Александар Винцит: Вардарска Србија и ВМРО

Поделите:

Турци су вратили Србима оно што су узели – Вардарску Србију. Нису је вратили ни Бугарима, ни Грцима него Србима, јер су добро знали од кога су је и узели.

Вардарска Србија – Serbie vardarienne, Serbie du Vardar, Vardarian Serbia, Vardar Serbia. Терминолошки је  означена садашња територија БЈРМ у већем раздобљу 20. века, али и данас. Не без разлога. Данашња територија Македоније је скоро идентична оној која је 1913. године Букурештанским миром припала Краљевини Србији те Нејским Мировним Уговором 1919. мало допуњена. Укупно 98,16% територије се поклапа  ( данашња не обухвата само област око манастира Прохор-Пчињски ).

Мит да је Вардарска Македонија Бугарска, нема историјско утемељење. Њихових 108 година владавине ( 861 – 969) и 16 година под династијом Асен 1230. – 1246., те  3 године под Константином Асеном  ( јединим Србином који је држао Бугарски престо од 1267-1277), чини укупно 127 година владавине на тим просторима. При свему овоме трагова њиховог присуства нема, јер они су освајали простор Вардарске Македоније.

Србска владавина почиње 1282. године са Краљем Милутином и његовим победама против Византије, а завршава се 1394. године престанком владавине Краљевића Марка и Константина Дејановића, предајом Турцима. Србска средњовековна државност се утемељује, не у Моравској, већ у Вардарској Србији. Престони град прве средњовековне србске државе је било Скопље а касније и Прилеп. Србска државност, пре свега духовна, се одатле ширила на север. Отуда небројено духовних споменика на тлу Вардарске Србије које су оставили србски краљеви. Србска држава није освајала територију Вардарске Македоније, она је ту настала међ’ својим народом.

Период од 1394 до пред крај 19. века је обележен Турском државином Вардарске Србије. Промена настаје крајем 19. века јачањем србске државе и успесима њене дипломатије у Турској . Дозвољено је србској краљевини отаварање школа у Битољском и Солунском Вилајету. Након Србско-Турских, Балканских и Првог Светског Рата, те Нејског споразума 1919. заокружује се и државина Срба над територијом Вардарске Србије. Коначно после пет векова Турци су вратили Србима оно што су узели – Вардарску Србију. Нису је вратили ни Бугарима, ни Грцима него Србима, јер су добро знали од кога су је и узели.

Завршетком Србско-Турског и Руско-Турског рата те мировним споразумом у Сан Стефану 1878., и након тога у Бечу,  Србија, Црна Гора и Румунија постају независне државе, а Бугарска остаје под Турском окупацијом све до 1908. године. Аустро-Угарска, Велика Британија, Француска и Немачка, нису дозволиле Русији излазак на Јонско море преко Велике Бугарске, стога је и извршена ревизија Санстефанског мировног споразума у Бечу.

Бечким споразумом је егејски део средњовековне Србије предат Грцима, ничим заслужено, да би се одржала “равнотежа“ између словенског и грчког становништва на Балкану.

Бугари остају фрустрирани, јер сан, руски поклон – независност и “Санстефанска Бугарска“ се није остварио, а и даље остају под окупацијом Турака.

Срби су “задовољни“. Добили су независну Краљевину, а вардарски део средњовековне  Србије је остао под Турском окупацијом ( по Гопчевићу 1898 . године  је Срба у Вардарској Србији било око 1.200.00. ). Цех независности су платили егејски Срби ( по турском попису 1904. године их је било око 900.000 ).

Осам година после уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, 5. новембра 1893. године Бугари организују тајно друштво у Солуну у кући солунског библиотекара Ивана Хаџи Николова под називом Бугарски Македонско – Одрински Револуционарни Комитет ( скраћено – БМОРК ).

Већ 1897. године организују подкомитет организације под називом “ Друштво против Срба“.  Постављени циљ је био да “ огњем и мачем искорене Србе у Македонији“. Челни човек подкомитета је  био Даме Груев ( Дамјан Грујић, питомац друштва “Свети Сава“ у Београду )

Организација све до 1919. године задржава у свом називу део Одринска ( Једренска ). Већ после Првог Балканског Рата и заједничког Србско-Бугарског освајања Једрена је било јасно да потписнице Бечког споразума неће дозволити прелазак Бугарске на јужну страну планине Балкан. Тиме би њима , а и Русији, био отворен пут према Истанбулу. Нејским споразумом 1919. године је то потврђено, тако да Бугарска губи интерес за Тракију, и усмерава деловање организације, превасходно на Вардарску Србију. Од тог времена, до данашњих дана, је основни назив организације ВМРО. Као суфикс се јављају , кроз историју, разни називи. У садашњем тренутку су то парламентарне странке  ВМРО: ДПМНЕ и Македонија у БЈРМ, као и БНД у Бугарској.

Шта су стварни циљеви, на најједноставнији начин објашњава у свом интервију 1944. године у Загребу Ванчо Михајлов. Био је  челни човек ВМРО – Уједињена од 1925.  до 1945. године. У Хрватској је боравио као саборац Анте Павелића од 1941. године до краја рата :

Разговор представника Немачке телеграфске агенције, dr. Heinza Grunerta са Иваном Михајловим у Загребу, 9. Марта 1944.

“Македонија је само земљописни појам. Њезини житељи само из практичних разлога користе регионално име Македонци, као што неки у Хрватској кажу да су Босанци, Далматинци и сл., у Немачкој – Пруси, Баварци итд., или у другим подручјима Бугарске – Трачани, Добружани, и сл.

Македонска нација не постоји. Нације су на Балканском полуотоку оформљене већ прије 1.500 година. Данашњи Македонци нису ништа друго доли македонски Бугари…. Теорија о постојању македонске нације – с’властитим језиком итд. – је бољшевички изум. Захтјеве за аутономијом и неовисношћу Македоније заговарала је наша организација, јер се није могло отворено тражити уједињење са Бугарском, а осим тога, јер се другачије није могло јасније истакнути идеју о интегритету Македоније. За нас је питање слободе Македоније толико важно колико и питање о интегритету Македоније, они су нераздвојиво међусобно повезани, стога уједињење само појединих делова Македоније с’Бугарском не представља ослобођење Македоније.“

Од свог оснивања, организација је више пута мењала име, али је циљ увек био исти, припајање Вардарске, Егејске Македоније и Тракије Бугарској. Борили су се против свих који су владали том територијом. Кратко против Турака, пола века против Срба и последњих шездесет година против самих Македонаца.

Од  уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије па до краја Другог Светског Рата, на власти у Бугарској је Династија  Battenberg ( Немачка ) и  Sachsen-Coburg und Gotha ( Аустро- Угарска ). Треће “Бугарско царство“ под вођством краља Ferdinanda I је проглашено 1908. године , један дан пре Анексије БиХ. Под јаким утицајем Немаца, Бугарска је у оба Светска рата била на страни Сила Осовине.  Територије које је на западу добијала почетком рата, губила је на крају мировним споразумима. Њен ратни боравак на окупираном простору је пропраћен затирањем свега што је србско. Прекрштавањем становништва, узурпацијом верских и образовних установа, прогоном учитеља и свештеника и свих виђенијих Срба. Немилосрдно су рушили све споменике и спомен-костурнице србских војника из Балканских и Првог Светског Рата. Тортуру и терор над Србима су обављали активисти ВМРО. Током Другог Светског рата  чланови ВМРО су се борили на страни бугарских окупационих снага у Макединији, против партизанских јединица. Капитулацијом Бугарске 1943. године чланови ВМРО-а масовно прелазе у Партизане, да би са Панком Брашнаровим, неколико пута осуђиваним припадником ВМРО ( Уједињене ) у Краљевини Југославији, прогласили Републику Македонију као федералну јединицу ФНРЈ.

Циљ централиста ВМРО се остварио. Вардарска Србија је, као Комунистичка Македонија, добила независност. Рат ниског интензитета ВМРО се наставља и у комунистичко време, са циљем зацртаним 1893. године у Солуну, припајање Бугарској. Под покровитељством Покрета за Ослобођење Македоније ( ДОМ), преко Загреба, у периоду од 1948. до 1985. године, ВМРО – Правда наставља да ради на одцепљењу комунистичке Македоније од Југославије.

Распадом СФРЈ, 8. септембра 1991. године, БЈРМ проглашава независност. На парламентарним изборима 1998. године на власт долази ВМРО- ДПМНЕ ( Демократска Партија за Македонско Национално Јединство ). Та влада је на територији БЈРМ омогућила логистику НАТО-у за бомбардовање СРЈ. Те 1999/2000. године, председник владе је Љупчо Георгијевски , оснивач странке ( примио Бугарско држављанство 2006. године ), а председник државе Борис Трајковски, оба челни људи ВМРО. Ова странка је на власти 2008. године, када је влада Николе Груевског признала независност Косова. Председник државе је био Бранко Црвенковски ( Социјалдемократски савез Македоније ). Исти премијер Никола Груевски  је и 2015. године у влади која je  гласала за пријем “ Косова “ у UNESCO. Тадашњи председник БЈРМ Ђорге Иванов је и данас на истој функцији.

Садашња ситуација у БЈРМ и Србији неодољиво подсећа на Бечки споразум из 1878. године. Изгледа да се “прави нова равнотежа“, сада између албанског са једне и словенског и грчког становништва са друге стране. Бугаризација, Хеленизација и Македонизација србског корпуса на простору средњовековне Егејске и Вардарске Србије је завршена. Од 2,1 милион Срба с’почетка 20. века остало је, само један век после, једва 46. 000. Занемарљиво, за било какво геополитичко учешће на овим просторима.

А. Винцит

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *