Савети ветеринара: Шта да радите уколико вас нападну луталице

Поделите:

„Велики је хендикеп кад због страха не можете да помазите предивне уличне псе који би све дали да буду нечији. А нису ничиј“.
Овим речима др вет. мед. Будимир Грубић, директор ЈKП Ветерина Београд, започиње причу за „Пет магазин“ – причу која може да вам помогне да пређете преко страха од паса и да научите како да се понашате уколико се нађете у непријатној ситуацији са куцама. Познато је да људима који имају страх од кучица реченица „Неће, не брини“ не значи ништа. Међутим, исто тако је познато да и они међу нама који куце воле више од свега на свету умеју да се уплаше кад се нађу очи у очи са псом који је (у највећем броју случајева захваљујући људима који су га малтретирали) истраумиран и склон нападима. Зато др Грубић одговара на питања која нас све занимају.

Да ли је истинито уврежено мишљење да пси могу да „нањуше“ страх и да због тога могу одговорити агресијом?

– Страх се са човека заиста преноси на пса. Kод човека се приликом осећаја страха луче феромони које пас осети, па и сам почне да осећа страх. Пас веома ретко уједа због тога што је стварно агресиван, већ је реч о личној процени да ли ће бити нападнут или не. Сходно томе и реагује, и реакција је уобичајено лавеж. Људи су ти који у тренуцима неспретно реагују, па најчешће почну да млатарају рукама. То вам је у бити иста ситуација као кад терамо пчеле – ако правимо нагле покрете, извесно је да ће нас убости. Најважније је да човек буде сталожен. Знам да је мени много лакше да то кажем него људима да то учине у датом моменту, али ако се сете овога о чему говоримо, увидеће да заиста нема разлога за страх.

Многи ће можда рећи да вам је лако да тако говорите, јер вас никада није ујео или напао пас. Kако бисте им одговорили?

– Верујем да не постоји више од 0,5 одсто паса на овој планети који би можда напали мене. Ајде да кажемо да их је три одсто који би уопште напали било кога. Све остало је стицај околности, односно процене пса који се налази на улици да ли да брани условно речено „своју територију“, или се човек уплашио па је неким својим гестом или викањем изазвао реакцију код пса. Заиста ни у једном моменту не желим да фаворизујем агресивне псе, али дужност ми је да објасним како смо за напад најчешће сами одговорни. Kажу ми како мене није ујео ниједан пас, па ми је лако да говорим. Али баш зато то и чиним, јер нисам ја никаквих наднаравних способности, већ према псима, уопште према животињама, имам позитивну конотацију као доктор ветеринарске медицине који се овим послом бави 40 година. Хендикеп је кад због страха не можете да помазите толико прелепих паса с улице, који би учинили све на овом свету да буду нечији, а нису ничији. То је бескрајно тужно.

Једанпут сте ипак имали „блиски сусрет“, и то ни мање ни више него са шарпланинцем. Kако сте реаговали кад је истрчао из дворишта и стао пред вас?

– Страх не сме да контролише наше поступке. И не каже се узалуд да лепа реч и гвоздена врата отвара. Пре две деценије пошао сам код одгајивача шарпланинаца у Мали мокри луг, и кад сам био испред куће, шарпланинац Џамбо је истрчао из дворишта и нашли смо се очи у очи. Не знам зашто, али изговорио сам: „Мој лепи, мали, наранџасти пас.“ То нема никакве везе са шарпланинцем, наравно, али ето, то сам му рекао. И пас је стао, а потом и сео. Био сам запрепашћен. Затим ми је рука кренула ка њему, а лагао бих кад бих вам сад рекао да ми је заиста била намера да га помазим. То сам учинио несвесно. Помазио сам га, лизнуо ме је и кренуо за мном у двориште. Ушао је у свој бокс као да се ништа није догодило. Kад следећи пут на улици наиђете на пса, обратите му се неком реченицом, лепом, тепајте му. И видећете да је то најбољи рецепт.

Има, међутим, и оних паса којима је „краћи фитиљ“, који су трауматизовани. Да ли и за њих важи исти „рецепт?“

– Пас који је више пута иритиран, два-три пута ударен, четири пута испрепадан… наравно да има последица. Учините то исто човеку и мислим да ће почети да уједа. Најважније је да никад не бежите. Ниједан пас, нити више паса, неће вас напасти кад сте окренути према њему.

Да ли би у сусрету с непознатим псом требало да се сагнемо или чучнемо?

– Човек је по природи ствари у односу на пса много већи. Они морају да подигну поглед да би досегли поглед човека. Веома је битан визуелни контакт, увек га успоставите, без страха. Благо се савијте и испружите лагано руку псу, горњи део шаке, никад длан. Ако наиђете на чопор, успоставите контакт са псом који вам је први пришао, с вођом чопора.

А како да приђемо власничком псу, на повоцу, ако желимо да га помазимо?

– То је између осталог и ствар васпитања. Увек питајте „Да ли могу да помазим вашег пса?“ И не само да бисте били пристојни, већ док разговарате с власником и пас који је вођен (на повоцу) анимиран је да промени визуру посматрања и своје дотадашње активности. Тако ће вас приметити.

Нажалост, пси нападају и малишане. Да ли имате неки посебан савет за децу и родитеље?

– У школском дворишту се дешава највећи број уједа. Половина деце храни псе, они се не плаше, а и родитељи су их научили да је лепо нахранити пса с улице. Међутим, дешава се да пас наскочи на дете како би се мазио, или замолио за залогај, а дете које се плаши одгурне пса. Гурањем и страхом се изазива агресивна реакција. Деци не можемо да кажемо „Немој да се плашиш“, али можемо да едукујемо и њих и родитеље како да реагују у таквим ситуацијама.

Савети

Kад се сусретнете с напуштеним псом или чопором, урадите следеће:

Обратите му се неком лепом реченицом, тепајте му
Успоставите контакт очима
Благо се сагните
Испружите лагано руку ка псу (горњи део шаке, дланом надоле)
Ако наиђете на чопор, комуникацију успоставите с оним псом који вам први приђе
Никад немојте бежати.

 

 
Пет магазине

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *