О ципелама лепојкама и светској економији

Поделите:

Једна од мојих омиљених књижевница, активисткиња и блогерки, Чимаманда Нгози Адичи (Chimamanda Ngozi Adichie) недавно је кренула у своју акцију “Обуци Нигеријско”, као одговор на катастрофалну економску политику владе Нигерије. Кренула је да купује и носи ствари произведене у својој земљи.
И та ме акција подстакла да поделим са вама нешто што чиним већ неколико година: кад сам схватила да се од блога нећу ни имати пара, к’о што у земљи Србији нико и није, без обзира на читаност, решила сам да бар будем корисна вишим циљевима, и да припомогнем неком другом. Чим имам прилику да испробам нешто домаће, овдашње, мале радње, предузетничке, туризам, било шта, ја то и поделим. Углавном су то ствари које раде жене, које су своје таленте и знања уложиле у сопствену производњу. Од које, знам махом и то, имају само за леба.
И углавном се све нађу затечене и пријатно изненађене кад добију похвалу.

Ма како нас политичари убеђивали да су страни инвеститори једина нада за све нас, одавно је јасно да инвестиције јесу често потребне, али да нису све оне од којих наше друштво има користи. Поготово што је економски програм такав да од малих предузетника ова држава узима све оно што иде уз леба, а често и саму корицу, док странце гости шведским столом бенефиција. Није да се разумем у економију, али увек ми је драже да локалној трговини, фризеру, обућару, кројачу, оставим новац, јер ће он са њим отићи код другог колеге, него да инвестирам у авионе, и приватна острва највећих светских богаташа.

Да је свет село најбоље се види у огромним тржним центрима, које ако си видео један, видео си их све. Исту ствар можеш да купиш у Дубаију, Истанбулу, Београду, Лондону, Берлину, Кејп Тауну. Зато је власник “Заре” годинама најбогатији човек на свету, рецимо. Тако сви читамо исто, гледамо исто, облачимо исто, једемо исто, а верујемо да смо посебни.

Све сам ово написала да бих се похвалила новим ципелама. Зовем их “лепојке”, а већ сам разматрала опцију да у њима спавам, што не чиним хигијене само ради.

Потпуно јединствене, уникатне, кожне, рађене по мери, и што је важно: још увек имам оба бубрега, нисам морала један да продам да би биле моје. Коштају колико и сваке кожне ципеле у било ком тржном центру на свету. Можда и мање.

Праве их неке креативне, комуникативне и професионалне жене из Новог Сада.

Све о њима, ovde

Одлично иду уз хаљину, рецимо, коју ми је сашила другарица, ovde:

А уз све, можда може и шал, који тка моја друга другарица, ovde:

Имате ли ви неког свог, посебног? Да ли купујете код малих произвођача? Каква су вам искуства?
Катарина Милићевић

katarinamilicevic.com

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *