Дрвар: Град између нелогичности и немогућности

Поделите:

Осим сиромаштва, становницима овог БХ. града живот загорчава и административна подијељеност опћине и града између ентитета и кантона.
Општина Дрвар, која се налази у западном делу Босне и Херцеговине, у близини границе с Хрватском, по данашњем административном уређењу има специфичну ситуацију у држави. Након Дејтонског споразума, Дрвар је подељен између два кантона у ентитету Федерација Босне и Херцеговине, док је периферна територија општине припала ентитету Република Српска.

Урбани део с администрацијом опћине припада Кантону 10, познатијем као Ливањски кантон, док се 13 села налази у саставу Националног парка Уна, што је подређено управи Унско-санског кантона. Дио територије Дрвара, чијих 70 посто заузима шума, припао је РС-у и води се под званичним називом Источни Дрвар.

„Пре рата у Дрвару је живјело 17.600 становника, а данас је тај број мањи од 10.000. Према званичним подацима, овде ради око 1.000 људи, и то је углавном у градској управи с институцијама. Остатак становништва проналази посао у пиланама и услужним делатностима“, каже активист у невладином сектору Богдан Рунић.
Као град херој и симбол антифашистичке борбе, Дрвар је уживао многе погодности, међу којима је била могућност бирања посла. У Дрвару је прије посљедњег рата доминирала дрвна индустрија, а велики број становника био је запослен у текстилној и специјализираној машинској индустрији. Данас комплексна административна ситуација, у комбинацији с лошим економским приликама у држави, Дрварчанима намеће скуп данак.

Живот између кантона

Милош Карановић долази из села Бобољуци, које је прије рата припадало Дрвару, а сада се налази у саставу бихаћке општине. Удаљеност од матичне опћине, лоша путна комуникација и недостатак интереса из Бихаћа приморали су Милоша и његову породицу да се одселе на територију Кантона 10.

„Некада је све то било једно, живели смо и на селу и у граду, данас је то готово немогуће. У округу где се налази моје село многе куће још су без струје, кад падне снег путеви буду затрпани и по два месеца. Кантон 10 није одговоран за та села, а механизацији из Бихаћа је предалеко. Дакле, препуштени смо сами себи. Једино што можемо да урадимо јест да се због деце преселимо тамо гђе је школа ближе“, каже Карановић.

Он није стално запослен; у Дрвару је цјелогодишње запослење привилегија малог броја људи. Сезонски ради у шуми, на сјечи дрва и, кад има времена и снаге, одлази у своје родно село како би помогао брату и мајци у пољопривредној производњи.

„Живимо како можемо, односно како морамо. Најтеже је током зиме, јер пољопривреда тада мирује, а не може се ни у шуму због снијега. Све нам изгледа као да никога није брига за нас, само се одговорност пребацује с једног на другог“, сматра Карановић.
Многима се сезонски посао не чини као рјешење, па запослење проналазе изван граница Федерације Босне и Херцеговине. Један од Дрварачана запослених на територији РС-а је Зоран Рађеновић.

„Био сам приморан да потражим запослење у Источном Дрвару, јер у граду, гђе ја живим, нема посла готово ни за кога, то је генерално стање у Кантону 10. Радим као чувар у шумског газдинству у Источном Дрвару. Мало ми је даље од куће, али ту ми је посао колико-толико сигуран, доноси храну на сто“, каже Рађеновић.

Они који не могу више издржати притисак свакодневнице напуштају Дрвар и ријетко се враћају. За разлику од других бх. градова, Дрвар нема устаљено одредиште својих грађана у иноземству.

„Напуштање државе сада је тренд, нажалост, негативан, али по дефиницији, остаје тренд. Дрварчани немају неко устаљено одредиште око којег гравитирају у дијаспори. Овђе је битка за преживљавање. Чини се да је свугђе боље него у Дрвару“, коментира Богдан Рунић.

Туризам као стратешко рјешење
Комплекс спомен-обиљежја „25. мај“ некада је, уз богату индустријску производњу, био центар привређивања и сигурно највећи туристички ресурс у региону. Сламањем бивше државе и комплекс је доживио тоталну девастацију. Сада су Дрварчани успјели обновити дио музејских садржаја и поново оживјети некадашње туристичко одредиште, за сада у физичким оквирима.

„Ријеке посјетилаца некад су се слијевале у Дрвар, аутобуси пуни ученика долазили су на екскурзије, а ми смо знали избројати до 190.000 посјета на годишњем нивоу. Сада та бројка достиже максимално до 15.000, али то је тек почетак. Вјерујемо да се овај симбол антифашистичке борбе и даље може туристички експлоатисати и да нас може промовисати у бољем свјетлу“, каже Рунић.

Један визионар позитивног става вратио се у Дрвар и, упркос објективно тешкој ситуацији, бори се успоставити позитиван амбијент за развијање туризма. Душко Летић међународно је признат мајстор кулинарства. Могао је бирати послове и државу гђе би живио, међутим, он је изабрао да се врати у Дрвар и реализира своју визију развоја кроз низ партнерских пројеката са свјетским планинарским удружењима и културним организацијама. Први корак био је успостављање етно-села Додиг.
„Као планинар и кувар, дошао сам на идеју да би се овај регион могао укомпоновати у јединствену туристичку понуду, у којој би била аутентична гастрономска понуда у амбијенту нетакнуте природе. Циљне групе јесу локални туристи, који с породицама могу доћи на ручак и опуштање у природи, али посебно су интересантни инострани гости, који знају да цијене аутохтони природни амбијент. Босна још увијек помало каска за многочиме, а посебно за туристичким трендовима, тако да је вријеме да сами препознамо свој потенцијал и понудимо га посјетиоцима“, каже Летић, повратник у Дрвар.

Извор: Al Jazeera

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *