Иван Ристић: Последња шанса за српски фактор

Поделите:

Стратегија под називом „Последња шанса“, усмерена на још један покушај рушења РС, а која се пре неколико дана појавила у српским медијима и муњевитом брзином постала вирална, представља упозорење и „знак поред пута“ који указује на то у којој мери је опасан смер у коме се креће читав регион. До таквеситуације је довео читав низ фактора, али константа је, разуме се, да су угрожени витални српски национални интереси, док се интереси осталих играча на антиидентитетском луку инструментализују у сврху сабијања српског фактора на атлантизму прихватљиву меру.

План „Последња шанса“ представља злокобан сценарио који предвиђа „деловање опозиције у више праваца“, а између осталог подразумева даљу криминализацију власти у Бањој Луци и парализовање функционисања централних институција БиХ, како би се РС довела у финансијске неприлике. Овакав притисак из више праваца би по замисли креатора операције требао да доведе до краха Додика и довођења нове руководеће гарнитуре у Бању Луку, како би се РС дефинитивно сломила и уподобила унитарном концепту Изетбеговићеве БиХ. Било да је ова операција реална опасност или смишљена опсена са јасно дефинисаном сврхом, не сме се занемарити чињеница да је геостратешки циљ који западни фактор жели да постигне увек исти – дављење Србије посредством њеног западног геополитичког крила – Републике Српске.

Због чега се то чини? РС увек треба посматрати у односу на Србију, и обрнутоСрбија је једина земља са простора „југосфере“ озбиљно узета у обзир као партнер на пројекту који ће из корена променити животе будућих генерација. Доказ за то је чињеница да је једина са овог простора наша делегација била позвана у Пекинг како би учествовала у званичном представљању новог Пута свиле. Такође, Србија, Босна и Херцеговина (захваљујући Републици Српској) и Македонија су једине државе у Европи које нису увеле санкције Русији. Званични Београд тежи да води што независнију спољну политику, која ће на средњи и дуги рок довести независност изнутра. Таква политика доноси многе бенефите, али се у сваком тренутку мора бити спреман да се плати цена. РС је продужена рука те политике, имајући у виду одличне односе између два руководства, али и геополитичке законитости које говоре томе у прилог.

Ипак, Додик је годинама на „танком леду“, Скопље је доведено пред саму ивицу грађанског рата, Хрватска се налази пред вратима економског понирања, док Босна и Херцеговина већ типично левитира између дезинтеграције и дисфункционалности. Једина са аутономном спољном политиком и очуваном стабилношћу у региону је Србија, и то представља трн у оку атлантистичких стратега и њихових нестабилних сателита. Груевски, који је водио државу са далеко мањим капацитетима да се брани од Србије, сломљен је, док је Република Српска због свеукупне улоге у стабилности БиХ нешто тврђи орах, иако на папиру институционално знатно слабији. Паралелно са „завршавањем посла“ у дејтонској БиХ, радиће се и на дестабилизацији Београда, у то нема никакве сумње.

Било како да је замишљена, стратегија Србије да се одупре плановима атлантиста у периоду који предстоји је трка са временом. Последња Вучићева изјава у којој је упозорио да грађане чекају тешка времена само говори томе у прилог. Србија овог пута мора одлучније да буде уз Републику Српску, јер ће то у бољем случају захтевати озбиљност става који износимо, а у оном несрећнијем околности на које вероватно нећемо моћи значајније да утичемо. Ипак, срећа у несрећним сценаријима који могу да буду пред нама је чињеница да се бахати атлантисти и не труде да прикрију идентичну методологију коју користе на разним примерима и дијаметрално супротним меридијанима планете, што ће у значајној мери ако не олакшати посао нашим службама безбедности, а онда макар деловање непријатеља учинити предвидивим широј јавности.

Асиметрични конфликт са методама координисања на много нивоа налази се на самом свом зачетку, па га још увек перципирамо искључиво кроз криминализацију појединих личности, медијску сатанизацију, креирање јавног мњења на друштвеним мрежама, и кроз сличне „меке“ методе. Ипак, резултати избора у Србији и Републици Српској говоре да он не даје резултате. Због тога постоји бојазан да ће атлантисти кренути „ногом“ на Балкан, односно српске националне интересе, да будем прецизнији. Једина одбрана од потенцијалног злокобног сценарија налик на поменути је проактивна спољна политика, уз појачану будност служби безбедности на релацији Београд – Бањалука  – Приштина. Србија би морала за промену да се служи озбиљним обавештајним радом. Јер ко штеди новац на обавештајном раду у миру, расипа крв у рату.

Иван Ристић

ВИДОВДАН

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *