Како је изгледао дуг и буран живот најстаријег хероја Југославије

Поделите:

Најстарији херој Југославије тихо нас је напустио – пре 40 дана преминуо је генерал-потпуковник Велимир Вецо Радичевић у 103. години, пренела је „Политика“.
У свом дому на Врачару, у Хаџи Рувимовој улици, Радичевић је преминуо 18. априла, а сахрана је обављена 22. априла у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. Према сазнањима „Блица“ последње дане проводио је повучено због тежег здравственог стања.

Како је раније писао „Блиц“, најстарији херој Југославије био је до пре две године акитван члан СУБНОР-а. Његов 100. рођендан обележен је слављем у СУБНОР-у, где су присуствовали су и представници гарде Војске Србије, која баштини традицију Пратећег батаљона Врховног штаба НОВЈ, у којем је Радичевић једно време био заменик политичког комесара.

– Антифашизам, слобода, правда и једнакост међу људима су идеали за које су се борили сви честити људи на планети. У то сам чврсто веровао. У то верујем и данас – рекао је својевремено Вецо.Велимир је током 1947. и 1948. године учествовао и у хватању одбеглих усташких злочинаца Љуба Милоша, Анте Врбана и Божидара Каврана. Носилац је Партизанске споменице из 1941. године, а одликован је и Орденом Народног хероја 10. јула 1953. године. У пензију је отишао 1971. године као генерал-потпуковник ЈНА.

Кроз живот пратили су га бурни догађаји. Рођен 1914. године у Црној Гори, члан Комунистичке партије постао је 1936. а већ следеће године са стотинак Црногораца пошао је бродом у Шпанију, да се бори против Франка. Југословенска полиција их је зауставила и ухапсила, а он је допао затвора. Неколико пута је робијао јер је био комуниста, а у рату је од 13. јула 1941. године, када је Милован Ђилас подигао устанак у Црној Гори.
У устанак 1941. године кренула је цела породица: отац, четворица браће и сестра. Поткрај те године у јаком црногорском одреду од 3.690 бораца кренуо је у помоћ партизанима Србије за одбрану Ужичке републике. Стигао је у Рудо кад се формирала Прва пролетерска бригада. У јуну 1942. године ступио је у Пету црногорску пролетерску бригаду као заменик комесара чете, а потом бој за бојем: Босанска Крајина, Прозор, Неретва, Сутјеска, па Јајце.
У Јајцу, као комесар Пратећег батаљона Врховног штаба и руководилац партијске организације друговао је са великим именима револуције. Често је виђао и Тита. Ратни пут завршио је као пуковник у 20. дивизији 4. армије.

У ослобођеној Југославији добио је чин генерала. Службовао је у Крагујевцу, Зајечару, Вараждину, Нишу, Ужицу и Београду. Шездесетих година прошлог века изненада је позван да се јави у ЦК КПЈ кадровику Крсту Попиводи.

Кад му је Крсто саопштио да је распоређен на рад у Озни, Вецо га поздрави војнички, па „обрусио“: „Види Крсто, хвала ти на понуди, али нико ми у фамилији никад није био шпијун, па нећу ни ја. Даћу све за нашу борбу, али у Озну не могу и нећу…“

Политика, Блиц

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *