Хришћанство у бекству: Бог опрашта, историја не

Поделите:

Остаци хришћанских заједница повлаче се у збегу и крви са својих традиционалних простора на Блиском истоку и у Малој Азији. Како су они само део општег покрета народа према Европи, овдашња друштва имају етички проблем да се циљано посвете њиховом страдању. Донедавно и саме стидљиво ангажоване на том пољу, европске хришћанске цркве полако почињу да раздвајају судбину изгнаних хришћана и муслиманских избеглица.

Ова РТС-ова тема планирана је пре него што су египатски исламисти пре два дана измасакрирали групу Копта која је путовала на прославу црквеног празника у Ел Мињу, једнако као што је прошлонедељна тема о пркосној резигнацији према жртвама терора на тлу Европе планирана пре масакра у Манчестеру. Оба догађаја показују, нажалост, да се о исламистичком терору тренутно може писати и унапред.

Када се са црквеним великодостојницима свих хришћанских деноминација разговара о темама које обухватају убрзане демографске промене европских друштава и прогон хришћанских заједница са ширег простора Блиског истока, евидентно је да се они, без разлике, боре са једном етичком и једном теолошком дилемом. Обе су им везале руке и спречиле их да преузму активнију улогу у драматичним тренуцима европског континента. Етичка дилема: Да ли хришћанске цркве имају право да гласније оплакују судбину 26 побијених Копта него 260 муслиманских миграната који се удаве у Средоземном мору у покушају да се докопају обећане земље, Европе?  Теолошка дилема: Да ли европске културе остају и даље „хришћанске“ чак и када већина њихових припадника није директно религиозна, те да ли тако секуларизоване оне уопште „заслужују“ црквену заштиту?

Етички код: Ми смо били охоли!

Владика Андреј – успут, он је ових дана на Синоду СПЦ унапређен па више није само епископ аустријски, швајцарски, италијански и малтешки, већ и в. д. немачког – гледа на то питање из историјског контекста. „Ми смо почели охоло са њима, потцењивали смо их кад су настали“, каже владика за РТС, мислећи на муслимане раног средњег века (негде до 1050-1100).

Свако ко би помислио да је владика о једној актуелној теми проговорио издалека и наоколо, греши. Владика Андреј се у ствари служи врло модерним аргументом „самокривице“, који доминира политичким дискурсом Запада: „Ми, бели хришћани“, криви смо јер смо муслимане потцењивали, игнорисали, послали на њих крсташе, у новом веку их поробили, економски злоупотребили, колонизовали, међусобно посвађали, те сада с правом долазе код нас по наплату историјских греха.

Добра вест такве позиције је да је СПЦ постала утицајни играч не само унутар породице хришћанских цркава већ и у хуманистичком диктусу који влада европском политиком. Седмог марта ове године, владика Андреј је био један од известилаца на високом дипломатском скупу у женевском седишту Уједињених нација, када се расправљало о судбини прогоњених хришћана. Од изоловане и световно клаустрофобичне институције каква је била, СПЦ је постала динамични друштвени актер у низу питања на европској сцени.

Лоша вест таквог статусног напретка јесте да је, као и све друге модерне хришћанске цркве, СПЦ тиме изгубила делатну моћ да се приоритетно залаже за судбину прогнаних хришћанских заједница.

„Морамо да помажемо свима који су понижени и презрени, без обзира на веру“, каже Андреј. Исто каже багдадски надбискуп Жан Бењамин Слеман, који ових дана путује по Аустрији и држи предавања и мисе. То већ месецима говори аустријски надбискуп и кардинал Кристоф Шенборн. Тако се звао и скуп у Женеви на коме је владика Андреј држао говор у марту: „Помоћ хришћанима и другим религиозним заједницама у зони ратних конфликата“.

Тако је реаговао и папски нунциј у Каиру, надбискуп Бруно Мусо, на последње убиство над Коптима код Ел Миње изјављујући (извор Катпрес, новинска агенција КЦ у Аустрији) како је тај акт усмерен „против хришћана, Цркве, и свих Египћана“.

Не, изведен је против 26 Копта. Теза „сви или нико“ је смртна пресуда за хришћанске мањине које су остале на изворним античким локалитетима, за њих погубнија од опасности да ће скончати од руку исламиста. „Сви“ значи да ће помоћ добити бројнији, а то на просторима у питању нису хришћани; „нико“ значи да је Европа уцењена властитим хуманизмом.

Сигурно, нису све европске цркве подједнако беспомоћне по свим тачкама велике религиозне сеобе народа. Када владика Андреј инсистира на историјском контексту, то јест морално преузима на себе – у консеквенци и на СПЦ – грех крсташких ратова, он то чини у нади да би западна друштва quid pro quo преузела на себе моралну одговорност за оно што су у последњих двадесет година учинила на Космету и у Босни.

Босна и Косово се у таквом тумачењу показују као „трамбулина“ модерног исламизма, одскочна даска за ширење религиозног терора. Веза између „гашења хришћанске свеће“ на Блиском истоку и на Косову (март 2004) није праволинијска, већ, цинично речено, „капитална“ (capitalis = оно што се односи на главу, caput. Владика повезује нестанак антиохијског митрополита Павле Јазиџија из Алепа пре четири године, коме су исламски милитанти „вероватно одсекли главу“, са судбином оца Харитона из манастира Црне реке, који је поред Призрена нађен без главе, тако и сахрањен.

Етички код: Кад победимо ИД, све ће бити горе!

Прогон хришћана и исељавање муслимана с блискоисточних простора са европске стране се схвата као моралка о злочину и казни. За директне актере, напротив, ради се о политици.

Слеман на трибини у Бечу прошле недеље: „Иза терора на улицама Багдада и оног у Манчестеру стоје политички циљеви. Сваки атентат одашиље политичку поруку. Нормални грађани углавном не препознају терористички акт као политички чин, већ га доживљавају фаталистички. Али политички адресати таквих порука их и те како разумеју као оно што оне јесу: Политички програм састављен на језику насиља.“

Слеман за Пресе: „Терор ИД у шиитском кварту има за циљ да шиите још више уједини у мржњи према сунитима. Када једног тренутка ИД буде побеђена, онда ће доћи мир за све. Али политички, борба за државну превласт међу шиитима и сунитима тек тада ће почети. У будућој прерасподели моћи, ми хришћани више нисмо протагонисти. Наше страдање ће се само продубити.“

Преведена на директни језик, теза багдадског надбискупа је следећа: Кад ИД, уз ангажовање свих локалних снага и асистенцију међународне заједнице, једног дана буде побеђена, коначно ће се створити услови да ирачким хришћанима буде још горе.

Теолошки код: Имају ли културе религију?

У принципу, етичка дилема хришћанских цркава је решива преко појма реципроцитета. Теолошка им пада много теже.

Да би заиста постале делатније у актуелној кризи, хришћанске цркве би морале да одговоре на једно питање: Да ли су европске културе за њих уопште хришћанске? Конкретно, да ли су за њих хришћани и они који не верују у Бога али фарбају јаја за Ускрс?

Да ли је Црква – мисли се збирно на цркве свих хришћанских деноминација – нас агностике, атеисте и културолошке криптохришћане оставила на цедилу да се без њене помоћи носимо са притиском ултрарелигиозног ислама?

Ту Црква игра нефер игру. Свети се за доба просветитељства кад ју је либерални ум изгурао из политике, за секуларни дух који ју је истерао из образовања, за рационални ум који ју је истерао из науке.

Истина, Црква не каже: што сте хтели, то сте добили, само се тако понаша. Истина, главни задатак Цркве је ослушкивање великог Трансцедента, али две хиљаде година историје непорециво легитимише хришћанске цркве као заинтересоване и утицајне играче у световним односима.

„Ово овде“ им никад није било свеједно. Или можда сада јесте?

Интервју кардинала Шенборна (Пресе, 10.4.2017.) школски је пример дистанце према свима који у јавном дијалогу користе аргумент културе.

Његови ставови: Муслиманима се не може замерити што шире ислам. Они имају право на експанзију своје вере. На крају крајева, то исто су некад радили и хришћани. Више је забрињавајуће то што „хришћани попуштају у вери“. Сваки хришћанин и свака хришћанка морају се упитати „а чиме сам ја то допринео/допринела да Аустрија остане хришћанска земља?“.

Кардинал методолошки раздваја религију од културе, па религиозне позива на тренинг, а „културне“ избацује из тима.

Европска наука и уметност, философија, друштвена организација, право, политички морал, етичке вредности, чак и концепт „државе благостања“ – све се то развило из и око јудео-хришћанског религиозног контекста. Данашње европске културе су, социолошком терминологијом речено, „секуларизати“ религије.

Тако долазимо до парадоксалне ситуације да су агностици и атеисти данас спремнији да иду на барикаде за очување хришћанства, него што је Црква вољна да призна како то уопште има неке везе с њом.

Има наговештаја како СПЦ по том питању, барем неки у њој, показује диференцирани став. У јавном наступу у Женеви, владика Андреј на једном месту каже како цркве „разумеју и цене духовна блага сачувана од стране људи који нису крштени“. Даљи контекст би ишао у смеру да он под „некрштенима“ мисли на Јевреје и муслимане, а не на домаће агностике, кад ту не би била опаска о „чувању блага“ („preserved“).

Термин о чувању и похрањивању допушта међутим и другачије тумачење – да је модерно СПЦ крило свесно проблема. Ако сутра нема хришћанске културе коју „чувају“ нон-баптизед агностици, атеисти и булумента специјалиста ангажованих на полирању две хиљаде година историје, нема ни Цркве.

Вук сит, а овце на броју

Култура није једнозначан појам. Главни политички и институционални актери који дају тон актуелној миграционој кризи распоређени су дуж читавог теоретског спектра.

У својој суштини, избегличка криза је културна револуција.

За заговорнике слободне миграције, који и даље владају у многим земљама, култура је праксеолошки појам. Оно што се ствара одоздо, на микро плану, то је култура. Трајне вредности мимо праксе не постоје, а пракса као пракса, сваки је дан другачија.

На том стајалишту стоје најутицајније политичке елите Европе. На управо завршеном Дану евангелистичке цркве у Берлину, Ангела Меркел је пред публиком морала да се брани јер је – у односу на 2015 – ограничила слободно усељавање. На скупу Г7 у Таормини само је америчка интервенција спречила да се сеоба народа у завршном документу и службено назове „великом шансом“ за Европу. У Бриселу су неки немачки и аустријски извештачи били шокирани јер се НАТО, поново на америчко инсистирање, прогласио легитимном полугом у решавању миграционе кризе.

На другој страни, Црква делује из диференцијално-теоретског појма културе. То значи да је за хришћанске цркве култура само један од подсистема у друштву, онако као што су то политика, право, економија, религија, наука, и слично. Зато Црква остаје хладна кад противници миграција позивају у одбрану „културе“. Зашто би она бранила један подсистем?

За онај део јавности који инсистира како ислам није део Европе (иако муслимани јесу), култура је простор интегрисан снагом симболичких поредака. Полази се од тога да само заједнички, дељени и традирани симболи држе друштво на окупу и осигуравају његову стабилност.

„Морамо да се потрудимо и у границама наших способности и талената нађемо начина да се извучемо из ове кризе тако да је вук сит, а овце на броју“, каже владика Андреј, сумирајући став читаве породице хришћанских цркава.

Једном речју, тражи се компромис између вукова и оваца.

РТС

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *