Зашто децу треба пустити да лажу

Поделите:

Ако сте родитељ маштовитог детета, оног које врло добро уме да лаже, знајте да су његове вербалне способности јаче него код вршњака. То није обавезно лош знак. Та деца морају да имају врло добре вештине да би се држала једне приче и упамтила је. Лаж може да буде сигнал да пред собом имате изузетно способан мали ум. Резултати једне студије то потврђују и дају добар алиби родитељима који у кући имају „малог манипулатора“

Прва ствар коју нека деца науче – осим оних „јао, како је сладак“ псовки, које се касније шире као зараза, па клинац крене да их испаљује и где не треба – науче да слажу да мама и тата нису код куће. Или да не могу да се јаве на телефон. Kада ће се то догодити, зависи од породице, иако се сваки нормалан родитељ труди да научи дете да је „ружно лагати“, посебно лагати родитеље. За остале… То је променљива категорија.

Ипак, једна стара студија из 1989. отворила нам је очи да деца почињу да лажу још од друге године, што даје потпуно другу слику о томе ко их је томе научио. Ипак, постоје они слаби лажовчићи, који не умеју да вам кажу нешто без телесне реакције, гриже савести или већ неког узнемиравања. Има и оних мангупа који не трепну. Али када и зашто постају добри у смишљању лажи? Према новој студији Журнала експерименталне психологије, неки осмогодишњаци имају све потребне вештине да прикрију трагове лажи, а они бољи лажови имају јачу радну меморију, посебно вербалну – способност да укапирају више информација о речима и језику ођедном у односу на своје вршњаке.

За студију, 114 шестогодишњака и седмогодишњака морало је да одигра једну игру, одговарања на три питања. Ако погоде сва три, добиће награду. Прва два била су лака: какву буку пас прави? И које боје су банане? Треће је захтевало да погађају јер је питање гласило како се зове дечак из цртаћа Свемирски дечак? Сва питања била су исписана на картици испред деце, са четири понуђена одговора за сваки. Тачни одговори налазили су се на полеђини сваке од три картице, као и једна фотографија која није имала никакве везе са одговорима, и сваки пут кад би одговорили на питање, испитаник би окренуо картицу и показао тачан одговор. Kод трећег питања, изашао би одмах по постављању и рекао сваком детету да не сме да вири. Наравно, камере су биле постављене.

Резултати би били запањујући. Већина је заиста послушала и није вирила! Само четвртина је погледала одговор, а сви мали преваранти заокружили би одговор тек кад се испитаник вратио у собу. (За оне који се питају, име дечака из цртаћа било је Џим.) Они који су дали тачан одговор, били би подвргнути новим „клопка“ питањима. Питали су их да ли могу да погоде боју написаног или шта је на слици. Ако су се правили да не знају, или су намерно погрешно погађали, класификовани су као добри лажови. Али нешто више од половине поменутих малих лажова открило се тако што би тачно „погодило“ да се на полеђини картице налази и слика мајмуна, нешто што не би могли да знају никако без гледања.

Поређења ради, друга група деце прошла је кроз исти тест, али им је дозвољено да „завире“ испод картице. Тако је мерена и вербална и аудио-визуелна радна меморија сваког детета, тј. могућност складиштења више слика истовремено.

Пре овог радног задатка, иста деца радила су тестове радне вербалне меморије. Kако се испоставило, они са бољим изражавањем и речником били су и бољи лажови, што има смисла – мозак који може добро да хендлује са језиком вероватно веома добро манипулише језиком кад му је потребно, у корист лажи. Насупрот томе, није било разлике између добрих и лоших лажова у визуелно-просторној радној меморији, ту су резултати били сасвим изједначени. То је можда зато што лагање не захтева праћење визуелних слика, верују истраживачи ангажовани на овој студији.

Ипак, то што неко има веома добру вербалну радну меморију не значи обавезно да ће чешће лагати, напротив, показала је студија, прича је једносмерна.

Ако сте родитељ маштовитог детета, оног које врло добро уме да лаже, знајте да су његове вербалне способности јаче него код вршњака. То није обавезно лош знак. Та деца морају да имају врло добре вештине да би се држала једне приче и упамтила је. Лаж може да буде сигнал да пред собом имате изузетно способан мали ум. Занимљиво је да су добри лажовчићи лагали о обе ствари: и о одговору и о фотографији, а да су лоши били ухваћени на једној од ствари.

„Потребан је ментални труд да упамтите све о томе шта сте урадили, о томе шта истраживач зна и да планирате начин да не будете ухваћени“, каже ауторка студије Трејси Аловеј. Огромне разлике су и у понашању малих превараната, оних добрих и оних лоших. „Гледајући видео тестирања, могли смо да направимо јасну разлику у њиховим одговорима на основу њихових радних вештина памћења. Они с лошом радном меморијом би се узнемирили при одговору, док би они са добром радном меморијом чак понудили објашњење за то како знају тачан одговор о цртаћу. Неко би рекао да му је то омиљени цртаћ: гледам га сваке суботе, тако да знам одговор, а други би рекао: један од мојих чланова породице се зове Џим, па сам помислио да би то могао да буде одговор.“

Kад имате малог манипулатора у кући, вероватно помишљате у шта ће израсти. Али стручњаци кажу да то не мора уопште да буде лош знак, нити катастрофа што је баш ваше дете лажов. То је природан начин тестирања граница и развоја мисаоних вештина, и многа деца то раде – па чак и одрасли, у ствари. „Знамо да одрасли лажу током отприлике једне петине њихове друштвене интеракције у трајању од најмање десет и више минута“, каже аутор студије, психолог са Универзитета Шефилд Елена Хоичка. „Зато је интересантно знати због чега су нека деца способна да изговарају много више измишљотина него други. Сада померамо истраживање на следећи корак: да сазнамо више о томе како деца прво науче да лажу.“

Истраживање траје и укључује чак и бебе.

Водећи амерички аутор, др Трејси Аловеј са Универзитета Северна Kаролина каже да је студија покренула много тога.

„Она показује да мисаони процеси, посебно вербална радна меморија, јесте веома важна за сложене друштвене интеракције као лагање јер је деци потребно да ускладе више делова информација, задржавајући перспективу истраживачког ума.“

За оне који се питају о моралности студије: можда је лагање прилично у одређеним приликама постало прилично „нормално“, морално се и даље ниско котира, али је и знак колико се неко развија вербално.

„Родитељи нису много поносни кад њихова деца лажу, али бар могу да буду задовољни сазнањем да кад њихова деца добро лажу, то значи да постају бољи у погледу размишљања и добрих меморијских способности“, каже Хоичка. То значи не само да су добри вербално већ да постају паметнији и оштроумнији.

Наравно, сваки родитељ ће детету рећи да није добро да лаже, усмеравати га на искреност како би постао добар човек, али ће, сваки пут кад чује нову лаж код најмлађег, тајно помислити: „Добро, то бар значи да је паметан.“

 

 

 

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *