Милан Цревар: Дипломатија некад и сад

Поделите:

Када је извршена анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске монархије, 8. Октобра 1908. године, начелник Ђенералштаба, војвода Радомир Путник је командовао Раљским маневром. По пријему телеграма о новостима из суседне Босне, војвода Путник је наредио: „Све трупе у касарне, а штаб у канцеларије!“. Исте вечери је наредио припреме за евентуални рат Србије са Аустро-Угарском. Неколико година раније, почетак рата између Јапана и Русије, по војводи Путнику, одразиће се и на Балкан и на Србију, јер ће наша држава остати без слабије подршке савезника.

Вршећи истовремено функцију министра одбране и начелника Ђенералштаба, Путник је увео у употребу брзометну пушку и топ, отворио је Артиљеријску школу 1909. године, написао књигу „Служба ђенералштаба“ (тада штампана у свега 500 примерка и данас врло ретка), инсистирао на изградњи брзих пруга на правцима за евентуално повлачење и унапредио ниво интелктуалне спреме својих официра.

Дакле, Церска и Колубарска битка, као и победе у Балканским ратовима нису само плод херојства и јунаштва српске војске или тежње за слободом. Никако! Резултат таквих војних, али и дипломатских победа је заслуга промишљеног и образованог карактера, са застрашујуће истрајном оданошћу отаџбини. И тада је Србија била у економској кризи, оптерећена бирократијом грцала у не мањим проблемима који данас тињају. Но, било је довољно мудрости на правом положају да се импровизација остави као последња мера, а да се ништа не препушта случају.

Данас више нема далековидости у дипломатији, а нема је из простог разлога. Није на нама да мислимо. Политичке, па ни било које друге елите не постоје, људски квалитет опада, а са њиме и дипломатија бива јаловија. Дипломатија се данас своди на додворавање и комбинације, све је постало безсадржајна пантомима која треба да задовољи оне који нас већ држе у шаци, како је то спретно умео да напише Милан Кундера у свом роману „Шала“ (1967).

И опет, због чега је тако – па тако каже газда. Тако каже бирократски апарат Европске уније, отупави нацију, изврши „сечу“ памети, нагутај народ као шотке грађанштином и то ти је то. Нема памети на правом месту, а нема ни карактера већ пустих преговарача и реформатора.

Војвода Путник је као министар и начелник Ђенералштаба имао проблема са позиционом и опозиционом политком. Прве је морао да убеђује у ваљаност војног кредита од Француске, а од других је морао исту иницијативу да брани услед бесмисленог потеза краља Петра I да ствар учини транспарентном. Па тако и век касније, дипломатија није гамбит, није промишљање већ прилагођавање.

На скором семинару са темом унапређивања вештина управљања разредом, предавач инсистира на увођењу интернета у школе, а проблем коришћења мобилних телефона на часу решити као  потребу ученика за уређајем који им олакшава учење. Од малена их морамо учити да је знању место у џепу, у телефону, а не у глави.

Толико од мене, а колико само далеко од војводе Путника. На ироничну примедбу колега официра да нема довољно одликовања, војвода Путник је одговорио кратко, онако како доликује паметном човеку:

„Моје су декорације  (одликовања) испод мог мундира.“

Милан Цревар

ВИДОВДАН

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *