Трамп, Ердоган и Путин договорили поделу Сирије?! Шта ће рећи Асад на то?

Поделите:

Геостратези упозоравају да су границе Сирије утврђене након пада Османског Царства и нису повијесне, због чега се сматра да је све што се догађа само увод у оно што се припремало у рату и чему је рат и служио – пођелу земље
Је ли задњи састанак предсједника Трампа и министра спољних послова Русије Лаврова у Белој кући само још један у низу или је постигнут коначни договор о промени сиријске границе? Готово сви аналитичари уверени су како је већ постигнут начелни договор између америчког председника Трампа и руског председника Путина о подели Сирије на три дијела.
У прилог томе иде и посета турског предсједника Ердогана Вашингтону и разговор с Трампом, искључиво о будућности Сирије. Иако је сиријски предсједник Басхар Ал-Ассад у недавном разговору за Вечерњи лист одбио било какву могућу федерализацију Сирије, а камоли поделу, на крају ће ипак морати пристати на такво болно решење како би окончао шестогодишњи крвави рат који је однио више од 400 хиљада живота и раселио више од 10 милиона Сиријаца. С обзиром на велик број заинтересованих играча за ову изузетно важну геополитичку и стратешку блискоисточну земљу, у којој ратује готово цели свет, сватко се бори за свој интерес. Уз регуларну сиријску војску, у Сирији ратују Руси, Американци, Турци, Иранци, Саудијска Арабија и остале земље Залива. С обзиром на то да се Сирија, средиште једне од најстаријих познатих цивилизација Ебле, налази на размеђу цивилизација, редовито је кроз повијест била поприште сукоба. На овом су се простору измјењивали Асирци, Бабилонци, Египћани, Феничани, Хетити, Арамејци, Перзијанци те Александар Македонски. Након Првог свјетског рата постаје француска колонија, а протуфранцуски је устанак (1925.-1927.) крваво угушен. Године 1941. проглашена је независност која је остварена тек 1946. Ратови с Израелом, војни удари и неуспјешно уједињење 1958. с Египтом у УАР, мијешање у прилике у Либанону те Заливски рат обележиле су модерну Сирију. Првих 25 година неовисности било је обележено политичком нестабилношћу с честим превратима и неуспјешним покушајима стварања арапских федерација с Египтом и Ираком. Доминирали су арапски националисти и социјалисти из странке Баас која је била на власти и у сусједном Ираку. Израел је у шестодневном рату 1967. окупирао стратешки важну Голанску висораван на југозападу земље. Државни удар министра обране Хафиза Ал-Ассада, оца данашњег предсједника Басхара Ал-Ассада, припадника мањинске исламске секте алавита 1970. означио је крај раздобља нестабилности. Ал-Ассад се комбинацијом политичке репресије и уступака кључним скупинама становништва успио одржати на власти све до своје смрти 2000., а наслиједио га је син Басхар.
Уистину превише увјета би се морало испунити да би се сиријски рат угасио. Ако глобални играчи немају некакав, за сада непознати план затварања сиријског ратног поглавља, за који су тренутне ескалације само увод, онда је сигурно како ће се рат наставити све до преваге једне од сукобљених страна унутар сиријског политичког корпуса и истодобне преваге неког од регионалних ратних чимбеника и глобалних актера. Ако у скорој будућности и дође до некаквог компромиса сучељених страна, онда ће то бити само на један начин – пођелом Сирије. Она се у оваквом стању на радост свих актера, а можда и самог режима Басхара Ал-Ассада, никада више неће моћи обновити. Како су је империјалне силе на крају Великога рата исцртавањем по картама створиле, тако ће је на исти начин и уклонити са земљовида. Сирија је премала да би могла апсорбирати и помирити све велике стратегије које се преко ње сучељавају и сасвим је сигурно да ће свака од њих своје интересе реализирати на неком дијелу Сирије над којим оствари превласт. Притом је потпуно јасно како нитко, баш нитко, у Сирији није присутан како би се борио за њу, како би бранио њезин суверенитет и територијални интегритет, а најмање да би донио мир и демокрацију. Познато је да су границе Сирије утврђене након пада Османског Царства и да оне нису повијесне, због чега готово сви аналитичари сматрају како би најбоље решење за Сирију била пођела на три дијела. Све што се догађа само је увод у оно што се припрема свих ратних година и чему је рат и служио – поделу Сирије. Сви који у њој намјеравају партиципирати и судјеловати у будућим преговорима сада су укључени у сиријска ратна збивања или непосредном војном силом као САД, Русија, Турска и Иран, или путем својих посредника – како то раде Катар и Саудијска Арабија.Распад Сирије готово сигурно је неизбежна. Након свега, на први поглед изгледат ће да коначни резултат рата нема никакве везе с оним што се збивало на његову почетку, али за оне који су га креирали и водили резултат ће бити управо онакав какав је и планиран. Према мишљењу аналитичара, Сирију би требало поделити на део који би био под контролом владе у Дамаску те чини највећи део, око 75% сиријског територија, који би уз главни град Дамаск обухваћао и најважније градове попут Алепа, Хомса, Хаме, Дарае те читав дио сиријске медитеранске обале. Други дио, Идлиб и подручје од Азаза д Јараблуса и јужно до Ал-Баба, требали би бити “турски”, док би подручја која држе Курди била под америчким утицајем те би имала статус попут ирачког Курдистана. У том случају САД би град Африн и четврти Схеикх Максоуд у Алепу, гђе већину чине Курди, препустио влади у Дамаску. Курдима није важно што би се морали одрећи дијела територија који су бранили од почетка рата и гђе сурађују са сиријском владом и руском војском. Важно им је да остваре исто што и ирачки Курди, што значи да би имали јак и независан сиријски Курдистан с властитом војском и полицијом, али би формално остали у оквиру Сирије у моделу федерације или конфедерације. Таквом распођелом територија били би задовољни и Руси и Американци, али не и сиријски предсједник Басхар Ал-Ассад и његови савезници Иран и Хезболлах. Наиме, Руси би постигли свој циљ и учврстили њихов останак и доминацију у Сирији. С друге стране, Турска би с територијем, који је очистила операцијом „штит Еуфрата“ од терориста Исламске државе, на сјеверу Сирије спријечила стварање курдског компактног територија који би у будућности могао постати курдском државом. Нова администрација Доналда Трампа на било који начин жели осигурати сигурност и опстанак Израелу, који је данас угрожен више него икада. Као што је познато, уздуж границе Сирије и Израела данас се налазе најљући „израелски непријатељи“ припадници иранске Револуционарне гарде и либанонски покрет Хезболлах, којима је примарни циљ уништење израелске државе.

Као што је познато, израелске обавјештајне службе, у неколико су наврата упозориле на све јачу присутност бораца либанонског Хезболлаха и иранске Револуционарне гарде на територију Сирије сматрајући то великом опасности не само за сигурност Израелске државе већ и за њезину опстојност. Израелци страхују да би у случају новог рата с Хезболлахом, осим с југа Либанона, Хезболлах напао и с територија Сирије, не само пројектилима већ би се могла догодити и копнена акција. Због тога су Израелци недавно почели градити зид на граници с Либаноном. С обзиром на ситуацију, размишљају о изградњи таквог зида и на граници са Сиријом. Да велика опасност за Израел долази управо из Сирије, доказује и њихов позив на убојство сиријског предсједника Басхар Ал-Ассада. Наиме, израелски министар Јоав Галант јавно је позвао на убојство сиријског предсједника Басхар Ал-Ассада наводећи да за њега “нема мјеста на овом свијету”. Галант, умировљени војни генерал који је сада задужен за становање и изградњу, рекао је да, у свјетлу недавних оптужби да је Ассадов режим извео масовна погубљења и спалио тијела жртава, он мора бити убијен. – По мом мишљењу, прелазимо црвену линију. И по мом мишљењу, дошло је вријеме да се убије Ассад. Једноставно речено – рекао је Галант напомињући како се након тога могу усредоточити на главу, која је у Техерану. Између осталог, Галант је казао како шире гледано Ассад и његов савезник либанонски Хезболлах представљају већу претњу свету од терористичке организације Исламска држава и других сунитских терористичких организација, процијенивши да терористичке организације не уживају исти ниво подршке као Сирија и Хезболлах, који имају подршку Ирана. – Свијет ће збрисати Исламску државу, Муслиманску браћу и Ал-ка’иду, али ће остати Сирија, Иран и Хезболлах – нагласио је Галант. С друге стране, САД и њезини савезници на челу са Саудијском Арабијом и осталим земљама Залива, желе спријечити стварање компактне шијитске осовине, шијитског полумесеца, који би се протезао од Ирана преко Ирака све до Сирије и Либанона. Та осовина, осим што би постала потенцијална опасност за уништење израелске државе, угрозила би и земље Заљева. Због тога Американци желе створити двије тампон-зоне. Прва би била на југу, у којој би била подручја Суаyда, Дараа и кунаyтара, где би живело око милијун Сиријаца те би на тај начин спријечили продор припадника либанонског Хезболлаха и иранске Револуционарне гарде према Голанској висоравни коју је Израел окупирао у рату 1967. године и која је остала израелском територију. Друга зона била би сиријски Курдистан, који би обухваћао велик дио територија сјевероисточне Сирије те био у облику трокута. Налазио би се између реке Еуфрат и границе с Ираком и Турском. У тој би зони живело око два милиона Курда и арапских сунита. То би подручје спријечило иранске стратешке циљеве у спајању Ирана с Ираком, Сиријом и Либаноном, како САД и савезници називају шијитски полумјесец. Унаточ начелном договору између руског предсједника Владимира Путина и америчког предсједника Доналда Трумпа о пођели Сирије на три дијела и напосљетку пристанак турског предсједника Ердогана да се задовољи малим дијелом Сирије те да одустане од претензија Турске да припоји велик дио Сирије, аналитичари су увјерени како се сиријски рат још неће ускоро окончати.
Као што је познато, израелске обавјештајне службе, у неколико су наврата упозориле на све јачу присутност бораца либанонског Хезболлаха и иранске Револуционарне гарде на територију Сирије сматрајући то великом опасности не само за сигурност Израелске државе већ и за њезину опстојност. Израелци страхују да би у случају новог рата с Хезболлахом, осим с југа Либанона, Хезболлах напао и с територија Сирије, не само пројектилима већ би се могла догодити и копнена акција. Због тога су Израелци недавно почели градити зид на граници с Либаноном. С обзиром на ситуацију, размишљају о изградњи таквог зида и на граници са Сиријом. Да велика опасност за Израел долази управо из Сирије, доказује и њихов позив на убојство сиријског предсједника Басхар Ал-Ассада. Наиме, израелски министар Јоав Галант јавно је позвао на убојство сиријског предсједника Басхар Ал-Ассада наводећи да за њега “нема мјеста на овом свијету”. Галант, умировљени војни генерал који је сада задужен за становање и изградњу, рекао је да, у свјетлу недавних оптужби да је Ассадов режим извео масовна погубљења и спалио тијела жртава, он мора бити убијен. – По мом мишљењу, прелазимо црвену линију. И по мом мишљењу, дошло је вријеме да се убије Ассад. Једноставно речено – рекао је Галант напомињући како се након тога могу усредоточити на главу, која је у Техерану. Између осталог, Галант је казао како шире гледано Ассад и његов савезник либанонски Хезболлах представљају већу пријетњу свијету од терористичке организације Исламска држава и других сунитских терористичких организација, процијенивши да терористичке организације не уживају исти ниво подршке као Сирија и Хезболлах, који имају подршку Ирана. – Свијет ће збрисати Исламску државу, Муслиманску браћу и Ал-ка’иду, али ће остати Сирија, Иран и Хезболлах – нагласио је Галант. С друге стране, САД и њезини савезници на челу са Саудијском Арабијом и осталим земљама Заљева, желе спријечити стварање компактне шијитске осовине, шијитског полумјесеца, који би се протезао од Ирана преко Ирака све до Сирије и Либанона. Та осовина, осим што би постала потенцијална опасност за уништење израелске државе, угрозила би и земље Заљева. Због тога Американци желе створити двије тампон-зоне. Прва би била на југу, у којој би била подручја Суаyда, Дараа и кунаyтара, гђе би живело око милијун Сиријаца те би на тај начин спријечили продор припадника либанонског Хезболлаха и иранске Револуционарне гарде према Голанској висоравни коју је Израел окупирао у рату 1967. године и која је остала израелском територију. Друга зона била би сиријски Курдистан, који би обухваћао велик дио територија сјевероисточне Сирије те био у облику трокута. Налазио би се између ријеке Еуфрат и границе с Ираком и Турском. У тој би зони живјело око два милијуна Курда и арапских сунита. То би подручје спријечило иранске стратешке циљеве у спајању Ирана с Ираком, Сиријом и Либаноном, како САД и савезници називају шијитски полумјесец. Унаточ начелном договору између руског предсједника Владимира Путина и америчког предсједника Доналда Трампа о подели Сирије на три дијела и напосљетку пристанак турског предсједника Ердогана да се задовољи малим делом Сирије те да одустане од претензија Турске да припоји велик дио Сирије, аналитичари су увјерени како се сиријски рат још неће ускоро окончати.
Наиме рат ће се наставити све док Саудијска Арабија, уиме сунитског блока, не осигура надмоћ над шијитским блоком – предвођеним Ираном и док се неарапски, перзијски утицај након стољетног сукоба не потисне с простора арапског свијета. Само контрола над Сиријом и Ираком то може јамчити. Сиријско ратовање мора се наставити и док Израел, сукладно америчком и еуропском плану стварања “Новог Блиског истока”, не осигура потпуну фрагментацију свих арапских држава које би га могле угрозити. У коначници, израелски стратези сасвим озбиљно промишљају да Иран, заправо, морају вратити на позиције прије исламске револуције 1979. године и тадашњег рушења америчког и западног савезника шаха Резе Пахлавија, што не значи ништа друго него рушење власти у Ирану и уништење Исламске Републике Иран. Чишћење терена од иранског утјецаја у Либанону, Сирији и Ираку и елиминација арапских држава које би могле угрозити Израел према „Yинанову плану” из 1982. године први су корак према могућем удару на Иран. И док сада, углавном, сиријска војска биљежи велике побједе на терену против терористичке организације Исламске државе и опозицијске фракције, свијет жељно очекује данашњи састанак између америчког предсједника Доналда Трумпа и саудијског краља Салмана бин Абдулазиза Ал Сауда у главном граду Саудијске Арабије Риyаду, на којем би, према најавама, суђеловали и 17 челника исламских сунитских држава. Главна тема тог састанка бит ће Рат у Сирији и доминација Ирана у регији. С обзиром на то да ће Саудијска Арабија на том састанку понудити Доналду Трумпу уговоре вриједне више од 150 милијарди долара, сви с нестрпљењем очекују сљедеће потезе које ће након тог састанка повући амерички предсједник који је показао да је спреман на све.

vecernji.hr

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *