започињање офанзиве против Немаца у јулу 1917-те године, и та се офанзива катастрофално завршила. “Најдемократскија армија на свету”, како је Керенски називао руску војску, повукла се више од 200 километара у односу на почетну линију фронта. У оквиру војске деловало је много дефетистичких агитатора, који нису били кажњавани.

Почетком маја 1917-те године, у Петроград је стигао Лав Давидович Бронштајн-Троцки. Путовање у Русију започео је шест недеља раније, 26-ог марта, када је пароброд “Кристијанфјорд” напустио Њујорк, а Троцки био на његовој палуби са пасошем Сједињених Америчких Држава у рукама, у друштву са другим “интересантним особама”, америчким анархистима, финансијерима са Вол Стрита, авантуристима из разних земаља, интернационалном бандом весника рата, од којих се мали број укрцао на брод да би се у Русији бавио законом дозвољеним пословима.

Trot1-1024x666

Када је у априлу, током пута, у Халифаксу у Канади, Троцки ухапшен и притворен, заједно са осталим “штетним особама”, јер је канадска војно-обавештајна служба имала сазнања да он “има врло блиске односе са немачким Главним штабом и да делује по немачким инструкцијама”, британска Влада је била налогодавац ослобађања Троцког из канадског заробљеништва, и обезбедила му је британску визу за транзит и руску дозволу за улазак. Сва ова помоћ имала је за циљ да се он врати у Русију и започне револуцију-разарање руске државе.

Са друге стране, у априлу 1917-те године, Владимир Иљич Уљанов-Лењин је, са групом од тридесетак руских револуционара, углавном бољшевика, путовао специјалним, запечаћеним возом из Швајцарске, преко Немачке и Шведске, за Петроград у Русији. Кренули су да се придруже Троцком у “довршавању револуције”, а њихов пут преко Немачке је био одобрен, помогнут и финансиран од стране немачког Главног штаба. Заједно са Лењином путовали су и будући бољшевички прваци Зиновјев и Радек, а воз се, у пратњи два немачка официра и неколико војника, смео у Немачкој зауставити само због снабдевања намирницама. Стигли су у Петроград за два дана, 16-тог априла 1917-те године.

wr-720.sh-18

002

Лењинов прелазак у Русију је био део плана усвојеног од стране немачке Врховне команде, како би се помогла дезинтеграција руске војске и тако елиминисала Русија из Првог светског рата. Лењиново путовање за Русију одобрио је лично немачки канцелар Теобалд фон Бетман-Холвег, исти човек који је 1914-те године објавио свету да је немачка гаранција Белгији била само “парче папира”. Бетман-Холвег је инструкције о овом преласку дао немачком представнику у Берну, почетком априла 1917-те године.

Отац Александра Керенског, председника Привремене владе, Фјодор Керенски, био је учитељ Владимира Уљанова Лењина, а отац Лењина, директор Симбирских школа Иља Николајевич Уљанов, био је Фјодоров надређени. Породице Керенски и Уљанов одржавале су пријатељске односе у Симбирску, јер је у њиховом начину живота, социјалном статусу, интересима и пореклу било много тога заједничког.

Министарство Сједињених Америчких Држава и амбасадор Френсис у Петрограду били су добро информисани о намерама и напредовању бољшевичког покрета. “Штетне особе” су у лето 1917-те године, користећи нове америчке и руске пасоше, улазиле у Русију. О распаду владе Керенског јављено је током септембра, док су трајале бољшевичке припреме за преврат. Бар шест недеља пре бољшевичке фазе револуције, британска влада упозорила је своје грађане у Русији да треба да напусте ову земљу. Проносиле су се гласине да је “већина бољшевика стигла из Америке”, јер су амерички крупни капиталисти и банкари видели Русију као будуће тржиште, и због тога желели да тамо стекну чврст ослонац.

9f0f2fb941c07a540c3f56d478c73c9e

24-ог октобра 1917-те године (по јулијанском календару), односно 6-ог новембра (по грегоријанском календару), Владимир Иљич Уљанов-Лењин је повео своје снаге на побуну у Петрограду, против неефикасне Привремене владе Александра Керенског. Немири у Петрограду су, углавном, протекли без проливене крви, а Црвена гарда, предвођена бољшевицима, заузимала је владине установе без великог отпора, док је јуриш на Зимски дворац извршен у ноћи између 6-ог и 7-ог новембра. Дворац је заузет у два сата после поноћи, и 7-ми новембар је узет као званични датум Октобарске револуције. Предратно пријатељство породица Керенски и Уљанов могло би бити један од разлога зашто су побуњеници наилазили на мало или нимало отпора приликом освајања важних државних институција. Успех Октобарске револуције трансформисао је руску револуцију по карактеру од либерално-капиталистичке у социјалистичку.

Нова руска бољшевичка влада решила је да успостави мир са Немачком, као што је пре револуције обећано руском народу. Преговори о миру почели су 22-ог децембра 1917-те године, у граду Брест-Литовску (данас град Брест у Белорусији). Са немачке стране, један од главних преговарача био је Макс Хофман, командант немачког Источног фронта. Стални сукоби Троцког и Хофмана довели су до повлачења руске делегације са преговора 10-ог фебруара 1918-те године и до једностране објаве прекида непријатељства са руске стране, што је резултирало позицијом “ни мир ни рат”.

img22

Последице су биле горе него што је руска бољшевичка влада очекивала.

Примирје је прекинуто 18-ог фебруара, и Централне силе су, у року од две недеље, заузеле највећи део Украјине, Белорусије, и Балтичких земаља. Кроз Балтичко море немачка флота се приближавала престоници Русије, Петрограду, и 3-ег марта бољшевичка руска влада је пристала на услове мира знатно неповољније од првобитних, понуђених на преговорима. Званични споразум, Брест-Литовски мир, потписан је 6-ог марта 1918-те године. За бољшевичку владу мир је био једини избор, јер је стара руска војска, постепено организована у Црвену армију радника и сељака, још увек била у расулу када су Немци започели своје напредовање фебруара 1918-те године.

Брест-Литовски мир био је за Русију и катастрофа и понижење.

Од Русије је била отргнута територија од 780 000 квадратних километара, са 56 милиона становника (трећина становништва Руске Империје), на којој се налазило 27 процената култивисаног пољопривредног земљишта, 26 процената железничке мреже, 33 процента текстилне индустрије, територија на којој је топљено 73 процента гвожђа и челика, на којој се копало 89 процената каменог угља, производило 90 процената шећера, на којој се налазило 918 текстилних фабрика, 574 пиваре, 133 фабрике дувана, 1685 дестилерија, 244 хемијска предузећа, 615 фабрика целулозе, 1073 фабрике машиноградње, територија на којој је живело 40 процената индустријских радника Руске Империје. Пратећим споразумом, потписаним у Берлину 27-ог августа 1918-те године, предвиђено је и то да Русија исплати Немачкој шест милијарди марака одштете.

Тек са окончањем Другог светског рата, тридесет година касније, поништени су сви територијални губици Русије из Брест-Литовског споразума.

Губитак свих ових територија изазвао је велики број антибољшевичких група, унутар и изван Русије, да ступи у борбу против нове власти, па је грађански рат у Русији, који је започео одмах после Октобарске револуције, трајао све до 1923-ће године. Већина борби завршила се 1920-те године, али је значајан отпор у неким деловима Русије постојао и 1922-ге године.

8d86d14effbbe7450d649210e5b841c7

Грађански рат се углавном водио између Црвених, који су већином били комунисти и револуционари, и Белих, широке коалиције монархиста, конзервативаца, либерала и социјалиста који су се противили бољшевичкој револуцији. Националистички покрет, познат као „Зелени“, и анархисти, познати и као „Црна гарда“, играли су много мању улогу у рату, понекад су нападали и Црвене и Беле, а понекад ратовали између себе. На страни Белих интервенисали су Антанта и неке друге земље, што је даље разбуктавало грађански рат и доводило до нових жртава.

Рат је вођен је на три главна фронта, источном, јужном и северозападном, и може се, грубо, поделити на три периода.

Први период је трајао од Октобарске револуције до примирја. Прво је, крајем новембра 1917-те године, нова бољшевичка влада прогласила да ће традиционалном козачком земљом сада управљати држава, што је изазвало побуну Добровољачке армије у Донској области, коју је предводио генерал Каљедин. Затим је потписивање Брест-Литовског мира резултирало директном интервенцијом савезника у Русији и наоружавањем војних снага које би се супротставиле влади бољшевика. Већина борби у овом периоду биле су спорадичне и укључивале су мале групе бораца, а међу учесницима су били Чеси, познати као Чешка легија или Бели Чеси, и Пољаци из 5-те Пољске пешадијске дивизије.

Лењин је био изненађен избијањем грађанског рата и у почетку је потцењивао величину снага које су устале против нове владе.

Други период грађанског рата је био кључан, и трајао је од јануара до новембра 1919-те године. Уз велику помоћ већег броја земаља, које су послале војску, наоружање и опрему, напредовања Беле армије су у почетку била успешна. На сва три фронта, са југа (под Дењикином), са истока (под Колчаком) и са северозапада (под Јуденичем) Бела армија потиснула је Црвену армију. Међутим, реорганизована Црвена армија отерала је назад Колчакове снаге у јуну, а Дењикинове и Јуденичеве снаге у октобру. Борбена моћ свих Белих армија је сломљена средином новембра, скоро истовремено.

вранг-6

Трећи период рата је била опсада последњих снага Белих на Криму. Петар Врангел је окупио остатке Дењикинове војске и утврдио њене позиције на Криму. Они су држали своје позиције док се Црвена армија није вратила из Пољске, где се борила у Пољско-совјетском рату. Када се Црвена армија, у пуној снази, обрушила на Беле, они су брзо били надјачани, а преостали војници су се евакуисали у Цариград у новембру 1920-те године.

Јапанци, који су хтели да присвоје Амурски регион у источном Сибиру, коначно су повукли своје снаге у октобру 1922-ге године, јер су бољшевичке снаге постепено преузимале контролу над целим Сибиром.

У иностраној војној интервенцији у Русији (1918-1921) учешће је узело четрнаест земаља, а највећи број војника упутиле су:

Велика Британија (1918-1919), близу 40 000 војника, између осталих и јужно-руски тенковски одред и 47-ма ескадрила на југу Русије, интервенција у Грузији; Сједињене Америчке Државе (1918-1919), на северу Русије око 6000 војника, у Сибиру око 9000; Француска (1918-1919), на северу Русије око 2000 војника и инжењера, интервенције у Украјини, на Криму, Одеси, Севастопољу; Аустралија (1918-1919), Архангелск, Мурманск, око 4000 војника; Канада (1918-1919), Архангелск, Мурманск, око 4000 војника укључујући 500 артиљераца; Италија (1918-1919), Мурманск, око 2000 људи; Румунија, окупација Бесарабије; Пољска, близу 30 000 војника, 4-та дивизија генерала Желиговског на Југу Русије и у Одеси, 5-та дивизија пуковника Румшија која је контролисала Транссибирску железницу у рејону Новониколајевска; Чешка, око 30 000 војника, Чешка легија, углавном ратни заробљеници и дезертери из аустроугарске војске, на страни „беле демократске контрареволуције“ контролисала је највећи део Транссибирске железнице, од Бајкалског језера до планине Урал, заузела Јекатеринбург у јулу 1918-те године; Јапан, близу 30 000 војника, Владивосток, Сахалин, Транссибирска железница од Верхнеудинска до Хабаровска.

Легенда руске царске војске, генерал Алексеј Брусилов, човек по коме је Брусиловљева офанзива добила име, зачетник нове фазе војне науке, још на самом почетку револуције чврсто је решио да буде са војницима и са војском, док га не смене. Било му је тешко да прихвати нову власт, јер је био верник и монархиста, али је свима говорио да је дуг сваког грађанина да буде уз свој народ и живи са својим народом, без обзира на цену.

Његов син јединац служио је у Црвеној коњици, био је заробљен и затим стрељан. Генерал Алексеј Брусилов умро је од упале плућа 1926-те године, у 72-ој години живота.

 

Русија је, после грађанског рата, била у рушевинама.

Од Руске Империје, која је 1914-те године имала 175 милиона становника, одвојене су територије Пољске, Финске, Литваније, Летоније и Естоније, западне Украјине, Белорусије, Карске области у Јерменији и Бесарабије.

Познаваоци тврде, описујући последице грађанског рата у Русији, да је број становника у областима преосталим од Руске Империје износио „не више од 135 милиона“, а људски губици у овим областима, као последица ратова, епидемија, емиграције, пада наталитета, од 1914-те године, “не мање од 25 милиона становника”. Током грађанског рата у Русији, од глади, болести, терора и у борбама је погинуло од 11 до 13 милиона људи, а од тог броја око милион бораца Црвене армије. У иностранство је отишло више од 2 милиона људи. Укупна штета националне привреде је износила преко 50 милијарди златних рубаља. Индустријска производња опала до нивоа од 4 до 20 процената у односу на ниво из 1913-те године. Разрушени су многи рудници, изразито су страдала предузећа која су производила угаљ у Доњецком басену и предузећа за прераду нафте у рејону Бакуа, Урала и Сибира, да опрема није обнављана, да је због недостатка горива и сировина заустављен рад многих фабрика, а радници били принуђени да напусте градове и оду на село. Металургија пје роизводила онолико метала колико се производило у време Петра I. Производња памука је пала на 5 процената, а гвожђа на 2 процента предратног нивоа, број коња опао са 35 милиона 1916-те године на 24 милиона 1920-те, а стоке са 58 милиона грла на 37 милиона грла. Производња у области земљорадње смањена за 40 процената. Један амерички долар је вредео две рубље 1914-те године, а 1200 рубљи 1920-те године. Готово сва “империјална интелигенција” била уништена, да се драматично увећао број деце која су живела на улици а без родитељског старања, и још, као да све то није било довољно, да су суше 1920-те године и 1921-ве године, и велика глад 1921-ве године, несрећу још више погоршали.

K2CsSclZZ777_1935196_XL

Руски грађански рат био је највећа национална катастрофа коју је Европа до тада видела.

У Совјетском Савезу, 1922-ге године, више од 7 милиона деце, о којима нико није бринуо, живело је на улицама порушених руских градова.

Мајке и очеви, бабе и деде, стричеви, стрине, ујаци, тетке, сви су били мртви.

Сама деца, у разрушеним градовима, без игде иког.

У доба глади и болести.

Милиони руске деце…

Добро обављен посао господине Лојд Џорџ.

Добро обављен посао господо из МИ6.

Какав успех.

Произвести толико људске патње.

Претворити толико живих људских бића у лешеве.

У Русији…

Фонд Стратешке Културе

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *