Ко су Четници?

Поделите:

Када у данашње време говоримо о четницима, прва асоцијација на овај термин су припадници Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) Драгољуба Драже Михаиловића, учесници Другог светског рата . Међутим, мало се зна о изворном српском четништву насталом на прелому 19. и 20. века зарад одбране и заштите српског становништва у Старој Србији и Македонији које су у то доба још увек биле под турском окупацијом.

Неустрашиви, спретни, витешког духа, изворни четници су далеко од устаљеног приказа неугледних брадатих насилника из партизанских филмова. Хероји Српске четничке акције, балканских ратова и Првог светског рата неправедно гурнути у запећак српске историје, свакако заслужују да се о њиховим подвизима много више зна него што је то случај данас, како би један од најсветлијих периода наше историје коме ови јунаци припадају коначно заузео заслужено место у историји света.

Ко су четници?

Наследници хајдука из јуначких епских песама, четници су били герилски борци с краја 19. и почетка 20. века; припадници мањих борбених јединица (чета) које су бројале од 5 до 50 припадника.

Предвођени војводама, имали су за циљ ослобођење јужних српских крајева од турскога јарма, а нешто касније зазимају улогу заштитника српског становништва нападаног од стране бугарских четника и арнаутских качака.

Поред термина четник, упоредо се као синоними користе и термини комита (припадник револуционарног комитета) и усташ (устаник). Једну од најживописнијих дефиниција четника дао је писац Станислав Краков у својој књизи ”Пламен четништва”, иначе и сам припадник одреда Војина Поповића Вука, једног од најчувенијих четничких војвода:

”Шта знамо о четницима? Да су другови слободе, јунаштва и самопрегоревања. Слушамо или легенде или их видимо фотографисане свечано са оружјем по календарима. Али њихов прави живот и дела стоје скривени од нас временом, заборавом, тајном. Јер док су преславно умирали, морало се ћутати.


Њихова млада тела односили су вирови или су нестајала у ватри, падала под ножевима и под оловним пламеном. Они нису као војници савесно и часно гинули зато што тако треба, него само зато што су они то сами хтели.


Поносно су планине нашег Југа скривале у себи људе тако блиске природи и боговима. Рођаци по осећању са Краљевићем Марком и старим хајдуцима, хлебари, салебџије, зидари и сељаци, мирни људи и тихи, постајали су у шумама смели, непосредни и ослобађали се свега личног и сувише осећајног.


Комита, хајдук и јунак умео је да буде скоро сваки Србин са Југа, ако не кроз цео живот, а оно увек у тренуцима судбоносним по њега, његово село и нашу будућност. ”

srpskaistorija.com

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *