Душан Ковачев: Ко су Лале, а ко Банаћани?

Поделите:

За наук будућим генерацијама, године 1937, велики српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић је у енциклопедијском лексикону „Свезнање“ објавио одредницу са објашњењем појма. „Лале“: Назив за Србе из Бачке и северног Баната; посбан етнички тип. Карактеристичне душевне особине: „тромост, веселост, висока национална свест и родољубље.“

Знајући прво ово
да ће у посљедње дане
доћи ругачи
који ће живјети
по својим сопственим жељама

(Пeтр. II, 3. 3)

arhiv-simic.jpg„Свезнање“ Станоја Станојевића из 1937. године.

Општи је став да је назив Лала потекао од нарочите стилизације флоралних мотива у народној ношњи и мобилијару свакодневног живота. Нарочито су упадљиве „цивре“ на чакширама, ћурацима и кабаницама Срба Бачке и северног Баната тумачене као мотив лале. Већ након Првог светског рата, по ослобођењу и уједињењу, наш народ је брзо напустио употребу народне ношње. Ипак, флорални мотив лале је по негде опстао и у савремено доба, а пример тога је лого некад чувеног бренда фабрике тепиха „Синтелон“ из Бачке Паланке. О изгледу некадашњих народних ношњи Срба у Војводини седочи интернет страница „Ризница српска“. Најстарије генерације Зрењанинаца још увек памте сељака са југа Баната који су долазили на пијацу. Разликовали су се од Лала по говору, темпераменту и упадљиво другачијој ношњи. Опанци, обојци и шарена „кошуљка“ били су њихово обележје које се одавно не употребљава. Уопште, педесетих година су умрли последњи старци који су тврдоглаво остали привржени банатској ношњи. На пример, поуздано знам да је последњи сељак Врањева (данас Нови Бечеј) веран употреби банатске ношње био извесни Чича Блажин, али је већ четрдесетих година XX века био једини у томе.

220px-d181d182d0b0d0bdd0bed198d0b5_d181dСтаноје Станојевић.

Станоје Станојевић је био један од најобразованијих Лала свог доба, Србин који је био југословенски опредељен. Управо је његовим настојањем књижевник Вељко Петровић (Лала који је са Српском војском прешао Албанију) постао једини представник Срба са територије Војводине у Југословенском одбору. Док је Станоје Станојевић био на челу Удружења Војвођана у Београду, ово удружење се супротставио војвођанском политичком аутономаштву које се трудом истомишљеника панчевачког адвоката Дуде Бошковића с мало успеха ширило по Војводини из Панчева. Запостављеност овог града у Аустро-угарској крајем XIX и почетком XX века види се у томе што су Панчево звали „варош на крај света“, како је то у својој књизи „Моји животи“ 1985. године записао Војин Матић. Двојица од тројице обновитеља савременог војвођанског аутономаштва су рођени и одрасли баш у овом граду. У доба када је САП Војводина покушавала да произведе рустикални народни идентитет различит од српског Станоје Станојевић није био популаран, па је његово дело предано забораву. Јавност Војводине је личност и значај рада Станоја Станојевића после Другог светског рата заборавила. Тек 2007. године је по сценарију Љубинке Стојановић редитељ Петар Станојловић у продукцији РТС снимљен документарни филм о Станоју Станојевићу у оквиру серијала „Заборављени умови Србије“. Новосадска РТВ на жалост до данас није била заинтересована да Војводину упозна са животом и радом човека који је први целој Југославији објавио ко су Лале и какви су.

ljilja-jovic-mokrin.jpgДевојчица Љиља Јовић из Мокрина. Упадљиви флорални мотив налик лали на прегачи ношње. Фото: Драгољуб Бадрљица

Идентитет Срба у провинцијалу јужне Угарске формиран је два века у условима борбе на два нивоа. С једне стране, Срби су своја верска, имовинска и самоуправна права бранили од хабсбуршког апсолутизма супротстављајући се њиховим жупанијским беамтерима и хершафтерима. С друге стране, бранили су се од спахија који су хтели да их претворе у обесправљене кметове. Вишевековно српско истрајавање у том кафкијанском процесу створило је уметност, књижевност, публицистику, школство, сликарство и уопште националну српску културу која је изразито тежила модерности, слободарству и била заснована на удруживању узорних људи који су били носиоци личне иницијативе. Важно ликовно сведочанство стања Лала у кафкијанском процесу пред хабсбуршком бирократијом је слика Уроша Предића „Банаћани пред адвокатовим вратима“, о којој је писао Дејан Воргић на свом блогу „Банатека“. Међутим, она труне негде у депоу Народног музеја града Зрењанина који је требало да је сачува.

Дубоко укорењени у своју традиционалну културу с јаком везаношћу за пољопривреду, православље, општинске автономије, муниципалне самоуправе и локалне задруге, Лале су тешко су поднослиле доба после Другог светског рата због нагле урбанизације, индустријализације и репресивног карактера атеистичког политичког режима, који је потпуно изменио вековима устаљени културни амбијент Војводине. Већ крајем шездесетих година XX века јављају се аутори који представљају Лалу као симпатичног луцкастог паора, сељака ласцивних манира, брбљивог или патетичних емоција. О свему томе сведочи стваралаштво Радомира Суботића, Ивана Хајтла и Ђорђа Балашевића, али је чињеница да ни један од њих није био дубоко укорењен у етничком типу Лала. Ипак, оваква слика „Лале“ довела је до тога да се становник Војводине уопште назива Лалом, нарочито ван Војводине. Све то се одвијало у доба „велике војвођанске свађе“ у номенклатури комуниста САП Војводине, а циљ победничке струје је био да старе, нарочито банатске партијске кадрове, носиоце НОП и револуције потисну са сцене како би млађи бирократски апаратчици владали несметано и што неодговорније према сопственом народу и отаџбини. У том циљу је злоупотребљен тадашњи кадровски систем ротација, а банатски кадрови су представљани као примитивни и некултурни. Ова политика је брижљиво прикривана од јавности и тек пре пар година је чињеице о њој објавио Слободан Бјелица у књизи „Уставни сопорови око аутономије Војводине, књига прва: 1961-1974“.

c-simic-a-trnic-mokrin-1904.jpg?w=362&h=Цветко Симић и Алекса Трнић на мокринском вашару 1904. г. Фото: Драгољуб Бадрљица.

Откуд Панчевчанима самоувереност у погрешном ставу да су они Лале? За све су одговорни Радиша Илић и Драгослав Стефановић, уредници сатиричног листа „Лала“ који се појавио у Панчеву 1955. године, али тада није стекао популарност. На насловној страни тог штива се нашла карикатура Славка Павлова на којој се дежмекасти „Лала“ нашао у друштву београдског „јежа“, словеначког Павлихе и хрватског Керемпуха. Међу ауторима у овом краткотрајном листу били су Витомир Сударски и Иван Дадић, каснији сарадници у раду на вицу о Лали. Занимљив је континуитет ласцивног представљања панчевачког „Лале“ који се преко стваралаштва Радомира Суботића шездесетих и седамдесетих вратио у Панчево деведесетих, кад је Витомир Сударски (генерални директор новосадских новина „Дневник“ из доба САП Војводине) 1993. године штампао популарну збирку „Виц о Лали“. У предговору ове књиге, Суботић је изнао различите и добрим делом нетачне ставове о Лалама, сасвим игноришући навод Станоја Станојевића. Записао је две „легенде“ према којима је њихов назив везан за однос Марије Терезије према Банаћанима. Извор ових „легенди“ није навео. Радомир Суботић чак тврди да је назив Лала потекао од ландсман, земљак. Његова објашњења можете данас прочитати на блогу „Код кицоша“. Суботић је био први који је нетачно тврдио да су сви Банаћани Лале и да је то „надимак“ искључиво Банаћана. Није јасно зашто је Суботић из етничке скупине Лала желео да искључи Бачване, иако је управо међу њима, у Новом Саду, остварио највиши успех своје животне каријере. Већ 1995. године, Сударски је са Иваном Дадићем духовитост Лала литерарно сместио у потпуно ласцивну област издањем збирке простачких вицева: „Божје огледало – банатски мушки хумор“. Такав манир подилажења простаклуку публике је могуће објаснити само комерцијалним разлогом. За разлику од Суботића, Сударског и Дадића, Урош Предић је сликањем „Веселу браћу“ хтео да жигоше народне мане својих земљака: пијанство, простаклук, расипништво, дангубу и нехигијену. Међутим, они које је хтео да постиди били су одушевљени што су се нашли на слици, па му честитали му што их је „баш трефио!“. Предић је схватио да његова ликовна иронија није постигла циљ и престао да слика народне мане.

vidosava-jovic-sa-drugaricama-mokrin.jpg

Наталија Јовић, удата Новаков, професорка српског језиика и књижевности са ученицама. Фото: Драљољуб Бадрљица

Од тада се на интернету може наћи све више недотупавних информација о Лалама које су једнако нетачне. Хрватски аутори Википедије, на пример, данас погрешно и ничим основано тврде да се Војвођани деле на некакве „нађоше“ (зову их и „старосједитељи“) и „дођоше“, па на основу тога трабуњају да су „нађоши“ Лале, који су према њима толерантни, за разлику од „дођоша“ који су у Војводину колонизовани. „Вукајлија“ тврди да је Лала „одомаћени назив за житеља Војводине“, а у ствари „искључиво житељ Баната“. Потом аутор „мангупски описује „особине“ Лала, покушавајући да употреби неке локалне изразе који му звуче типични за Војводину, а завршава са наводом о томе шта он мисли да Лала највише воли да једе и пије. Иако је довољно ући у било који српски православни храм коју су Лале подигле у XVIII и XIX веку да би смо се уверили ко су биле Лале, захваљујући ругачима испаде да је главна особеност њиховог идентитета преједање.

rasa-djukin-mokrin.jpg?w=362&h=660Радивој Ђукин из Мокрина, фотографија из 1929-30. г. Фото: Драгољуб Бадрљица

Када је 1979. године емитована ТВ серија Соје Јовановић „Осма офанзива“, колонисти Воводине су је прихватили са одобравањем. Међутим, тада су поново читали роман Бранка Ћопића „Не тугуј бронзана стражо“, који је коришћен за израду сценарија. Увидевши да се суштински трагична судбина колониста на ТВ претвара у карикатуру, били су веома незадовољни и сматрали су да се ради о исмевању колониста. Нису желели да успомена на колонисте у Војводини постане карикатура, постали су упадљиво обазривији и достојанственији. Народ који је колонизован у Војводину након пролома Другог светског рата много је научио од Лала. Време је да и ми научимо нешто од њих. Пре свега, да зауставимо ерозију сећања која Леле претвара у предмет подсмеха, супротно од онога што су у прошлости били.

Свесни да су Доситеј Обрадовић, Ђура Јакшић, Светозар Милетић, Милош Црњански, Михајло Пупин, Ђорђе Јоановић, Павле Симић, Стеван Сремац, Урош Предић, Вељко Петровић и други великани наше културе и науке били Лале, остаје нам само да се зачудимо и забринемо јер је данашња представа „типичног Лале“ карикатура гојазног и недотупавног створења на ивици душевне заосталости који весело брине како да добро једе и пије. Ето до чега нас је довело систематска небрига о сопственој традицији и поигравање са сопственим иденитетом. Наши поменути великани су били Лале и никад не би постали оно што су били да им је културни узор био Лала из вица. Уосталом, у то доба „виц о Лали“ уопште није постојао.

Лала је сведен са спрдњу, чиме се уништава успомена на честите претке, брукамо се, а генерације које долазе ће нас презирати ако будућности у завештање оставимо сраман културни узор.

Исправке у потписима фотографија унете 23. маја 2017. г.

Захваљујем се: Марку Милићевићу који је био љубазан да ми да извод са садржином одреднице „Лале“ из Станојевићевог „Свезнања“ и Драгољубу Бадрљици који је уступио фотографије из своје архиве.

 

riznica-srpska-2.png?w=563&h=365Реконструкција мушке народне ношње из Великокикиндског дистрикта. Фото: Ризница српска

 

 

Душан Ковачев

Петровград

Поделите:
8 replies
  1. Mile Ćurčić
    Mile Ćurčić says:

    Kažete: „Наши поменути великани су били Лале и никад не би постали оно што су били да им је културни узор био Лала из вица. Уосталом, у то доба „виц о Лали“ уопште није постојао.“

    Na koje doba mislite? Pogledajte rad Gordane Ljuboje, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije pa ćete videti da se vicevi o lali pojavljuju več na samom početku XX veka što navodi na zaključak da su takvi vicevi zacelo postojali i u dugoj polovini XIX. I mislim da preterujete kad kažete da se sa lalom u tim vicevima isprdava. To bi se onda moglo reći za sve vicevi, ali to naprosto nije tačno. Lala je smešan u takvim vicevima zbog nekih stereotipnih predstava o njemu, kod drugih etničkih grupa (stvarnih ili umišljenih). Evo i jednog vica o lali za vreme austrougarskog vakta:

    Lala u poseti
    U predratno vreme reši se lala da ode lično nekim važnim poslom gospodinu “feišpanu”. Pošto je bilo leto lala obuče svečane bele široke gaće, crne vunene čarape (štrinfle), crne papuče i crn prsluk sa velikim srebrnim dugmadima, i tako ode. Kad je ušao u predsoblje “feišpana”, reći će mu jedan od činovnika: Pa kud ćeš ti tako? Ti nesmeš ući kod ekselencije u gaćama?
    -More slušaj ti, gospone – reče lala – pusti ti mene samo da ja uđem, ja ću onda već skinuti gaće! – ako gospodini “feišpani” tako primadu…
    (Zvono, 177, 21. XI 1925.)

    Одговори
  2. miroslav jankov
    miroslav jankov says:

    Најстарије генерације Зрењанинаца још увек памте сељака са југа Баната који су долазили на пијацу. Разликовали су се од Лала по говору, темпераменту и упадљиво другачијој ношњи. Опанци, обојци и шарена „кошуљка“ били су њихово обележје које се одавно не употребљава. OVO JE SRAMOTA STA SVE COVEK MOZE DA NAPISE, ILI NEZNA IL JE ZLONAMERAN, IL IMA NEKI CILJ. BICE OVO TRECE…LALE SU SAMO BANACANI, A NEKI BI SAD DA STVARAJU NOVU NACIJU, I DA SVI BUDU LALE….E PA NECE MOCI !!! A ne kaze da je juzni Banat bio vojna granica, militari, koji su se zaista razlikovali od kmetova u srednjem i severnom banatu, kojima su izgleda i njegovi pripadali !!!

    Одговори
  3. DUŠAN STOJIĆ
    DUŠAN STOJIĆ says:

    Da li autor zna: 1. Koja su sela u Banatu bila pisano evidentirana u XIII i XIV veku,broj stanovnika tada, prezimena koja su sami tada prijavljivali;
    2.Razlog zašto su tamo živeli;
    3.Kakav je prvi kontakt bio sa novodošlim srbima pod Velikom seobom s kraja XVII veka;
    4.Zašto su samo Srbi iz tih sela Lale,pa se to proširilo i na sve iz Banata;

    Одговори
  4. Душан Ковачев
    Душан Ковачев says:

    Драги читаоци из Јужног Баната, хвала на „бадрој реакцији“. Сазнао сам да не постојим осим у вашој локалној књижевности и то ме је заиста обрадовало. Управо то је карактерна разлика о којој сам писао. Нову нацију од Лала нико не намерава да прави, нарочито ја. Етнографија јасно показује и разлику у ношњи јужног Баната, нисам је измислио. Као ни чињеницу да се смедеревско-вршачки говор јужног Баната разликује од шумадинско-војвођанског. Међу прецима имам и староседелаца од пре Велике сеобе Србаља. Али, кметови никад нису били, јер су из Великокикиндског слободног крунског дистрикта.
    Ипак, за два проблема сигурно нисам крив. Наслов мог текста је Видовдан изменио, оригинал је: „Лале: Ко смо, шта смо и шта нисмо. Друго, управо на раду покојне Гордане Љубоје сам засновао други део овог чланка, баш поводом вица о Лали: „Виц о Лали је створен у Београду“. Из њега ћете видети да ваше претке још педесетих година није претерано занимао такав хумор. И да Љубоја п р е т п о с т а в љ а да су вицеви о Лали старији, али не могу се документовати пре него што сусе појавили у Београдском „Брки“.
    http://petrovgrad.org/author/dusan-kovacev/
    Драго ми је, драги Банаћани, потомци милитара, што хоћете да сте Лале. Уосталом, сви смо потомци милитара, само су аши развојачени после аустро-угарске нагодбе. Међутим, Витомир Сударски је о Лалама ипак писао шест деценија након Станоја Станојевића, а књига вицева није баш добар основ за идентитет.

    Срдачно,

    Душан Ковачев

    Одговори
  5. Mile Ćurčić
    Mile Ćurčić says:

    Ne znam kome je ova pridika upućena ali meni nije svakako jer ja nisam Banaćanin. A ni Bačvanin. A bogme ni Sremac. Meni je samo upalo u oči da vi tvrdite da vicevi o Lalama nisu postojali do skora (tako sam ja protumačio vaše neodređeno datiranje nastanka viceva o lalama) pa sam se setio rada Gordane Ljuboje gde ona donosi viceve o Lalama sa samog početka XX veka i OPRAVDANO pretpostavlja da se ti vicevi nisu naprasno pojavili kad je svet stupio u XX vek već da su morali i pre postojati. Dakle, što se mene tiče, ja sam komentarisao samo jednu tvrdnju iz vašeg priloga, a ta je da vicevi o Lalama nisu postojali do nedavno, u svakom slučaju dok nisu postali potrebni „antilalinskoj“ dnevnoj politici. Dokaz da to nije tako su vicevi o Lalama objavljivani u humorističkim novinama sa samog početka XX veka.
    Dakle, nisam ni pomislio da zbirkom viceva određujem identitet Lala, kako vi kažete na kraju svoje reakcije.
    Međutim, ti isti vicevi od pre sto godina delomično potvrđuju vašu tezu o prostiranju imena Lala. Istina, nisam u njima našao potvrdu da Južnobanaćani nisu Lale ali jesam da Somborci, i okolina jesu.

    Pozdrav, Ž. Nešić, alias Mile Ćurčić

    Одговори
  6. Dragana
    Dragana says:

    Da resimo dilemu..
    Milos Crnjanski je napisao ,, Banacani su poznati po nadi!ku Lale.U visenacionalnom Banatu nisu svi Lale , vec samo Srbi starosedeoci.,,
    Dakle , ne znam otkud autoru ideja da kombinuje istoriju po sopstvenoj volji. Kao peta generacija rodjena u Banatu cudim se cemu sve to ..

    Одговори
    • Душан Ковачев
      Душан Ковачев says:

      Поштована дамо.
      Разумем Ваше чуђење, али не приписујте ми својевољност.
      Чини ми се да знам где сте прочитали да је Црњански написао „Банаћани су познати по надимку Лале“. Али, то није написао Црњански, већ је грешком пренето као његов текст, пошто је стварни аутор као мото свог текста над њим поставио стихове из Апотезе Црњанског. Међутим, стварни аутор текста испод тих стихова је Витомир Сударски, велики пскупљач вицева о Лали, изванредан новинар, уредник. То што је начинио једну грешку не умањује његов огромни значај у култури, али грешка је грешка.
      Не комбинујем историју по сопственој вољи, већ сам испитао историјске изворе и навео их јасно и тачно.
      Други су ти који комбинују по сопственој вољи. Ево, овај текст је пример. Мој текст је имао јасан наслов. Уредништво „Видовдана“ је текст својевољно пренело са локалног сајта „Петровград.орг“ и Бог зна зашто али без питања изменило наслов „Ко су Банаћани а ко су Лале“. Још су испрд тог наслова ставили моје име, као да су ово моје, а не њихове речи. То је недопустиво. То нису моје речи, а приписане су ми. Уопште ми није пало на памет да својевољношћу изазивам неки антагонизам Банаћана и Лала, али то тако изгледа захваљујући „комбиновању“ Видовдана.
      Овим уједно молим уредништво Видовдана да в и ш е у о п ш т е н е п р е н о с и м о ј е текстове. Тако неће бити у прилици да збуњују читаоце, а ја нећу морати да губим време правдајући се за утиске и осећаје који проистичу из туђих речи потписаних мојим именом.

      Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *