Смедерево заборавило добротворе

Поделите:

Избледела завештања задужбинара 19. века у граду на Дунаву. Имена улица названих по њима промењена, фондови угашени. Манчић „има“ своју улицу, која је дугачка сто метара

ЗАВЕШТАЊА смедеревских добротвора 19. века давно су избледела, њихова доброчинства углавном заборављена, гробови урушени, а забрињава чињеница да су и њихова имена и дела непозната генерацијама Смедереваца.
Одлуком смедеревске општине, која је потврђена Указом краља Александра Карађорђевића, за добротворе су проглашени прота Милутин Н. Банић, Дина Манчић, Љубица Манчић, Стеван Кузмановић Кршљанин, Петар Спасојевић, Стевана Ђорђевић Бижо, Јова Рашић, Гаја Чупић и др Милутин Никетић.

Сви они су своју имовину завештали граду и основали фондове за сиротињу и сиромашне ђаке. До краја Другог светског рата средства су наменски трошена, а служен је и парастос сваког 15. маја, записано је у књизи „Тестаменти“.

Касније, имена улица су промењена, фондови угашени, многа завештања остала су неиспуњена, а гробови запуштени. Старо гробље, формирано око средњовековног Храма успења Пресвете Богородице, данас је меморијални комплекс чије језгро чине црква из 15. века, капела Дине Манчића и Спомен–костурница са звоником. Многи надгробни споменици, међу њима и гробнице добротвора, срушени су, а неки су завршили као плоче за стазу или степениште.

Добротвор Димитрије Дина Манчић (1827-1882) завештао је тестаментом део свога имања са кафаном „Маркићева“ за подизање Гимназије. Имање је платио 6.000 дуката, што би данас било око 20 килограма у злату. По скицама знаменитог архитекте Милорада Рувидића из 1904. године, на месту некадашње кафане подигнута је Гимназија. Тестаментални услов изградње био је да се на зграду стави натпис „Гимназију подигао Дина за спомен његов и његове жене Љубице“. Овај натпис никада није постављен.
Капела Дине Манчића из 1884. године направљена је на Старом гробљу. Дело је чувеног архитекте Александра Бугарског. На крипти је гомила грађе, прашњавих дасака, џакова са цементом. Ковчези добротвора су својевремено отворени и похарани. Капела је под кључем и катанцем, али нико од надлежних не зна где је кључ и ко оставља материјал у крипти једног од најзнаменитијих Смедереваца.

Манчић има своју улицу у Смедереву, дугачку једва стотинак метара.

Деветнаести век, нарочито друга половина, био је доба процвата трговине у Смедереву. Богаћење трговаца доводило је до даривања задужбина граду. Међу њима свакако је најмоћнија задужбина Стевана Кузмановића Кршљанина, вишеспратница, на углу данашњих улица Димитрија Давидовића и 17. октобра.

Након Другог светског рата њена аутентична фасада је измењена науштрб идеја архитектуре соцреализма. Никада на задужбини Стевана Кузмановића није постављена табла са натписом о ктитору. Смедеревци ни данас не знају ко је био Кузмановић. У своје време имао је улицу, али сада је нема.
НАЈВИЂЕНИЈИ СМЕДЕРЕВЦИ БЕЗ СПОМЕНИКА

НА месту где се налазила кућа последњег у низу смедеревских добротвора Милана Јовановића Стојимировића, у којој је почео са радом и смедеревски музеј, нема никаквог трага о његовом животу и постојању, о споменику и да не говоримо. Нема га ни сам градитељ средњовековног Смедерева, деспот Ђурађ Бранковић. Запуштен је и гроб Стевана Кузмановића на Старом смедеревском гробљу.

ОМЛАДИНСКА
НИ остали смедеревски добротвори и угледни грађани немају своја обележја ни улице. Данашња Омладинска улица, у којој се налази зграда Градске управе, пре Другог светског рата носила је име часног проте Милутина Банића, такође смедеревског добротвора и јединог свештеника у пратњи кнеза Михаила Обреновића на његовом путу у Цариград 1867.

Вечерње Новости

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *