„Убијање вршено на више начина“

Поделите:

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ ПОКУШАЋЕ ДА СЕ СПУСТИ У ПАКАО ЈАДОВНА

У масовним хапшењима и покољима поред усташа-емиграната и новорегрутованих учествовала је такозвана регуларна хрватска војска – домобрани, о чему сведочи записник о саслушању Хилмије Берберовића, канцеларијског поднадзорника, који је као домобран учествовао у клању у чувеној глинској цркви

 Велебит, 25. јула

„Политика је на обронке Велебита упутила екипу новинара, сниматеља и спелеолога. О њиховим доживљајима и открићима известићемо у наредним бројевима листа, као и о њиховом покушају да се спусте у најмасовнију јамску гробницу код Јадовна, грозоморну Шаранову јаму у којој леже кости неколико хиљада Срба и Јевреја, побијених од јуна до 20. августа 1941. године, Дакле, одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске.

Већ и сама та чињеница да је клислиншкој усташкој власти први посао био стварање „етнички чисте“ Хрватске говори о дуго планираном покољу, а застрашујући резултати тешко се могу објаснити учинком нешто више од двеста усташа, колико их је почетком априла из Мусолинијеве Италије, где су дотад били у емиграцији, у тршћанским аутобусима градског саобраћаја и униформама италијанских ватрогасаца, стигло најпре у Огулин на челу са својм поглавником др Антом Павелићем. После немачко-италијанског договора у Карловцу, поглавник са тим усташама долази у окупирани Загреб да преузме „врховништво“ од некадашњег аустроугарског официра, а у предратној Југославији банкарског чиновника Славка Кватерника. Кватерник је дан-два пре тога, тачније 10. априла у пола седам ујутро, уз благонаклоност немачке војне силе преко Радио-Загреба већ прогласио – Независну Државу Хрватску којом су такође остварене „повијесне тежње“ итд. За тај „подвиг“ поглавник ће га наградити чином „војсковође“.

У усташке редове ступају најзагриженији хрватски шовинисти, великим делом из полувојничке „сељачке заштите“ Хрватске сељачке странке др Влатка Мачека, која се већ прославила разоружавањем остатака бивше југословенске војске.

Нису само усташе

У масовним хапшењима и покољима поред усташа – емиграната и новорегрутованих (које су они први поспрдно називали „насташама“) учествује и тзв. регуларна хрватска војска – домобрани. Истина је да су домобрани, нарочито после капитулације фашистичке Италије 1943. године, били изгубили сваку борбеност и да су многи завршили рат као партизански борци. Концентрацијом одговорности за геноцид на усташе, кроатоцентрична пропаганда је готово потпуно амнестирала домобранство и, посебно у послератним тенденциозним тумачењима, прибавила им готово мученички ореол принудне хрватске војске. Тако смо дошли до данашњих дана када хадезеовски јастребови желе да амнестирају још само усташе, односно како рече мирољубиви Ивица Рачан, да се оствари „национално помирење“…

Да у геноциду, који је Павелић планирао још у емиграцији, нису учествовале само усташе, можда најбоље сведочи историчарима познат документ, записник београдске квислиншке полиције о саслушању извесног Хилмије Берберовића, канцеларијског поднадзорника, који је учествовао у клању Срба у чувеној цркви Мала Госпојина у Глини 1941:

„Још 1938. године дошао сам у Београд (из Босанског Новог, где је рођен 1915 – прим. ред.) гдје сам стално живио све до рата. У прво вријеме бавио сам се продајом разних артикала по улицама, а доцније сам добио намјештење као канцеларијски подворник код Централног транспортног друштва у Београду, Коларчева бр. 1. На дан бомбардовања био сам у Београду, па сам истог дана отишао у моју команду по ратном распореду Сисак. Тамо сам се јавио команданту 44. пеш. пука – допунског. Пук је добио наређење да иде у Слав. Пожегу, а одатле смо кренули на положај у једно село крај Пожеге. Не сјећам се тачно датума, али мислим да је то било 17. или 18. априла 1941. године, када је командир чете позвао све војнике и рекао нам да је рат престао и да сватко иде својој кући. Са неким својим друговима кренуо сам пјешке од Слав. Пожеге до моје куће у Бос. Нови. Кући сам стигао око 24. априла. Код куће сам остао свега 8 дана, а тада сам добио позив од војне команде у Петрињи да се одмах јавим војном округу у Петрињи. По јављању одмах сам униформисан и ту сам остао у касарни један мјесец дана гдје смо вршили војне вјежбе по новим правилима.

„Скакали су са звонаре“

Почетком мјесеца јуна моја сатнија добила је наређење да иде у Глину, те да у срезу глинском успостави мир и ред и да покупи све оружје и муницију од народа. Пред полазак цијеле сатније скупио нас је командир Јосип Добрић, сатник рођен у Сплиту, по занимању је био учитељ, и наредио нам да имамо извршити претресе код свих кућа и просторија по селима куда будемо дошли. Без обзира да ли су то куће православних или католика. Исто нам је наредио да можемо убити свакога ко нам се буде успротивио.

Велебит с многобројним јамама безданкама изабран је од стране НДХ за масовну гробницу Срба, Јевреја и Цигана

По доласку у Глину, прво смо извршили претрес зграда па смо затим ишли по околним селима.

Када је са претресањем било завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње и тада смо добили наређење да по селима покупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. Приликом овог купљења у селу Чемерници један се је православац противио и пуцао на нас. Том приликом ранио је из пушке једног мог другара, те сам ја тада употребио оружје и убио га. Не сјећам се како се је убијени звао. У прво вријеме вршили смо хапшење мушкараца. Исте смо купили по селима и доводили у Глину и тамо смо их стављали у судски затвор. Они су у затвору остајали неколико дана док се затвори не напуне, а тад су убијани. Убијање је вршено на више начина.

Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркви је могло стати 1.000 људи. Тад је командир сатније одређивало 15 људи који има да изврше клање. Прије него што пођу на овај посао њима је давано алкохолно пиће и то неком рум, а некоме ракију, па кад се напију онда су их са ножевима слали унутра. За вријеме клања пред црквом је била постављена стража а ово је било потребно стога што су се неки православци пењали у звонару па су затим скакали са звонаре у порту. Све ове поубијали су стражари у порту. Сваком приликом су ишли и официри Добрић Јосип и Цвитковић Михаило, а поред њих било је усташких официра.

По уласку у цркву официри су остајали код врата и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање. Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали ножем право у срце, а неке клали преко врата, а неке ударали ножем гдје стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог удара смртно погођен, тога су усташе приклале ножем. За вријеме овог клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници, који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљавали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио песницама на нас или пак ударио некога у стомак ногом, али тај је одмах био искасапљен. За вријеме овог клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби су викали: Живио краљ Петар! Живила Југославија! Живила краљица Марија! Живила Србија, живили Срби! Доље Павелић! Доље Усташе! Доље хрватска држава!

„Сви смо били крвави“

Ово клање почињало је обично у вече у 22 часа па је трајало ујутро до 2 часа. За вријеме док је и посљедњи Србин био жив све су ове манифестације трајале. Ово клање у цркви десило се 7 до 8 пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме овог клања сви смо били умрљани крвљу толико да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магазину, а доцније прали. Послије сваког клања црква је прата. Кад се заврши клање, долазили су камиони који су носили лешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке су закопавали. Неке православце су изводили из затвора и водили на обалу ријеке Глине гдје су их стријељали из митраљеза. Ово стријељане обично је било од 300 до 400 лица одједном. Ови су сви поред обале постављени у двије врсте па су повезани шпагом један другоме за руке и тако стојећи гађани из митраљеза који су били у непосредној близини. Ово стријељање вршили су усташе, а ми смо обезбјеђивали стрелиште.

Прикупљање Срба вршено је на тај начин што је у једно одређено село око 70 усташа и око 30 нас војника ишло, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра улазила одређена група која је сакупљала Србе. Кад буде цијело село сакупљено онда смо их под стражом доводили у Глину у судски затвор. У прво вријеме доводили смо мушкарце, а доцније је наређено да се доводе и женска лица стара од 15 до 50 година. Приликом овог довођења видио сам у више махова да су усташе и моји другари војници силовали жене и дјевојке, па су их послије одводили у Глину. Ту су све стављене у судски затвор, а затим су одведене у неке реквириране куће од којих је био начињен логор. Овдје су остајале 8 до 10 дана па су затим пуштане својим кућама. Видио сам да су неке усташе као и војници ноћу долазили у логор одакле су одводили женске које су хтјели па су затим над њима вршили обљубу негдје на периферији града, па су их касније вратили у логор. Од стране официра ово није било забрањено, па и само официри су ово вријеме….(текст нечитљив – прим. ред)… је задатак да врши прикупљање Срба у Глини, у срезу глинскоме, али је било одређено да се сви Срби из срезова Топуско, Вргинмост и Глина имају прикупити у Глину и ту стријељати. Ја не знам тачно колико је Срба убијено, али сам чуо да се прича међу мојим друговима да је у Глини убијено око 12.000 Срба и то из напријед наведених срезова. Приликом прикупљања Срба, већина је Срба избјегла у шуму са оружјем и они се и сада налазе у Петровој гори. Једном приликом ишле су усташе да их похватају, али су их Срби напали и потукли. Око 20 августа тек. год, дошао је један проглас, којим се сви Срби прозивају да се врате својим кућама и своме послу и тада смо добили наређење да не смијемо никога дирати ни нападати. Ко ово буде учинио бити ће стављен пред пријеки војни суд. Ја сам остао у Глини до 3. септембра а тада сам отпуштен јер су позвани други војници на вјежбу. Из Глине сам допутовао у Боеград у намјери да се упослим на своме старом мјесту али сам ухапшен од стране полиције.

Покушај да се изједначе жртве и злочинци

Упућенији свет, да не помињемо лично или породично погођене, мора да иритира садашња кампања „хрватског тиска“ а сада и Хрватске телевизије око јаме Јазовке у Жумберку. Ту кампању најбоље је окарактерисао Раде Булат, народни херој, генерал и председник Републичког одбора СУБНОР-а Хрватске, прошле недеље у шуми Абез на Кордуну, приликом прославе 49. годишњице партијског саветовања на коме је донета одлука о дизању устанка на Кордуну и Банији 1941. Он је рекао да је то „својеврстан националистичко-шовинистички отров с каквим се нисмо срели у послијератном животу“. Истог дана увече Хрватска телевизија је емитовала први од неколико будућих прилога о Јазовки, у којој „објективни“ репортер Младен Трнски, поред осталог хоће да наметне гледалишту мисао како су у прошлом рату сви прибегавали злочинима, па чак и Американци бацајући атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. До каквих ће све тобоже хуманистичких закључака тек доћи, остаје нам да видимо у наредним прилозима, али је већ сада јасно да је реч о заиста незапамћеном цинизму према историјској истини којим се изједначавају кривци и жртве најмонструознијег рата у историји човечанства. Када се то постигне, онда је изједначење усташтва са њиховим небројеним жртвама и борцима против тога зла на нашим географским ширинама – готова ствар. Да би једном ствар заувек била предата забораву, најављује нам Хрватска телевизија, Сабор ће ускоро истражити не само Јазовку „већ и остале јаме“, па ћемо после, вероватно свако својим путем, светла лица у Европу да пијемо „кока-колу“ и бројимо немачке марке! Овакве конструкције могу да прођу код потпуно необавештених, или „нишчих духом“ којима је осигурано „царство небеско“ па и не чуди што је у ову кампању „Вјесникових“ издања укључен и експерт за ту врсту публике свештеник Живко Кустић, иначе дугогодишњи главни уредник „Гласа концила“. У време рата и непосредно после Живко Кустић је био жупник у Крашићу, што јесте чињеница, али његова сведочења о томе како је пуњена јама Јазовка заиста фино замагљују остале чињенице како би се уклониле разлике између злочинаца и мученика, па чак прећутало и верско порекло жумберачког становништва за чији је садашњи статус „заслужна“ Кустићева фирма – Католичка црква у претходним вековима… Наравно, нећемо се враћати на крваве епизоде унијаћења Срба избеглих пред отоманском сабљом, нити ћемо полемисати са сладуњавим наводима господина Кустића, јер је то исто што и бацати песак у море. Као хроничари времена у којем живимо, указаћемо само да овај пропагандни подухват под покровитељством најмасовније десничарске стране у Хрватској, скрећући пажњу на тобоже „нова открића“покушава да са дневног реда скине питање геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној држави Хрватској, који најекстремнији прваци ХДЗ сматрају „повјесном тежњом хрватског народа“…Али управо тај покушај да се геноцидност припише другима, конкретно Народноослободилачкој војсци Југславије и Југословенској армији, представља Фројдовску омашку коју вреди забележити. У реду, ако је НДХ била геноцидна, мисле хадезеовски јастребови, ни други нису били цвеће… Да није жалосно, било би смешно. У грозничавом нестрпљењу Стјепан Сулиманац, допредседник Сабора, предлаже да се логор Јадовно забетонира. Он, изгледа, не зна да Јадовно није једна јама, већ десетак и више (упорни истраживачи-историчари још нису све открили), а кад би се на територији бивше НДХ све јаме и голубњаче, безданке, звонаре и звекаре бетонирале, било би потребно толико бетона да би то укочило стамбену и многу другу изградњу у Хрватској, Босни и Херцеговини. Да и не рачунамо колико би бетона за заборав требало за Саву, низводно од Јасеновца… Нова власт у Хрватској, која се у предизборној кампањи клела да неће понављати грешке из времена „комунистичког једноумља“ да ће јој „тржишно понашање“ бити врховни економски принцип, ако је по г. Сулиманцу, сада ће се упустити у подухват према којем су политичке фабрике биле дечија игра. Наравно да је то немогуће, да је то по оној народној „ Жив ми Тодор да се чини говор“, јер ничим се не може затрпати оно што српски, јеврејски и ромски народ носи и свом сећању заувек.

Писмен сам

Берберовић Хилмија, с. р.

Ето толико на тему ко је све учествовао у геноциду.

Бранко Ђурица


 

ПРОШЛИ СМО ПУТЕМ ЖРТАВА

Део наше екипе поред споменика жртвама Јадовна

Политика, петак 27. јул 1990.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ СПУСТИЋЕ СЕ У ШАРАНОВУ ЈАМУ КОД ЈАДОВНА

Кроз Госпић су четири пута дневно усташе одводиле колоне Срба и Јевреја повезаних жицом и ланцима. – Где су корени геноцида. – Павелић: „Спријечити стапање Хрвата са Србима брахијалном силом“

 

Велебит, 26. јула

Окосницу екипе новинара, фоторепортера, филмских и ТВ-сниматеља „Политике“ разумљиво, чине три млада београдска спелеолога који први треба да се спусте у Шаранову јаму, главно стратиште логорског комплекса Јадовно, а затим да то омогуће  и осталима у овој групи. Реч је о техничком подухвату који се без спелеолога и њиховог искуства не би могао извести. Сви су они чланови Спелеолошког одсека Планинарског савеза Београда: дипл. арх. Драган Мировић, Данимир Ристић (иначе власник приватне фирме за радове на висинама) и Драган Максимовић, апсолвент машинства.

-Ма колико Шаранова јама уливала језу својом дубином и небројеним жртвама чије кости пола века леже у њом – рекао нам је дипл. арх. Драган Мировић – за нас, спелеологе, она не представља нарочиту тешкоћу. Ми смо се спуштали у много дубље и много опасније подземне пећине, чак и преко триста метара…. Шаранова јама „освојена“ је већ од наших загребачких колега, пре неколико година, тако да се зна њена конфигурација и дубина. Они су измерили 42.5 метара и описали је као вертикалан отвор у красу, који се при дну помало шири, са релативно глатким и влажним зидовима. Видећете, ми ћемо брзо обавити тај посао…

 

Дуж пута – трагови рата

Пут наше екипе, заједно са неопходном спелеолошком опремом смештеном у два комбија, води кроз Кордун, преко Плитвичких језера, према Госпићу. Пут је одличан, време топло, али се трагови рата неизбежно примећују: јужно од Карловца малтене свако село има спменике „палим борцима и жртвама фашистичког терора“, а још су приметни остаци некадашњих школа и цркава. Неки споменици налазе се на заједничким гробницама у којима почивају кости готово читавог села.

Четрдесет девет година раније ово је било једно од попришта бестијалног верског обрачуна под окриљем фашистичко-нацистичке окупације.

Сви ми, наравно, знамо шта се одигравало после априлског слома Југославије када је наша земља раскомадана и подељена између савезника Хитлерове Немачке. О томе су прикупљене стотине хиљада докумената, исписани томови научних студија, а са повећањем тзв. „историјске дистанце“ све се смелије понирало у тражење одговора што се то код нас стварно дешавало.

На конгресу југословенских историчара пре неколико година у Аранђеловцу, загребачки историчар др Игор Граовац известио је колеге о свом научном интересовању за тачну детерминацију онога што се код нас дешавало између 1941. и 1945. године. Да ли је то био народноослободилачки рат, народноослободилачки покрет, отаџбински рат, народноослободилачки покрет итд, подвргавају ове термине дотад владајуће режимске историографије дефиницијама тих појмова у светски прихваћеним нормама. Била је то не само интересантна научна новост, већ и својеврсна храброст, јер улога појединиих учесника рата на нашем тлу још није била растављена, посебно усташки покрет, а трагања за његовом суштином попреко су гледали највећи комунистички моћници. Др Владимир Бакарић, на пример, таква истраживања називао је „копање о цријевима“. А данас, кад је у много чему расветљена и његова улога, знамо да је баш код њега на језику било једно а у „цријевима“ нешто друго

 

Прикривао се геноцид у НДХ

Генерално – прикривале су се чињенице о геноциду и Павелићевој НДХ, још тачније о подстрекачима тог геноцида. А Јадовно, према коме сада хитамо, један је од крунских доказа те гнусне работе.

Досад најопсежније истраживање злочина на Јадовном објавио је Фрањо Здунић – Лав под карактеристичним мотом: „Они који не памте прошлост, осуђени су да је поново проживе“ (Сантајана). У својој студији се опширно излаже настанак усташког покрета, пратећи његову генезу од шовинистичких идеја др Анте Старчевића до стварања аустрофилске  и антисловенске странке осјечког адвоката Јосипа (Јошуе) Франка, из које се „излегао“ и др Анте Павелић, такође адвокат, створивши нешто касније усташе.

Скица којом је приказана савремена голгота за десетине хиљада недужних жртава геноцида у Независној држави Хрватској

Незаобилазна је ту и улога такође адвоката Андрије Артуковића, једног од десеторице у Госпићу тридесетих година, који је око себе окупљао младе „крижаре“ и који је 1932. године припремао, а затим побегао у иностранство, тзв. „лички устанак“.

У ствари, упад групе Павелићевих усташа – емиграната из фашистичке Италије и његов неуспели напад на жандармеријску постају у Брушанима, када су их двојица пробуђених жандара одбили и нагнали у бекство у врлети Велебита…

Франковци, крижари, као и касније усташе, од почетка су уживали подршку католичког клера, који је у њиховом антисрпском програму увек видео шансу за освајање нових простора, било уништењем „шизматика“, било њиховим покатоличењем.

Тај геноцидни програм почео је хитно да се остварује под условима окупације Југославије и, према данашњим сагледавањима, чак и мимо стратегијских интереса немачко-италијанског окупатора.

Жестина у ликвидацији Срба, Јевреја и Цигана по свирепости и цинизму надмашила је немачку „индустријску“ ликвидацију у масовним концлогорима смрти, управо зато што је то била давнашња „идеја“ др Павелића.

Што се и то данас поуздано зна, заслуга је правника Војдрага Берчића, познатог аутора документарних филмова, који је 1945. године у Загребу био војни истражни судија и као такав саслушавао читав низ ратних злочинаца и чланова Павелићеве „владе“ на челу са председником Др Николом Мандићем. У својим сећањима, објављеним под насловом „Кад се вукови лињају“ он наводи свој разговор са Вјекославом Сервацијем-Бегом, те. 1945. године у војном затвору у тек ослобођеном Загребу.

Бивши аустроугарски официр који се једва извукао од одговорности на злочине у Мачви у Првом светском рату – забележио је Војдраг Берчић – био је један од најближих сарадника Павелића од првих дана његове антијугословенске и антисрпске делатности, терориста, а затим емигрант и агент Мусолинијеве обавештајне службе, инсталиран тада у италијанској Ријеци тобоже као геолог који истражује рудна богатства, а у ствари осматра тадашњу југословенску границу и њење фортификације. Он је први у свом стану у Ријеци угостио др Анту Павелића кад је овај емигрирао, а затим, као италијански грађанин, дошао у Југославију и организовао пребацивање Павелићеве жене Маре са троје деце такође у Италију.

Серваци има посебне заслуге за Павелићево коначно учвршћење на челу усташке организације, јер је лично заклао другог озбиљног претедента на поглавничко место – Густава Перчеца, злосрећног ораганизатора будућих атентатора на краља Александра у Маресљу. Коначно, у време НДХ, Серваци помаже Павелићу у уклањању оца и сина Кватерника, „војсковође“ Славка и Еугена – Диде 1942. године, због њиховог неаријевског порекла, као и у „суђењу“ и убиству Анте Вокића и Младена Лорковића, због њихове „уроте“ са англо-америчком обавештајном службом пред крај рата и уочи пропасти НДХ. Вјекослав Севарци – Бего, био је дакле човек од најинтимнијег Павелићевог поверења и, према наводима Војдрага Берчића, он му је у истрази рекао:

– Док смо још били у Италији, Поглавник ми је казао како је хрватски народ осуђен на нестане… Њега више неће бити ако остане Југославија и ако се ово настави као што иде… Вјера, која нас је дијелила од Срба, нестаје… Ње више нема. У школама их уче да смо ми и Срби један народ… Они се међусобно жене. Разлике се губе, нестају… Срби и Хрвати ће се стопити, претвориће се у један народ… Хрватски народ ће нестати, претвориће се у Југославене, ако ми то не спријечимо… А то треба спријечити брахијалном силом.

„Као син професора латинског – забележио је Војдраг Берчић – знао сам добро што је брацхиум. Рука све до рамена. Подигао сам и испружио руку као да држим нож у њој, а он је (Вјекослав Серваци), не одмах, мирно погледао у моју шаку, па је сасвим сталожено, не излазећи из свог основног расположења, климнуо главом у знак одобравања“.

Своја „теоретска“ размишљања у емиграцији о ножевима и маљевима као инструментима који копају најдубљу јаз између Срба и Хрвата, допуниће као Поглавник лично пројектујући ножеве за масовна клања у Јасеновцу. Таквим ножем је један од усташких зликоваца, извесни Мато Брзица, постао шампион усташтва заклавши за један једини дан више од 1.200 недужних логораша! Вајни интелектуалци, све доктори загребачког правног факултета и католички свештеници, претходно су индоктринирали овакве примитивце, а свештеници их „опростом гријеха“ ослобађали духовних тегоба и људске гриже савести.

 

Водили су их кроз Госпић

Улазећи у Госпић и возећи његовим улицама на нашем путу за Јадовно, неминовно смо се сетили да је овде 2. маја 1941. године, тада већ као усташки доглавник, долазио хрватски књижевник др Миле Будак да би локалне усташе осоколио за предстојеће истребљење народа. Пред повезаним и похапшеним најугледнијим госпићким Србима, учитељима, адвокатима, професорима, чиновницима, трговцима занатлијама, кафеџијама, предузимачима, студентима, ђацима и угледнијим сељацима, он се посредно одрекао свог књижевног дела којим је очито само камуфлирао своју антихуману природу. Пред тим несрећницима и усташама одржао је један од својих говора „оплемењен“ слоганима као што су: „Бјеж´те псине преко Дрине“, „Србе на врбе“ а затим непосредно изнео намере „хрватског врховништва“:

„Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остали ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити…“.

Да ли још има староседелаца Госпића који памте ове речи изговорене са балкона зграде бившег среског начелства и да ли то знају младе присталице владајуће ХДЗ, док носталгично по кафићима и гостионама певају до јуче забрањене песме? ХДЗ је овде такође однео победу, што се види по већ помало избледелим предизборним плакатима са ликом др Туђмана и „шаховницама“. Застајемо пред хотелом „Лика“ распитујући се за пут према Јадовну. Млађи пролазници слежу раменима, а старији нас гледају подозриво и сумњичаво.

„Проналазак“ доктора Анте Павелића: „брахијалном силом“ оваквим ножевима су јасеновачки кољачи копали јаз између српског и хрватског народа

– Ког врага тражите тамо – каже нам један Госпићанин у позним годинама. – Доста је и ових глупости са Јазовком. Све то треба што прије заборавити.

Наравно, улица није место за полемику: заборавити или једном рећи истину. Зато крећемо главном улицом, која би требало да се зове Улицом мученика или слично, јер су овуда од јуна до 20. јула 1941. године, два пута у току преподнева и два пута после подне, усташе протеривале колоне будућих жртава јама код Јадовна. Два и два, везаних жицом за десне и леве руке, са дугачким ланцем од чела  до зачеља по 200 до 400 голих, босих, претучених и жеђу исцрпљених људи. Такве призоре цивилизована Европа није могла да види од времена монголско-татарских најезди и отоманских времена!

И сада „промицатељи“ хрватске културе трабуњају  по „хрватском тиску“ о величини књижевника др Миле Будака, залажући се за штампање његових сабраних дела и ступидно га, ако не и више, стављајући уз бок Мирослава Крлеже. Ваљда да би пртљаг за путовање у средњу Европу био богатији. Зар ратни зликовац Миле Будак није својим животним делом доказао да је све оно што је написао само испразна артифицијелност, вешто глумљење жеље за срећом у људској заједници? Јер, према поменутој студији Фрање Здунића – Лава, Будак је одмах после говора у Госпићу, којим је почео геноцид у овом крају, наставио своју „државничку“ делатност издавањем писмених инструкција кога од Срба треба убити, а кога католичити, да би већ 21. јула 1941. године у говору одржаном у Пакрацу, извали и следећи бисер:

„Једног Влаха  (Србина – прим. ред.) посади и угости за столом, а другога свежи и сједи на њега. Што ти мисли онај за столом, исто мисли и онај под столом, Зато запамти и ово: с Влахом (Србином) једи само пола здјеле, убиј га здјелом по глави, јер ће и они тебе…“

У Здунићевој историјској студији о систему логора Јадовно, стоји и податак да је тих тада „велики жупан“ Јурица Фрковић, после усташког покоља у Широкој Кули, окупљеним следбеницима рекао:

„Фундаменат на Јадовном је од Срба и Жидова, а глазура ће бити од покварених Хрвата“.

Код села Трновца скрећемо са асфалтног пута и шумским разрованим друмом, све стримије пењемо се у велебитске врхове.

Бранко Ђурица

Снимио: Жељко Јовановић


 

ОДАВДЕ СУ ПУТЕВИ ВОДИЛИ У ЈАМЕ

Политика, субота 28. јул 1990.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ НА МЕСТУ НЕКАДАШЊЕГ ЛОГОРА ЈАДОВНО

Од злогласног сабиралишта жртава усташког геноцида остао је идилични зелени пропланак. – Усташе су над Шарановом јамом убијале само једног од везаних људи, тако да је он за собом вукао у понор свог живог парњака…

 

1. Пре двадесет девет година ова јама пред улазом у логор Јадовно забетонирана је и подигнут овај споменик. Натпис на њему скривен је од пролазника, јер пут пролази иза њега...2.Текст спомен-плоче на запуштеном споменику пред некадашњим логором Јадовно

Велебит, 27, јула

Од Госпића пут нас води према Карлобагу, где се после неколико километара рачва: десно је пут до Трновца, а одатле серпентине, прилично разрованог коловоза после 3.5 километра и мала висораван обрасла буковом шумом. Ту је мало село Јадовно које данас има десетак кућа. На осам километара даље, кроз шуму, на једном малом пропланку налази се Чачић-драга, увала обрасла буковином и јелама. Јутро је прилично облачно и свежина нас нагони да обучемо џемпер. Језа нас можда и подилази јер се баш на овом сада живописном зеленом пропланку налазио логор Јадовно.

„Први радови на подизању логора“, забележио је Фрањо Здунић Лав, „почели су 24. јуна 1941. Изводила их је група од 25 младих Јевреја издвојених из скупине од 200 Јевреја коју су 23. јуна допремљени возом из Загреба у Госпић. Ових 25 Јевреја су са бодљикавом жицом за ограду логора пребачени камионом у Чачић-драгу. У први мах они су под надзором усташа оградили пропланак причвршћивањем жице (у висини 1 м) за околна стабла букава и извјестан број стубова које су поставили. Непосредно иза тога почеле су стизати све веће групе, од по 150-200 Јевреја и Срба.

 

Шума страве и ужаса: осим споменика, који се сада завршава, ово је годинама било једино обележје најпознатијег велебитског стратишта

Пропада „трајна осуда“

 Ограђени простор логора имао је овалан облик око 90×60 метара и константно је прошириван, па су средином августа, кад је логор ликвидиран, његове димензије износиле 180×90 метара. Оградна жица (у то вријеме висока 2.5 м) била је двострука и густо испреплетена, са међупростором од 1 м у којем се налазила спирално испреплетена бодљикава жица. Улазна врата логора налазила су се на сјеверозападној страни, а била су широка око 3 метра и начињена такођер од бодљикаве жице. Са сваке стране испред врата налазио се по један усташа – стражар“.

Данас од свега тога нема никаквог трага, осим једног прилично зарушеног споменика „палим борцима“(!?), подигнутог над забетонираном јамом 27. јула 1961. године. Плоча над јамом се видно улегла, а такође примећујемо да је споменик у виду каменог зида окренут тако да му је прилазни пут у залеђу. Само знатижељни, ако заобиђу ово чудно здање, могу да прочитају текст на мермерној табли:

„На овом мјесту налазио се љети 1941. године злогласни концентрациони логор Јадовно у коме су слуге окупатора – усташе звјерски побили хиљаде људи из Лике и других крајева наше домовине. Ово мјесто нека буде трајна осуда издајника који су у служби туђинаца извршили страшне злочине. Нека је слава палим борцима! 27. VII 1961.“

На овом лепом пропланку, званом Чачић-драга, усташе су под ведрим небом, у хладним ноћима кишовитог лета 1941. у жици држали хиљаде заточеника. Ту је био логор Јадовно

Тужно мјесто, а језик бирократски, лажан, неодређен. „Људи из Лике и других крајева наше домовине“! Двадесет година после ужасних злочина у Јадовну прикривала се истина о геноциду над Србима, Јеврејима и Циганима, а следећих 29 година ова „трајна осуда издајника“ препуштена је зубу времена и лаганом забораву. „Трајне осуде“ изрицане су онима који су „копали по цријевима“ борећи се против тог заборава.

Из података које су историчари прикупили знамо да је овај логор овде, под ведрим небом, установио лично „велики жупан Лике и Гацка“ Јурица Фрковић, Јуцо Рукавина, усташки пуковник, Стјепан Рубинић, шеф усташког редарства у Госпићу, и бивши учитељ а тада усташки сатник Руде Риц. Обезбеђење су вршиле две усташке полубојне (полубатаљони) под командом усташког поручника Бешлића, до 1941. студента из Сплита.

 

Исповест затвореница

 Људи који су овамо довођени чак из Госпића, онако увезани жицом и нанизани два по два на дугачким ланцима, утеривани су као стока у ограђени простор. За њих је то било само привремено олакшање после голготе коју су дотад и ако су је дотад преживели. А како је било у сабирном центру у Госпићу постоје многа сведочанства, међу којима је можда најживље оно што је испричала Терка Гомјерац, приватна чиновница из Загреба:

„У казнионицу Госпић стигла сам 20. VII 1941. Ту сам видјела како се даномице одважају људи, на хиљаде везани жицом, на Јадовно и оток Паг (такође усташки логор смрти до пред крај августа 1941-прим.ред.). Стално су долазили велики транспорти из читаве Босне. Ти људи су путовали неколико дана у затвореним марвинским вагонима, без хране и воде, у српањској врућини. Онако жедни гурали су се око бунара у казнионичком дворишту. Чекали су у дугим редовима да дођу до воде. Један од њих био је мало нестрпљив и то га је одмах коштало главе. Убијен је од усташе Николе из револвера и остао је на мјесту мртав.

Често смо чули запомагање из ћелија, гдје су усташе тукли и мучили људе. У тим ћелијама били су они осуђени на смрт гладовањем и батинањем. У ноћи кад се гасило свјетло, знали смо што то значи: извлачили су мртве из ћелија, видјели смо то са прозора. То су хтјели обављати тихо и непримјетно. Држим да је у оно вријеме што сам била у казнионици Госпић (од 20. VII до 19. VIII 1941) прошло кроз њу 25.000 људи. За нас политичке затворенике био је логорник Михајловић, а много је обилазио казниону и усташа Пудић (звани Парализа, касније познати кољач из Јасеновца – прим.ред.)…“

„Кроз оно вријеме док сам ја била у казнионици – сведочила је својевремено Ана Фајдић, ухапшена од усташа у Госпићу 26. VII 1941 – вршена су масовна злочинства као убијање, батинање и слично, те сам гледала људе чак и одрезаних ушију и на сваке муке мучених. Осим тога било је скоро свакодневно допремање и отпремање транспорта људи који су одвођени на клање, а то су нам баш говорили, да ови људи иду на клање, вакмани из казнионице. Ових случајева не могу набројати јер их је било много, а колоне би биле отприлике од 100 до 200 људи, како која, а били су везани…“

Ко би после свега тога стигао овамо у Јадовно био би лишен сваке наде. Људи су лежали на голој земљи, покушавајући да хладне и влажне ноћи преживе покривајући се маховином. Како се логор попуњавао, усташе су дозволиле затвореницима да подигну неку врсту надстрешница од грања. Под њима је било места за 10-15 људи. Занимљиво је да су те „сојенице“ биле изграђене по „националном кључу“: посебно су груписани Срби, посебно Јевреји, а посебно „покварени“ Хрвати… Затвореници се нису смели међусобно мешати, нити прилазити огради. Ко се примакне ближе од два метра био бих одмах убијен од увек будне страже.

Осим Јевреја, који су били први заточеници Јадовна, довођени су Срби из Лике, са Баније и Кордуна и из Босне и Херцеговине. Крајем јуна овде је доведена већа група Срба из Грубишног Поља, Бјеловара, Пакраца и околних места. Како је у међувремену укинут први логор у НДХ „Даница“ у Копривници, одатле је доведено и убијено на Јадовну 1.486 људи, наравно, пошто су претходно прошли кроз тортуре у госпићкој казниони.

 

Чули су се крици из дубине

 Сваке вечери је управник Јадовна Руде Риц правио некакве спискове и на основу њих издвајао групе логораша, а затим их под стражом спроводио шумским путем у непознатом правцу. Нико се од њих није враћао, а по пуцњави која се редовно затим чула, логораши су закључивали да су ти њихови сапатници одвођени у смрт. Ни данас није тачно утврђено где су нестајали људи из Јадовна, мада се поуздано зна да је овде дневно боравило 1.500 до 2.000 заточеника. Претпоставља се да је највећи део завршио у Гргиној јами, километар и по удаљеној од Чачић-драге, односно логора Јадовно, као и у Шарановој јами. За разлику од Шаранове јаме, Гргина јама није уопште испитана од спелеолога.

Пошто су сниматељи обавили свој посао, наша екипа враћа се пешке према главном циљу нашег путовања: Шарановој јами, надомак села Јадовна. Ова јама на ивици густе букове шуме, у којој усред поднева влада полумрак сутона, пре рата, до 1939, звала се Водена јама. Те године је у њу упало неопрезно чобанче из овдашње породице са надимком Шарани.

Ушавши у шумски полумрак, одмах иза недовршеног споменика на којем је загребачки вајар Петрић представио врло реалистички стрмоглављивање људи, жена и деце у овај бездан, запажамо најпре сабласну тишину. Све време нашег боравка овде нисмо угледали ни чули птицу. Коначно, обишавши високи заштитни зид, нашли смо се на каменитој стази која се завршава у мрачној овалној рупи.

Осамдесет дана, јуна, јула и две декаде августа 1941. овом стазом су ступале хиљаде мученика, два по два везани за руке и опкољени јаком усташком стражом. Поред јаме, с обе стране ове већ изнемогле колоне на смрт осуђених, стајале су распомамљене убице из такозване „десетине смрти“. Пијани и острвљени, служили су се наизменично камама и маљевима, али увек настојећи да убију само једног из жицом спарених несрећника, тако да би он својим телом повукао у бездан оног другога.

Нико ко је доведен на ову камениту стазицу није преживео, нико се није извукао из Шаранове јаме, па тако и нема сведока који би испричао сав тај ужас. Старији житељи Јадовна, који никако нису желели да им спомињемо имена, сећају се да су се из дубине јаме ноћу чули крици и запомагања преживелих. Зато би усташе, кад доведу нову групу осуђеника, понекад бацали ручне бомбе после чијих би експлозија наступала права гробна тишина… Изгледа да је и неким од њих то било превише.

 

На танком концу

 Спелеолози Мировић, Ристић и Максимовић постављају опрему, вешто и крајње опрезно обилазећи мрачни отвор што се као адско гротло суновраћује више од 40 метара. Пази се на сваки корак, јер је старо, натруло лишће клизаво.

Док остали део екипе стоји подаље, на безбедном растојању, Максимовић и Ристић разапињу прилично танак, али веома поуздан и проверен конопац на три букве унакрсно изнад јаме.

Први ће се спустити Данимир Ристић, младолик али снажан и мачије спретан момак. Он се већ обукао у „радно“ одело, навукао гумене чизме, гумене рукавице, ставио на главу заштитни шлем и на њега причврстио пластично црево из којег истиче ацетилен. Око кукова припасао је нарочите упртаче, са специјалном алком на појасу, за коју је причврстио конопац. Сваки његов покрет прате и помажу му Мировић и Максимовић. Ми, остали, који ћемо уз њихову помоћ бити спуштени ћутимо свако са својим мислима, али и покушавајући да на готово дечачком лицу Данимировом откријемо макар траг узбуђења.

– Зар није сигурније да уместо тих конопаца употребљавате мало дебље челичне сајле? – рече неко од нас који чекамо.

Тројица спелеолога се погледаше са осмехом, а Драган Мировић, прекидајући контролу чворова, узврати:

– То нас многи питају… али од ових конопаца нема сигурнијег средства. На сајлу се не би спуштао ни у јарак, а камоли у подземне пећине.

Нервозно припаљујемо цигарете и опет ћутимо. Какав ли се ужас крије на дну Шаранове јаме?

Бранко Ђурица

Снимио: Жељко Јовановић

 


ПРИЗОРИ ОД КОЈИХ СТАЈЕ ДАХ

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ” СИШЛА У ШАРАНОВУ ЈАМУ, СТРАТИШТЕ НЕКАДАШЊЕГ ЛОГОРА ЈАДОВНО

недеља 29. јул 1990.

Искусни београдски спелеолог Данимир Ристић цени да се на дну Шаранове јаме налази слој људских костију дебео до 5 метара. Кад се са дубине од 42.5 метра погледа увис, према сићушном отвору на површини земље, човек мора да помисли у каквом су ужасу умирали Срби и Јевреји који су овамо стрмоглављивани са својим убијеним парњацима.

 

Данимир Ристић први је сишао у понор у коме су се одиграле драме много страшније него што је Данте описао у свом “Паклу”.

Велебит, 28. јула

Први човјек из “Политикине” екипе који је сишао у Шаранову јаму је млади Данимир Ристић, члан Спелеолошког одсека Планинарског савеза Београда. Било је око 10 часова, дан тмуран тако да је постојала бојазан од кише, што би прилично отежало рад сниматеља у јами, која је вертикална и отворена према небу. Али облаци су се нешто касније разишли и над густом буковом шумом грануло је сунце. Упркос свему око јаме је и даље владао полумрак, тако да су спољашњи снимци морали да се праве уз помоћ “флеш-лампи” и рефлектора.

Други се у јаму спустио Драган Максимовић, а трећи спелеолог дипл. арх. Драган Мировић био је на површини, надгледајући спуштање својих колега и, касније, помажући и обезбеђујући спуштање и извлачење двојице сниматеља са филмском и ТВ-камером, Миодрага Павловића Цалета и Драгана Марковића, као и нашег фото репортера Жељка Јовановића. Њима је заиста требала стручна помоћ, с обзиром на то да су у рукама држали камере, а и иначе – јер немају искуства ове врсте. Све се одигравало у напрегнутој тишини. Данимир Ристић је спретно сишао неколико метара у гротло са упаљеном ацетиленском бакљом на шлему, а онда почео да у стену укуцава први “спит”, специјални алпинистички клин са челичном алком, кроз коју је провукао свој резервни конопац.

Спомен-плоча православним архијерејима и свештеницима који су завршили мученичком смрћу у овој и другим јамама ЈадовнаДраган Максимовић са једном од нађених лобања на чијем се челу јасно види пукотина од ударца маљем. Незнана жртва очигледно није, као други, данима умирала на дну понора</p> <p>Миодраг Павловић Цале на дну Шаранове јаме: “Ово је нешто најгрозније што сам икада видео...”

– Он би сад могао да изађе из јаме чак и кад би овде неко одсекао све конопце – каже Мировић држећи с обе руке нарочите металне хватаче кроз које је провучен конопац на коме виси Ристић.

Ристића не видимо, али видимо у тами јаме титрање светла са његовог шлема и, на изненађење свих, одједном чујемо звиждукање.

Ћутимо свако са својим мислима. Мртви, које сада походимо 49 година после њихове трагичне погибије, сигурно не би замерили младом Ристићу на том знаку животног оптимизма јер ће он за неколико минута стати на дно Шаранове јаме да би се суочио са истином која је годинама била непожељна…

Већ смо рекли да је Шаранова јама дубока, према мерењу загребачких спелеолога што су се пре неку годину први у њу спустили, 42.5 метра. То је, од прилике, висина београдске палате “Албанија”. Та дубина, одавде са ивице понора по којој крајње пажљиво ступамо због натрулог клизавог лишћа, улива посебну језу. Помрчина, коју је за тренутак растерала ацетиленска бакља на Ристићевом шлему, поново је испунила гротло овалног облика попреко широко око 4 метра, а уздуж око метар и по. Веома је добро што је око јаме накнадно сазидана масивна камена ограда, тако да не постоји могућност трагедије случајних намерника, као што се десило 1939. године, када је овамо упало чобанче Бубаш из породице која носи надимак Шарани.

Поглед са дна Шаранове јаме: отвор на врху обележен стрелицом подсећа на рупу у кључаоници – тако то изгледа са дубине од 42.5 метра (снимио Жељко Јовановић)

Дотад се, наиме, ова јама звала Водена, ваљда због воде која се у њу слива, због њене вертикалне конфигурације. Јами се сада може прићи само с једне стране, оном истом стазом којом су газиле хиљаде убијених… Са стране је постављена велика црна мермерна плоча у спомен жртвама свештеницима, архијерејима Петру Зимоњићу, митрополиту дабро-босанском и Сави Трлајићу, епископу горњокарловачком, као и 51 православном свештенику. Они су после неописивих мука и понижавања, које су им посебно приредиле патолошке усташке убице, сви завршили у овој или другим јамама логора Јадовно. Треба ли бољег доказа да је ово био геноцид са мотивом верског рата?

С десне стране, такође, на прилазу јами, још три спомен-плоче које су, самоиницијативно подигле породице побијених. На једној од њих, које су подигли рођаци из Чаковца и Лудбрега, стоји: “Погубљени сте недужни и све нас много задужили. Ваши су животи вјечно узидани у темеље слободе”.

Човек не може бити равнодушан и не може да се отме размишљању зашто је слобода на нашим географским ширинама толико скупа.

Под будним оком Драгана Мировића све се одвија по плану: у јаму се спустио и Драган Максимовић, а убрзо затим и сниматељи. Питамо Мировића може ли се десити да доле у јами буде каквих гмизаваца, јер се један од сниматеља постарао да екипа буде снабдевена и антивиперином, серумом против змијског уједа. Не испуштајући конопац из руку, чврсто одупрт ногама на два солидна камена избочења, Мировић каже: – Змије не живе на тим дубинама… Не верујем да је доле ишта живо.

Део екипе припрема се за спуштање у Шаранову јаму чији је отвор заклоњен зидићем на десној страни

Око 14 часова из јаме је извучен филмски сниматељ Миодраг Павловић Цале, приметно блед и избуђен: – Људи, дајте нешто да попијем… Да се приберем – рекао је одлажући своју велику “арифлекс” камеру.

Цале је човек који је снимајући гледао разним опасностима у очи и међу колегама важи као весео и духовит, а изнад свега одважан. Још се прича о његовој “лудости” кад је, недавно, висећи на скији хеликоптера с камером у руци надлетао Руговску клисуру, довикујући се са запањеним чобанима у околини. Његов колега са “иенџи” камером, Драган Марковић, тврди да после тога Цале није тако изгледао као овде сада.

– Не иде ми у главу да су ово људи могли да чине људима – рекао нам је Миодраг Павловић Цале и одмахнувши руком кренуо према једном од два наша “комбија” да се одмори.

Последњи је изашао Данимир Ристић и овако поднео свој стручни извештај:

Неко се трудио да и ово затрпа камењем и цепаницама, али узалуд: призор са дна Шаранове јаме

– Јама се при дну проширује и рачва у два меандера или, како ми кажемо, “капелице”. Једна од њих се уз главни отвор као паралелна цев уздиже нагоре и сужава толико да се кроз њу не може провући човек, а онда се опет проширује и “улива” у главну јаму негде на првих једанаест метара. У том сужењу нашли смо остатке једног скелета. Очигледно је човек, одбијајући се од зидове јаме, улетео у тај споредни меандер и завршио заглављен у његовом сужењу… На дну јаме налази се прво слој сувог лишћа, испод њега је слој ситнијег грања, а испод њега велике букове цепанице. Многе од њих су готово труле. Измешане са тим цепаницама налазе се велике громаде камена, али не из јаме, већ накнадно убаченог. То је иста врста камена од којег је прављена ова заштитна ограда. Површина садашњег дна јаме је отприлике 4 пута 6 метара, а слој костију који је затрпан поменутим материјалом, по мени је дебео до пет метара, а не само 1.32 метра колико је објављено у планинарској ревији “Наше планине” после експедиције наших загребачких колега. Из тога се могу извући закључци о количини костију, односно о приближном броју овдје убијених људи.

Бранко Ђурица


СРПСКИ ОПАНАК НА ДНУ ЈАМЕ

ПОЛИТИКА, понедељак 30. јул 1990.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ СПУСТИЛА СЕ У ШАРАНОВУ ЈАМУ, СТРАТИШТЕ НЕКАДАШЊЕГ ЛОГОРА ЈАДОВНО

Спелеолози су наишли на језив призор: два костура су била у једном удубљењу, остатак преживелих у масовној гробници. – Поломљене лобање указују на ударце маљем. – „Говорили су да није усташа онај тко не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту“. – После рата неко је на дно јаме бацао цвеће, а неко цепанице и камење

 

Опанак који је овде доспео заједно са својим власником, ко зна из ког краја наше земље

Велебит, 29. јула

Данимир Ристић, београдски спелеолог, који је са својим клупским другом Драганом Максимовићем и Драганом Мировићем, омогућио „транспорт“ наших сниматеља у понор Шаранове јаме и сретан повратак из ње, прича даље о својим запажањима на овом грозном месту:

– Занимљиво је да се у наслагама накнадно набацаног материјала који прекрива дебели слој људских костију налазе и остаци погребних венаца, као и цвећа…

Нашли смо, на пример, неколико стручића каранфила, додуше без цвета, али су стабљике и листићи још имали зелену боју…

 

Спелеолог је снимио…

 – Нашли смо и један гумени опанак – допуњава га Драган Максимовић. Кожни каиши су иструнули, али не и ексери у ђону. Вирио је из гомиле костију…

– Аух, па што ми нисте скренули пажњу на овај опанак – вајка се наш фото-репортер.

Млади спелеолог Максимовић се скромно осмехује:

– Не брините, снимио сам га ја својим апаратом који увек носим у јаме…

Враћамо разговор опет на дебљину слоја костију у Шарановој јами. Пет метара је заиста страшно много!

– То је моја процена на основу конфигурације бочних зидова на дну јаме – каже Ристић. – Уверен сам да је дубина Шаранове јаме била далеко већа пре рата, али, наравно, не може се тврдити ништа поуздано док се кости не поваде, што за нас спелеологе, не би био нарочито сложен посао. Тачније, то је обичан физички посао, само у јамским условима…

И Ристић и Максимовић верују да се под горњим слојем костију, које су издробљене и помешане услед тога што су после рата овде убацивали цепанице и велико камење, налазе комплетнији скелети који би се пажљиво могли покупити и засебно сахранити. Наравно, идентификација, утврђивање имена и презимена убијених више није могућна.

Спелеолози нам причају о једном потресном детаљу: јама се при дну проширује и рачва у два мања испуста, у којима су нађене две лобање и расуте кости. На лобањама нема карактеристичних пукотина, што значи да су та двојица остали живи после бацања у јаму и да су се завукли у испуст, јер су следеће жртве и даље бацане одозго, са висине преко 40 метара… Околност да су остали живи, међутим, била је за њих још ужаснија судбина. Умрли су од жеђи и глади, у стравичном задаху лешева и поплави крви, а све је то трајало ко зна колико дана…

 

„У име Криста, убиј антикриста!“

За сада, пола века касније, опет има некога ко прижељкује да овај монструозни „посао“ настави! Зар има, сем преживелих злотвора, нових који би се поново упустили у зверства! А има их, захваљујући новим „интелектуалцима“ типа др Миле Будака који у чврстом језгру ХДЗ на разне начине подстиче мржњу и националистичку параноју против српског народа.

Напуштајући Шаранову јаму, наша екипа оставила је за собом само упаљене свеће

Има, додуше, људи који сматрају да је све то ипак већ прилично далека прошлост и да је данашњим младим генерацијама, оданим „џинсу“ и „дискаћима“, упркос свему немогуће ставити мрак на главу и нож у руке. Такви би требало да знају да се „школа за кољаче“ врло лако завршава, а најживописније сведочанство је оно што је на саслушању испричао усташки кољач Јосо Орешковић, један од убица из логора Слано на острву Пагу. Тај логор је, наиме, као и Јадовно и у исто време, попуњаван заточеницима који су прикупљани у Госпићу, а престао је да постоји кад су 20. августа Италијани окупирали овај део ХДЗ „ради успостављања реда и мира“ и кад се посао геноцида наставио у логорима Јастребарско, а онда у чувеном Јасеновцу и Старој Градишки.

„Још као ђак шестог разреда гимназије – изјавио је Јосо Орешковић пред војним истражним судијом – ступио сам 1939. године у вјерску организацију „Књижари“. Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Ркавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била: „У име Криста – убиј антикриста!“ Антикристи су били Жидови и комунисти. Организирали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југославенске војске, ми смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене, с још неким Госпићанима, одредили су у логор Слано, на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови, Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видео како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали, тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам давале наређење да одвојимо двјеста заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су да није усташа онај тко не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију за убијање, давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети коју хоћемо, али да их после акта морамо убити.

 

Море око Пага било је црвено од крви

Неки млађи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је започело право клање. Све море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферисали да ја и још неки нећемо да убијамо.

Једна од пронађених лобања у Шарановој јами са јасном повредом чеоне кости каква је настајала од ударца маљем

На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у коме је рекао да су издајице усташтва они који не могу убијати Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај „усташа“ који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико.

Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати свој живот за Поглавника, да мислим да бих могао убити непријатеља у борби, али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу.

Он се на то насмијао и рекао да је ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи него звјерад и да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко неће да је непријатељ Поглавника и Хрватске, као и они.

 

„Лубурић је заклао дијете…“

На то је позвао једнога из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене прснули у смијех, ругали ми се и викали – усраша, а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи:

„Ево, овако се ради!“

Кад је дијете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповиједио:

„Удри!“

Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао ме по рамену и рекао:

„Браво, бит ћеш ти још добар усташа!“

Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опио до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници поубијани, послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба.“

Овакве страхоте не смеју се заборавити из простог разлога – да се не би опет поновиле.

Не смеју се заборавити ни неке друге чињенице из наше тешке прошлости, о којима ће још бити речи.

Засад, још само да кажемо да је екипа „Политике“, излазећи из Шаранове јаме и остављајући све што ту почива, припалила неколико свећа из пијетета према мртвима у њој.

Толико, док присталице Српске демократске странке не остваре свој племенити план да се кости поваде из јама и сахране као што људима и приличи.

 

Бранко Ђурица

Снимили: Жељко Јовановић

Драган Максимовић


У КРВАВИМ ОРГИЈАМА УЧЕСТВОВАЛИ И КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ

Ова спомен – плоча пред Шарановом јамом подигнута је тек 1983. године, што такође на свој начин говори о систематском прикривању истине о геноциду у НДХ

ПОЛИТИКА, уторак 31. јул 1990.

ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ СПУСТИЛА СЕ У ШАРАНОВУ ЈАМУ МАСОВНУ ГРОБНИЦУ СРБА У ЈАДОВНУ

Јављају нам се и читаоци интересујући се за имена убијених свештеника од стране усташа, која се налазе на спомен-плочи поред Шаранове јаме. – Академик Матија Бећковић у беседи на книнској тврђави: „Срби у Хрватској су жртвено јагње на олтару наше отаџбине, остатак закланог народа…“

 

Велебит 30. јула

Прекјуче смо објавили фотографију спомен-плоче коју је крај Шаранове јаме код Јадовна 1983. године подигло Удружене православних свештеника СР Хрватске. На жалост, слика је била ситна, па нам се јавио известан број читалаца питајући за поједина имена на плочи. Међу њима је и ћерка проте Милана Божића из Сарајева, која, како рече, никад није сазнала како је њен отац скончао у Јадовну. Несрећни прота Божић је други на списку свештеника погубљених у Шарановој јами. Понављамо ову фотографију и ради свих других које занима овај списак испред којег је, у њихово име, екипа „Политике“ упалила свеће.

 

„Хрватска гарда“ подсећа на „заштитаре“

Наша посета првом и 1941. године највећем стратишту српског и јеврејског народа у НДХ, одмах после њеног оснивања под окриљем немачке и италијанске војне силе, поклопила се са усвајањем амандмана на Устав Хрватске и проглашењем аутономије Срба у Хрватској. Претња и опомена да претње више неће бити пасивно примане…

Већ се говори и о оснивању некакве „хрватске гарде“ која ће – како пре двадесетак дана реће Владимир Шекс, допредседник Сабора, на Хрватској телевизији – „уразумити“ непослушне становнике Заједнице севернодалматинских и личких општина. А поврх свега, др Фрањо Туђман, који се пре него је постао новим „оцем хрватског народа“ бавио историјом, изјавио је како Јевреји нису страдали у НДХ! После његове „научне“ тврдње како у Јасеновцу није убијено више од 50-ак хиљада Срба, заиста се више нема чему чудити…

Шта је Јадовно, са којег се сада враћамо обогаћени новим сазнањима о несумњивом геноциду, тек ће се поуздано знати кад буде објављен опсежан научноистраживачки рад др Ђуре Затезала, директора Хисторијског архива у Карловцу, који је прошле године на Међународном симпозијуму о геноциду у НДХ у Јасеновцу, рекао и ово:

„Нужно је казати да су капитулацију Краљевине Југославије усташке организације у Госпићу дочекале организирано и спремно, па су већ 10. априла (на дан проглашења НДХ – прим. ред.) у 15 сати објавили капитулацију Југославије и истога дана већ у 18 сати почели прва хапшења виђенијих Срба у Госпићу, професора, свештеника, учитеља, богатијих трговаца и занатлија. Формирана је група „Ослобођење“ и помоћни усташки одред који су већ бројили више од стотину припадника. Они су се распоредили у тзв. десетине смрти и уз помоћ Мачекове „заштите“ почели хапшења и прва убиства…“

Није никакво чудо што сада многим Србима у Хрватској хадезеовско оснивање „хрватске гарде“ јако личи на оновременска организовања мачековских „заштитара“ и њима сличних.

Др Затезало је истом приликом рекао:

„Емигрант Јурица Фрковић постао је велики жупан и распоредио своје десетине у друге крајеве Лике за успостављање усташке власти. Фрковић је припадницима помоћног усташког логора, својим такозваним „жутим орловима“ казао:

„Фундамент на Јадовну је од Срба и Жидова, а глазура ће бити од покварених Хрвата“. Јасно је да је тим све речено: масовно убијање Срба и Жидова, комуниста и њихових симпатизера Хрвата и свих других без обзира на националност „непоћудних“ за поредак НДХ. Зграду Окружног суда, казнионицу, њено двориште и ходнике зграде, претворили су у логор сабирно-транзитног карактера. У њега су доводили од априла па надаље Србе, Јевреје и комунисте, без обзира на народност. Одмах затим искористише господарске зграде, тачније штале угледне породице Максимовића, које такођер претворише у збирни логор кога сами заточеници назваше „Овчара“. Исто тако на жељезничкој станици Госпић, простор који је дотад служио за утовар стоке, оградише и претворише у прихватно сабиралиште.

У прво вријеме у ове збирне логоре доводили су Србе и комунисте са подручја Лике, Книнске Крајине, Кордуна и дијелова Горског котара, а кад основаше логор Јадовно, од 24. јуна и логор – губилиште на Пагу, од 25. истог мјесеца отпочеше свакодневно довођење цирка по 1.000 људи с подручја цијеле Хрватске, Босне, Херцеговине и Војводине. Србе и Жидове превозили су теретним жељезничким композицијама састављеним од 30-35 сточних вагона и у сваком просјечно 75-90 људи, жена и дјеце…“

 

Копали су им очи

Др Ђуро Затезало је на поменутом симпозијуму у Јасеновцу октобра прошле године показао и шему јама на Велебиту, у које су, поред најпознатијих – Шаранове и Гргине – усташе бацале своје жртве.

„Мучења и свирепа убиства није могуће описати ријечима и несхватљиви су људском разуму“, рекао је том приликом др Затезало у свом реферату. „Усташе су упадале међу људе, исцрпљене жеђу, глађу, повредама и премлаћивали их штаповима, боли ножевима и убијали. Злочини које су вршиле усташе над мајкама, дјевојкама, старицама и дјецом, непојмљиви су. Жене су прије уморства силовали, резали им дојке и из утробе вадили дјецу. На жалост, у тим злочинима и задовољавању својих сексуалних порива учествовали су и поједини католички свећеници – Крсто Јеленић, жупник Барбата, Љубо Магош, Мартин Марас. Жртве су убијане најмање ватреним оружјем. Претходно су им везали руке жицом, а некада и ноге. Обично су дјецу везивали уз мајке и усмрћивали их прије, како би мајке пред смрт доводили у што болније стање без свијести“…

Млади спелеолог Драган Максимовић, апсолвент машинства на Београдском факултету, спуштањем на дно Шаранове јаме научио је још једну лекцију из историје свога народа

Слушаоци симпозијума били су посебно потресени описима појединачних трагедија тих пролећних и љетњих дана у Госпићу, међу којима је можда најболнија она што је снашла Стевицу Ђукића, 16-годишњег гимназијалца. Њега су у казнионици његови школски другови, фанатизовани усташком пропагандом, прво претукли, а онда му одрезали нос и уши, па га са неколико стотина других заточеника одвели и убили на Медачкој плантажи поред Госпића.

Петра Допуђу су усташе нагнале да за време пијачног дана шета тржницом са звоном о врату и југословенском заставом у руци, док му је у исто време липтала крв низ ноге од рана које су му усташе задавали ножевима…

Максим Димић из села Острвице дао је историчарима изјаву:

„Гледао сам често пута како су усташе на најсвирепији и најдивљији начин копали очи… То су радили тако да је један усташа с леђа држао човјека за руке, а други усташа испред њега стојећи притискао му један нарочито заоштрен предмет штап о руб сљепоочнице, , тако је око послије чврстог притиска искочило напоље испред њега као орах… Било је и других ужасних мучења, али све то сада не могу изнијети, јер се сав од ужаса узбудим и кад на све то помислим коса ми се подиже на глави…“

 

Има ли поштене жеље за истином

У научном саопштењу др Ђуре Затезала посебно је интересантно и следеће:

„Фрањо Здунић – Лав на основу личне спознаје, јер је живио у Госпићу 1941. и сва тадашња збивања помно пратио те истраживао постојећу изворну грађу, дошао је до броја од 36.000 убијених. Ја сам у мом досадашњем истраживању дошао до броја око 62.000 жртава. Успио сам сазнати за имена и презимена и крајеве од куда су, за десетак хиљада људи…“

Др Затезало је том приликом напоменуо да Шаранова јама и Гргина јама, у непосредној близини Јадовна, нису једине јаме, већ да ту треба убројити јаму Бадањ код села Ступачиново, као и још неке досад неоткривене. Кад се и тај посао детаљно обави он верује да ће се број жртава повећати и изнад онога што је он установио.

„Да би дошли до приближно тачног броја усмрћених у концлогору Госпић“, рекао је др Затезало октобра 1989. у Јасеновцу, „била би потребна материјална помоћ макар са подручја данашњих република и покрајина из којих су биле жртве као и поштена воља и жеља за истином, да би се уз помоћ спелеолошких истраживања која досад нису извршена (осим у Шарановој јами и јами Јанина), открили нови подаци.“

Ето, то би био наш рапорт са места некадашњег логора Јадовно који је, као и онај на Пагу, престао да постоји крајем августа 1941. због проблема у односима фашистичке Италије и квислиншке НДХ. Пламен устанка у Србу, који је брзо захватио овај део Хрватске, нагнао је италијанске окупаторе да изврше реокупацију ових предела како би успоставили „мир“.Госпић и Велебит припали су тзв. ИИ окупационој зони.

 

Јадовно – нова Студеница

У логору Јадовно 25. августа затекло се око 900 Срба и 300 Јевреја, који су на брзу руку побијени и бачени у јаму пред улазом у логор (данас је ту споменик који смо објавили).Истовремено овде је побијено око 3.000 Срба допремљених из логора Слано на Пагу, јер су острво већ запосели Италијани. Око 450 Јевреја и 50 Хрвата, такође враћених са Пага, заједно са 2.100 Срба затечених у логорима Госпића, пребачени су теретним железнички вагонима у Јастребарско, а затим жене у Крушчицу, а мушкарци у Стару Градишку и Јасеновац. Што се даље дешавало – познато је.

Док смо се враћали са Јадовна, у Книнској крајини је завршена манифестација „Дани српске културе“, а на завршној вечери одржаној у книнској тврђави, академик Матија Бећковић је рекао нешто што најбоље пристаје као закључак овој тужној хроници:

„… Сведоци смо како се у наше дане сазвежђу српских задужбина на земљи придружују оне које су још увек у земљи. Те нове цркве и задужбине су јаме. Јаме су нови српски храмови. Оне земљу озарују и осветљују изнутра. У њима је закопано највеће благо које имамо. Будимо га достојни и размислимо шта би и да ли би те мошти, после пола века ћутања под земљом желеле да нешто кажемо и учинимо у њихово име. Да ли смо дорасли да кажемо ту реч? Да Јадовно буде нова Студеница, Јасеновац – Хиландар нашег времена. Сваки народ је свет. Али, ако се и за кога то може са сигурношћу рећи, то су Срби у Хрватској. Жртвено јагње на олтару наше отаџбине, остатак закланог народа.“

Бранко Ђурица

Снимио: Жељко Јовановић

Политикин фељтон

Преузето ЈАДОВНО

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *