Зоран Пановић: Женска влада

Поделите:

Ако је Момо Капор Јасушија Акашија (сећате ли га се?) звао Сјаши Узјаши, како ли би звали Хот Брајана Јиа?

Изгледа да овај господин жанровског изгледа који као да је изашао из неког Тарантиновог филма ипак улива оптимизам па тако за њега можда нећемо морати да користимо врцави народни дух кад хоћемо да релаксирамо нашу трагедију по принципу старе песмице каже нама Бутрос Гали – ви сте Срби најебали!

Након што је Братислав Бата Гашић отишао на Брдо, како се жаргонски зове БИА централа, и када фуговање такође улази у жаргон као политички стил, има обавештених људи који очекују да Вучић врати клатно. Будите прецизнији, замолим их. Пазите како ми одговарају: Велике су шансе да нова Вучићева влада (коју ће као председник државе контролисати) буде условно речено женска влада, у смислу да никада ниједна влада у историји Србије неће имати толико жена као ова што нам се спрема. Вучић би у кадровским решењима могао да буде толико вишезначно авангардан да једноставно холандски премијер Марк Руте неће моћи да одоли а да му не честита. И то онај Марк Руте, који је победом над Гертом Вилдерсом прилично допринео заустављању радикално десног популистичког таласа у Европи. Да ли сте приметили мали рат кампањама за премијера Селаковића и Вучевића? Ако буде страначки – СНС премијер, то за сада изгледа само може бити Вучевић, док би Селаковић изгледно могао да постане Вучићев Оливер Антић, који је, иначе, и био његов идејни ментор. Славица Ђукић Дејановић наравно да би остала нешто у женској влади, а СПС би, ако Дачић није премијер, била компензована с неколико државних секретара сигурно. И можда још једним министром. Прича се да су за сада веће шансе да добијемо премијерку него министарку одбране. С назнаком да је прича о Јоргованки као премијерки била кратког даха и кулоарски је демантована.

Давно су била времена кад је Вучић сматрао да српској влади требају жене као што је Милица Делевић и кад се чинило да неће бити оволиког радикалског рецидивирања. Кад размишљате о реконструисаној влади, пробајте да се измакнете из фуговања и тражите могући нови сензибилитет (макар тактички), у атмосфери са пријема поводом Деветог маја – Дана Европе када је у Скупштини града Београда домаћин био заменик шефа делегације ЕУ у Србији Оскар Бенедикт, који је пред Вучићем повукао линију јасног континуитета између премијера/председника и досманлија наглашавајући како се српски народ пре шеснаест година одлучио за европски пут и како је до сада много постигнуто. За овог ЕУ бирократу, као и за Федерику Могерини, историја не почиње 2012, нити постоји ревизија. Оскар Бенедикт је те ноћи у инат слободним грађанима егзалтирано нагласио како Србија ни мање ни више него граби ка чланству у ЕУ, малтене као онај упаљени ферари Тање Мишчевић којим се она као стилском фигуром послужила да нам својевремено објасни колико су српски тимови спремни за преговоре за чланство у ЕУ. Вратите се мало на тај пријем и тражите контуре женске владе које можда неће бити али је бар једна скоро равноправна опција за спиновање, охрабривање, изнуривање и замајавање, за све оне омиљене Вучићеве психолошке односе са својим страначким и нестраначким људима, као и са јавним мњењем.

Службени гласник проглашен је за најбољег издавача на подгоричком Сајму књига и образовања. Његова директорка Јелена Триван комотно би могла да буде део неке женске владе, бар као можда најуспешнији пример трансформације из Тадићеве у Вучићеву номенклатуру. А сетимо се колико је било скепсе и згражавања.

Објективно, у игнорисању устава због волунтаристичког шетања моћи, однос Бориса Тадића и Мирка Цветковића ма колико противуставан, за новонасталу ситуацију је и најоптималнији, па отуда за Душана Вујовића навија и рационални део опозиционе јавности јер би сам његов избор био Вучићев гест добре воље и извесна релаксација. Некада се и напредњачка скаламерија олако гледа црно-бело, иако је то понегде и нијансиран луна-парк. Наравно, принцип лојалности вођи је неупитан, али немојте мислити да прозападна министарка Зорана Михајловић (ма колико њен либерализам био софтверске природе, као што је опозиционарство Бранка Ружића СПС софтвер) нема солидну историју односа са Гашићем. Као што је нема са Небојшом Стефановићем, на пример.

Увек је поучан и однос Слободана Милошевића као председника државе и Радомана Божовића као премијера. Божовић је морао да заборави на полицију, правосуђе, медије, али је имао извесну економску аутономију, с тиме што је добио фластера који је уједно био и пројектовани наследник у виду успешног привредника из Бора како је Милошевић дефинисао Николу Шаиновића, потпредседника и министра рударства и енергетике у Божовићевој влади. Као председник Републике, Вучић своју делегирану владу увек може да контролише арбитрарним методом и билатералним односима са појединим министрима којима би премијер био само формално надлежан. Као што се Мирко Цветковић, на пример, питао о Косову или о насловним странама Тадићевих медија. Мада, било би интересантно видети дијалог између Рамуша Харадинаја и Ане Брнабић, зар не? Као што сумњамо да би Вулин, ако би остао Вучићев министар за Хрватску, много питао Ану кад треба да каже нешто о усташама. Свесним и несвесним.

Амбиција Саше Јанковића је да у будућности грађани Србије бирају између његове пристојности и Вучићеве стабилности, при чему Јанковићева пристојност може бити стабилна као што је Вучићева стабилност пристојна. Не само због несрећне претње љубљењем новинарке која се помало нивелише и фуговањем.

У преводу, ако мисли да освоји још више гласова, Јанковић мора да пази да његова пристојност не почне да неуротизује политички простор као што много више, наравно, неуротизује Вучићева стабилност. Ако Вучић издувава осмех, да га Јанковић не удувава. Због заузетости имена слободних грађана Јанковићева организација зваће се Покрет слободних грађана. Није то велика разлика. А и заузетости имена су занимљиве. Сећате ли се да је Информер требао да се зове Инсајдер па није због заштићеног имена, као што ни ТВ Прва није могла да буде прва српска, или као што је деда мог друга кад се деведесетих појавила Наша борба помислио да су се вратили љотићевци јер су они некада имали новине таквог имена, мада деведесетих нису оспоравали то име либералној и грађанској Нашој Борби.

Првобитно име Слободни грађани Србије било је добро јер је у скраћеници СГС асоцирало на ГСС – Грађански савез Србије, што не значи да је ново име – Покрет слободних грађана лоше јер у скраћеници ПСГ асоцира на ГСП – Градско саобраћајно предузеће. Моје скромно мишљење је да је елитизам који прати Јанковића и његове јавне личности управо компаративна предност те политичке опције која је успела да исфрустрира и Вучића па је он на ВИП Апел 100 одговорио списком од 650 потписника подршке, али који су у новинама ипак оставили утисак само списка добитника на наградној игри. Е, сад је на Јанковићу и његовима како да увежу елитизам са популизмом без кога нема победе, а Макрон је показао како постоји и другачији популизам. Мада, после ДЕПОС-а (Демократски покрет Србије у два издања), Српског покрета обнове, Покрета радника и сељака Зорана Драгишића или Покрета за демократску Србију Момчила Перишића, можда је могла да се избегне та одредница покрет. Опет, с друге стране је глупо да будеш и странка, јер си већ имао готову и спремну Нову странку, па су сви слободни грађани могли да се учлане у њу и коначно преокрену процес у правцу опозиционог укрупњавања. Име слободни грађани, упркос неким очекиваним малициозним коментарима, у старту се ипак примило и то значи да су погодили.

Један слободни грађанин поверио ми се да је у оптицају било и име кључ. Подсетио сам га како је било лепо име и Правда, ако се сећате ове странке адвоката Боривоја Боровића као деривата СПО. Некад давно је Матија Бећковић говорио да ће бити довољно да се на првим вишестраначким изборима опозиција назове Француска 7 (по митској опозиционој адреси Удружења књижевника Србије), и да ће победити.

Својевремено је Велимир Илић нудио Вуку Јеремићу да преузме Нову Србију. Сад Велимир сматра да Јеремић има обавезу да направи странку. Ако буде случајно још један покрет, ја предлажем да се зову Са Овчара и Каблара.

Професор Владимир Павићевић је објавио и промовисао књигу његових скупштинских обраћања која је у рангу Реплике Владана Батића. Али, јесте ли приметили Павићевићеву оцену да Шутановац, као лидер ДС, још није направио грешку? Шансу да направи грешку сигурно му је смањило и оснивање Покрета слободних грађана. Бар му је савест мирна колико и Јанковићу.

Демостат.рс

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *