Бранко Павловић: Исти систем влада и Америком и Србијом

Поделите:

истем који уобичајено означавамо као „неолиберални глобализам“ заснива се на:

а) мерама за даље богаћење најбогатијих (не богатих, него баш најбогатијих), уз безнадежно држање сиромашних у истом стању и уз стално клизање средњег слоја ка сиромашнима. Да би то избегли они морају да раде 12, 14 и више сати дневно, и муж и жена, да би обезбедили исто оно што су њихови родитељи њима обезбеђивали са једном платом,

б) интервенционизму у међународним односима, што је правило које отворено не води рачуна о међународном праву успостављеном после Другог светског рата, отеловљено у НАТО-у,

в) тоталитаризму у култури и идеологији, који се назива „борбом за демократске вредности“, а те вредности одређује исти онај који се за њих наводно бори. Свако другачије мишљење, стил живота, политички захтев, било које убеђење, се не допушта.

Већ из основне структуре је јасно да је систем владања веома разгранат, да обухвата буквално све сфере живота и да је истовремено веома моћан.

Наслов овог текста управо то жели да илуструје. И на САД се примењују два од три основна модела владања. За сада их неолиберални глобализам не бомбардује, али је наоружавање полиције у САД пешадијским војним арсеналом злокобно. Из тог угла је разлика између Србије и САД много мања него што би се рекло на први поглед.

Као и у Србији, и у САД је централни захтев ослобођење. Код нас их називамо неоколонизаторима, а у САД их називају „Дубока држава“. Реч је о идентичној структури.

Таквом непријатељу се може супротставити само уз помоћ веома разноврсних и снажних средстава и метода. Једини „сет“ таквих алатки за ефикасну борбу против неолибералног глобализма има национална држава. Пуни капацитет овлашћења националне државе је једини могући одовор (када кажем „пуни капацитет“ онда наравно мислим у склопу међународних односа успостављених у оквиру УН).

Отуда захтев за успостављање националне државе пуног капацитета не произлази само из прошлости, историјских тлапњи, националних корена и слично, него је он најмодерније сагледавање света какав он заиста јесте у својој сржи и последично Србије у том свету.

Само држава може да обезбеди образовање које ће раскринкавати колонизатора и јачати самосвест новим поколењима. Само држава може да преусмерава средстава на оне културне догађаје који отварају хоризонте, а сви такви су изван и изнад идеологије „политичке коректности“. Без државних медија који се супротстављају западној пропаганди, нема информисања ни јавног мњења. Без војске нема одбране. Без избацивања ММФ-а нема стварног развоја, а то опет може само држава.

Све то видимо на примерима у свету. Они који су кренули путем борбе против неолибералног глобализма и сами су обновили, или наставили да јачају, националну државу. И Русија и Кина су на том путу показали да је ослобођење једино на тај начин могуће.

Национална држава пуног капацитета је нужан, али не и довољан услов за слободу једног народа. Ослобођење је од некога или нечега, али суштина је у слободи која је за грађане Србије. Другим речима, наравно да и концепт националне државе има својих унутрашњих проблема и да је веома важно, упоредо са борбом против колонизатора, водити рачуна и о слободи за грађане Србије. Колико год нам се чинило да је борба против колонизатора тешка, она је много лакша од остварења квалитетног живота након ослобођења. Ћосић то није разумео до краја живота па му се увек привиђало да су „Срби добитници у рату, а губитници у миру“.

На нашу срећу, у борби за ослобођење имамо снажну потпору у делима наших предака у традицији слободарства и непокорности. Борба за слободу је увек креација само садашњег поколења.

Шта би били потези јачања суверенитета Србије:

  1. да држава престане са кршењем Устава и закона (није само реч о КиМ, имам у виду десетине хиљада случајева у којима држава поступа незаконито),
  2. пребацивање девизних резерви из западних у кинеске банке (узгред речено ми губимо новац у западним банкама због негативне каматне стопе),
  3. дуплирање броја питомаца у свим војним школама и увођење обавезног војног рока,
  4. уставним амандманом (процедурално за то је потребно 40 дана, пошто таква измена не захтева референдум) забранити продају пољопривредног земљишта странцима,
  5. прекид арнажмана са ММФ-ом након истека важећег уговора,
  6. у буџету за 2018. предвидети додатних 700 милиона ЕУР средстава за набавку од Русије недостајућег наоружања за одбрану неба,
  7. измене радног законодавства којим би се онемогућили сви видови енормне експлоатације,
  8. избацивање свих елемената неоклинтоновског објашњења света из програма РТС-а.

Наравно да набрајање није исцрпно, али јасно указује на оно што је важно за ослобођење, уз пуну свест да је реч о процесу а не о тренутку. Све ово је могуће урадити до краја ове године. А када би све ово било урађено до краја ове године, колико бисмо били ближе ослобођењу? Веома много.

Шта је од свега овога могуће на путу ка ЕУ? Ништа. Када разматрате Вучићеве потезе имајте на уму ову ширу слику проблема.

 

 

ФСК

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *