Диана Будисављевић: Пред носом режиму, за хиљаде живота

Поделите:

Током Акције Диане Будисављевић (тако се звао подухват), водила се детаљна картотека са свим доступним подацима о деци која су изведена из логора.

У ноћи између 21. и 22. априла 1945. године, преживјели затвореници Јасеновца, најужаснијег логора смрти који је постојао током Другог свјетског рата, одлучили су се на пробој јер је било јасно да их чека нож или метак. Од преко хиљаду учесника пробоја, преживјело је нешто више од стотину. Данас ни њих ни оне који су имали мање среће од њих, те скончали на стравичан начин, не може запасти стубац у медијима, а да не буду искориштени за нечији интерес. Броје им се крвна зрнца, доводе се у везу с идејама с којима нису били повезани, користи их се за сукобе који су дошли много послије њих, славе се њихове убице. Они су нијеми и ужаснути, гледају из земље у оне који њима манипулишу, а не могу реаговати. Свједоци смо свакодневног уступања медијског простора злочинцима било које врсте, криминалцима, сви знају нпр. име поремећеног младића који је убио на десетине људи у Норвешкој, а да ли ико зна набројати бар двоје људи које је он убио?

Прије више од двадесет година, листала сам једну књигу о споменицима НОБ-а у СФРЈ и у поглављу о Јасеновцу био је извод из дневника једне жене која се звала Диана Будисављевић. Језа ме пролазила од оног што сам читала, језа ме и дан-данас пролази, коса ми се на глави диже од описа деце набацане као вреће у вагону за стоку која немају више снаге ни да дишу, гушећи се у блату и паразитима. Од тада сам читала све што ми је дошло под руку, не бих ли сазнала нешто о жени која је такву децу чупала из руку крвника јер је знала да, ако одустане, њима спаса нема. Чупала је и неповратно болесну децу, да бар могу умријети окружена пажњом, а не мувама и смрадом. И умирала су јој на рукама. Никад ми није било јасно како људи не знају ко је она, како сами Срби немају појма ко је та жена која је омогућила да се не затру Козара и Кордун, те многе породице из других крајева.

Кућа у којој је Диана умрла

За Оскара Шиндлера зна читав свијет. Снимљен је и прослављени филм, а сам Шиндлер стално се негде спомиње. У једном документарцу о Јеврејима које је он спасио од смрти, они сами кажу да им до данас није јасан његов прави мотив да их спасе, јер га је скоро до посљедњег занимао профит који су му правили. Било како било, због његове одлуке да направи чувену листу, данас тих хиљаду Јевреја има потомке, а њихове лозе будућност. За Диану Будисављевић, рођену Обексер (Obexer), Оскар Шиндлер је обични рекреативац – она је, уз помоћ својих сарадника и под сталном пријетњом хапшења, извукла око 15000 деце из усташких логора, од којих је око 3000 умрло током транспорта или недуго затим. Напрасно су је се сјетили посљедњих пар година, иако је њен дневник изашао у издању Хрватског државног архива још 2003. У тај дневник, вођен на матерњем, њемачком језику, Диана никада није записала најужасније ствари које је виђела кад је, под окриљем Црвеног Крста, улазила у логоре. О тим страхотама није никад ни проговорила.
Диана Будисављевић је рођена 1891. године у Инзбруку, у покрајини Тирол тадашње Аустро-Угарске, у уваженој породици Обексер, чија кућа и данас стоји у чувеној Улици Марије Терезије, у срцу града. На кући и данас стоји натпис Обеџер-Хаус, али нема спомен плоче која указује да је у њој рођена Диана Будисављевић. Ако данас за њу питате неког у њеном родном граду Инзбруку, постоји 1% вјероватноће да ће знати да вам одговори. У градској Скупштини је покренута иницијатива да јој се да један трг или улица, али у међувремену је умро један бискуп, па је сад вагање да ли да се одређени трг именује по Диани или по њему. Притом је исто тако велико питање да ли ће ова жена икад добити улицу (пристојну, а не неку забит Богу иза трегера) међу онима које је највише задужила, пошто је мало вјероватно да ће је запасти нешто од разних митских ликова и којекаквих сподоба које не само да нису помогле овом народу, него баш супротно, те људи који немају везе с овим просторима, али ето, мода је.
Диана се 1917. године удала за Србина др Јулија Будисављевића, хирурга, који је у том периоду стажирао на инзбрушкој клиници. Двије године касније, пар се одселиоу Загреб, гђе ће остати све до седамдесетих година прошлог вијека. Како је НДХ одмах по избијању рата почела са политиком истребљења, било је питање времена кад ће се прочути за логоре. Тако је и до Диане већ у октобру 1941. дошла информација о затвореним српским и јеврејским женама и деци у околини Загреба. Јеврејска општина је имала одређену могућност да организовано помаже затворенима, а Срби нису имали никог. Акција се могла спровести само ако би се неко понудио да је организује, те Диана преузима тај задатак лично и у њега полако укључује људе од повјерења. Тада креће један од најхуманијих подухвата спроведених не само на овим просторима, него уопште. Диана је обилато користила своје аустријско поријекло како би дошла до одговорних људи у разним порама власти, те издејствовала што год је било могуће за наставак своје акције. Те мукотрпне сусрете, међу којима су и они са Алојзијем Степинцем који јој је давао обећања која никад није намјеравао да испуни (што је временом и сама схватила), те мучне детаље саме акције може да исприча само Диана, путем већ поменутог превода дневника (линк ка том тексту наћи ћете на крају овог). Овде бих, ипак, да наставим причу с почетка и да се осврнем оно што се догодило послије рата.

Током Акције Диане Будисављевић (тако се звао подухват), водила се детаљна картотека са свим доступним подацима о деци која су изведена из логора. Кад је било могуће, додавана је и фотографија. Све то је рађено с циљем да се деца, чим се за то створе услови, врате живим члановима породице. Ваља напоменути да је током цијелог подухвата Диана инсистирала да сама Акција делује независно, а не под окриљем било каквог покрета. Она сама није била члан било какве организације и свесрдно се трудила да Акција задржи карактер грађанске иницијативе, што је истински и била, без обзира на разне покушаје. То се, може се претпоставити, некима није свидело, јер се није баш могло признати да један такав подухват није организовао покрет отпора, него једна жена и још притом Аустријанка. Било да су разлози били ови или неки други, у сваком случају, одмах након рата припадници ОЗНА-е од Диане Будисављевић одузимају комплетну брижно вођену картотеку са фотографијама, те јој забрањују даљи рад. Осим тога, скоро сви учесници Акције нашли су се у немилости и били посматрани с подозрењем. Картотеком су се даље бавиле особе које нису ништа знале ни о њој ни о методима којима је вођена, тако да је, ако је сва та документација уопште чувана, било неминовно да велики број деце никада не пронађе своје породице. Страшно погођена свим што се десило упркос надљудском труду да се сачувају животи малишана, Диана Будисављевић до краја живота није ријеч проговорила о свом деловању под усташким терором током Другог свјестког рата. Године 1972. с мужем напушта Загреб и враћа се у родни Инзбрук, где заборављена од свих умире 1978. у Анихштрасе 24, једва тристо метара даље од куће у којој је рођена. Она и муж су ваљда били сумњиви новим властима које су углавном заборавиле њено дело пред чињеницом да је Аустријанка, а њен муж, чувени хирург, један од веома ријетких Срба из Загреба који нису завршили у логору. Много је тадашње деце која и не знају да живот дугују овој невјероватној жени. Они старији ће се сјетити глумице Божидарке Фрајт (за оне млађе – то је мајка глумице Бојане Грегорић), која је заправо дијете са Козаре, рођена у породици Грубљешић. Њу је препознала тетка кад ју је угледала на телевизији. А колико деце које је спасла Диана са својим сарадницима ни данас не зна своје поријекло јер је неком било важније како то да је неко успио да спасе сву ту децу пред очима усташа, а не сама чињеница да су та деца преживјела? Можда је разлог таквог односа према Диани то што је Аустријанка, можда то што је акцију организовала она, а није потекла из мозга Партије, можда то што јој је муж био загребачки Србин који није одведен у логор, можда хиљаду ствари. Ипак, једно је јасно – за вишедеценијски немар и спорадична признања која пристижу тек сада просто нема оправдања.

Човјека не одређује комад платна коју назива заставом, нити вјероисповијест коју добија рођењем. Човјек није ни пребивалиште у личној карти, ни клуб за који навија, ни држава која му стоји у пасошу, ни одећа коју носи. Није ни име које му дају на рођењу. Човјек је оно што чини себи и другима.

На овом linku можете наћи Дневник Диане Будисављевић

 

Бука архива

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *