„Две грешке ЕУ – ни 1990. ни 2000. није примила Југославију“

Поделите:

Европа је учинила две огромне грешке – још 1990. године, када се већ назирао рат, требало је примити Југославију у ЕУ. Али то није учињено. Иста грешка је направљена и 2000, каже италијански новинар Клаудио Герардини.

„Сви су знали да ће наши животи бити промењени после пада Берлинског зида, али нико није знао када и колико. Дошао сам у Берлин два дана пошто је пао Берлински зид и доживео атмосферу и видео радост људи који су били тамо. У својим радио извештајима сам говорио да ће тај догађај променити историју света, али нисам знао да ће и мој живот бити потпуно промењен и то у року од две године“, наводи Герардини.

Када су почели конфликти у бившој Југославији, укључио сам се у организовање превоза хуманитарне помоћи, најпре за Хрватску, и почео да извештавам о рату за Контрорадио„, прича за Дoјче веле италијански новинар и хуманитарни радник Клаудио Герардини, који је у последњих 30 година извештавао са најзначајнијих догађаја у Европи, међу којима су подела Чехословачке и пад Берлинског зида.

Пркос рату

Док је француска влада, подсећа Герардини, гајила симпатије према Србији, а немачка према Хрватској, БиХ је била препуштена сама себи.

У хуманитарним акцијама Герардини је учествовао од почетка ратова, а током 1994. нашао се у Бугојну: „Оно што ме фасцинирало у Бугојну, и касније у другим местима у БиХ, јесте упорност људи да упркос рату живе нормално. Када сам дошао у Бугојно, чуле су се бомбе. Питао сам човека код кога сам био: Шта ћемо сад? Био је укључен телевизор и то РАИ Уно, који је тада емитовао једну познату забавну емисију. Мирно ми је рекао – ништа, и наставио да чита!

У Сарајеву су се људи трудили да дођу не само до хране него и до козметике, ципела, ташни. Жене у Сарајеву су чиниле све да буду лепе као и пре рата. Одушевио ме ја тај напор људи да се понашају као да се ништа не догађа. То ми је можда и најјачи утисак из БиХ.“

Упоредо са новинарским послом Герардини је учествовао у превозу болесне деце из Хрватске и БиХ, како би се она лечила у Италији: „У почетку сам радио са једном малом италијанском невладином организацијом, али касније сам све сам организовао. Повезивао сам се са локалним званичницима у Италији, лекарима, новинарима и сам превезао неколико болесних малишана у Италију.“

Рат у суседству

И након више од 20 година, Герардини се чуди чињеници да су две паралелне стварности биле могуће на удаљености од само неколико стотина километара. „После првог путовања у Хрватску и у БиХ, нашао сам се у року од неколико сати у Трсту где се живот нормално одвијао. Нисам могао да схватим да на Балкану дивља рат, а ми овде живимо нормално, деца се играју, ми пијемо кафу… Јер то није било негде далеко, то је било ту, код нас“, истиче за Дојче веле Герардини.

За време боравка у Хрватској и БиХ, Герардини је извештавао за медије на италијанском језику.

Колико верује да је допринио да се јавност у Европи заинтересује за ратове у бившој Југославији? „Рекао бих да је ситуација у том смислу била различита у свакој земљи у Европи. Утицај нису имали само медији. Огроман утицај имало је оно што су говорили интелектуалци. У Француској су интелектуалци били на страни Босанаца, у Немачкој су неки, попут Хандкеа, подржавали Србију.

У Великој Британији су се мање истицали интелектуалци, али је зато Би-Би-Си имао најбоље извештаје о балканским ратовима. Рекао бих да је Италија добро разумела Југославију много пре него што је рат почео. Дан после Титове смрти у листу Коријере дела сера освануо је текст у којем је писало: ‘Ако не будемо опрезни, у Југославији ће се десити масакр.’ Ипак, када су почели конфликти у бившој Југославији, Италијани више нису разумели шта се тамо дешава.“

Међународна заједница само термин

Европске земље нису учиниле довољно да спрече рат у Босни и Херцеговини, тврди Герардини: „Међународна заједница је термин који је прихваћен и толико се користи у медијима. У БиХ су веровали да ће та дивна заједница спасити свет, па и БиХ. То је била велика илузија. Митеран је отишао у Сарајево и рекао да ће Босанци бити заштићени. На крају ништа није учињено. Па и у Сребреници се могло видети шта ће се десити и шта се дешава. Дакле, БиХ је увек била под будним оком, али никада ништа озбиљно није учињено да би она била спасена. Као да се мислило да ће се ствари решити саме од себе. Последња шанса да се спасе БиХ била је Сребреница. То није учињено и рат је убрзо после тога био готов.“

БиХ паралисана Дејтонским споразумом 

За Герардинија је Дејтонски споразум „ужасан“ јер је њиме БиХ подељена – и „паралисана“, а једино решење за њу јесте, према његовим речима, улазак у ЕУ.

„Додик стално понавља како БиХ не постоји. У Федерацији БиХ Бакир Изетбеговић не пропушта прилику да изјавама направи још већи хаос, Хрвати хоће своју државу и тврде да ће католици нестати из БиХ. Осим тога, сиромаштво је огромно у тој земљи. То утиче и на образовање људи, а сваки популизам и демагогија хране се незнањем народа. Корупција је огромна. Зато је једино решење за БиХ улазак у ЕУ“, оцењује за DW Клаудио Герардини.

Он тврди да је Европа учинила две „огромне грешке“, и то 1990. и 2000. године. „Још 1990. године, када се већ назирао рат, требало је примити Југославију у ЕУ, утицати на оне који су хтели да се одвоје да затраже улазак у ЕУ. Али то није учињено. Иста грешка направљена је и 2000. године. Ако се тада разматрала могућност да у ЕУ уђу Мађарска, Румунија и Бугарска, што се и десило, онда је требало примити и све земље бивше Југославије. ЕУ је све до 2004. године била у много бољем стању и много отворенија него данас.“

Упркос кризи, Европа „нема право да одустане од свог посла“, тврди Герардини. „Улазак БиХ, Србије, Македоније, Црне Горе у ЕУ једино је право решење. Алтернативе једноставно нема. Ја се, упркос свему, надам“, закључује италијански новинар Клаудио Герардини.

ДОЈЧЕ ВЕЛЕ (DW)

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *