Горица Поповић: Треба ли уметници у тешким временима да заћуте

Поделите:

Премијера представе Атељеа 212 „Како је добро видети те опет“ затвориће у суботу, 3. јуна, Стеријино позорје.

Драма Олге Димитријевић, која је награђен на конкурсу овог фестивала 2014. године за оригинални домаћи драмски текст, бави се граничним темама – љубави и пријатељства између старих људи, као и љубави између особа истога пола, али и отвара проблем дискриминације старих људи у друштву које фаворизује младост. У комаду, који је режирала Александра Милавић Дејвис, играју: Горица Поповић, Светлана Бојковић, Татјана Бошковић, Софија Јуричин и Иван Михаиловић.

– Сви се одмах каче за ту причу о лезбијској љубави. Међутим, то није основна тема овог комада. Представа говори и о прошлим временима, пријатељству, пролазности, старости, о томе колико човек треба да се бори да достојанствено живи, да живи свој живот како жели… Сви који су погледали представу били су у сузама и са осмехом. То је оно што ја највише волим у позоришту – емоција, а ова драма јако добро функционише на том емотивном нивоу. Биће то веома занимљива представа – каже за Данас Горица Поповић.

* Недавно је у Београдском драмском позоришту постављена представа „Мој деда је аут“, која се бави сличном темом – истополна љубав у старијим годинама. Шта значи за мејнстрим позориште што почиње да се бави темама које су донедавно биле резервисане само за ванинституционални театар?

– То је наша стварност и она мора да нађе израз и у позоришту. Чини ми се да позориште може на леп начин то да испрати и да смири тензије по том питању на један људски начин. Драго ми је да и ми играмо такав један текст.

* Представа говори и о дискриминацији старих људи у свету који фаворизује младост…

– Волим да се дружим с младим људима и сматрам да без њих нема напретка. Али такав је тренутак данас да они имају страховите проблеме сналажења у овом друштву, које није наклоњено људима и животу са достојанством. У тој борби да нађу своје место и освоје простор, сигурно да праве грешке и заборављају на старије. Најстрашније је то што је ово друштво такво да ако изгубиш посао у неким педесетим годинама, не можеш да се надаш да ћеш поново почети нешто да радиш. Да не говоримо како је тешко живети од пензије данас. Мислим да је крајње време да се мисли и на ту генерацију. Ја лично се не осећам одбачено из тог света јер је мој посао такав, активан…

* Али иако је ваш посао динамичан, доста ваших колегиница има проблем да добије више улога када пређе одређену старосну границу. Глумице у иностранству често скрећу пажњу на то питање…

– У Холивуду је то заиста јако сурово. Кратак им је век трајања. Једна је Мерил Стрип. Ја сам после дуго времена добила једну улогу на филму – „Козје уши“. Ето имала сам ту срећу. Често ме питају зашто ме није тако дуго било на филму. Код нас је то тако – ем нема филма, ем се теже снимају филмови, продукција је смањена, ем нема ликова жена у средњима годинама… Али ја сам срећна у позоришту.

* Је л’ другачије у позоришту?

– Апсолутно! Тамо су неопходне бабе. Ја сам јако задовољна својим радом у позоришту. Имам пуно наслова и увек радимо нешто ново.

* Кад кажете бабе, то баш није тачно. Има доста представа у којима играте носеће улоге. Поменули сте Мерил Стрип, ту је та Славна Флоренс коју је она играла на филму, а ви у позоришту…

– Ту представу играмо већ трећу годину. Настала је пре филма по драми која се игра у целом свету. То је лепа прича о жени која је имала свој сан – хтела је да пева, иако није знала, али је толико веровала да уме да пева. Каже у неком тренутку: можда неко каже да ја не умем да певам, али нико не може да каже да нисам певала. То је једна лепа мисао – веруј у своје снове.

* Кажу да је најтеже за неког ко зна да пева – да глуми да не зна…

– То је јако тешко. Мерил Стрип исто дивно пева. Стално мораш да квариш. То није баш лако за глас и гласне жице, али прође. Невероватно је колико она заиста није знала да пева, а певала је. На крају представе, када умире, месец дана после свог концерта у Карнеги холу, она пева потпуно тачно. Ја сам сигурна да је то њен глас како га је она чула. За мене је то задовољство да на крају отпевам нешто потпуно тачно.

* А шта је за глумца иначе најтеже?

– Кад сам била млада, постојала је трема, несигурност… Са годинама и километражом све ти је лакше. Мени данас није ништа тешко да урадим, шта год да од мене траже редитељи. У смислу да ми не траже ништа глупо и немогуће. Биле су ми тешке неке улоге у којима се нисам осећала добро, где то није био мој пар рукавица, није одговарао мом темпераменту… Ретко ми се то дешавало јер редитељи знају шта могу од мене да добију. Глума је таква ствар да мораш потпуно да се отвориш. Када долазе код мене деца која се спремају за Академију, да им дам пар савета, ако су стидљиви кажем им да је глума као кад изврнеш рукавицу – мораш све своје да понудиш публици. Све своје емоције, енергију, запажања, памет… И мораш у глави да рашчистиш да си ти неко ко је огледало за људе у публици. Зато мораш да имаш лепезу средстава и емоција да се изразиш.

* Ко је вама давао такве савете и помогао да превазиђете трему?

– Ја сам малтене проходала у крагујевачком позоришту. Мој отац је тамо био сликар у театру „Јоаким Вујић“. Тамо сам гледала много представа. Рано сам почела да рецитујем и почела сам да се бавим аматерским позориштем. Када сам дошла на Академију, било је ту доста треме и стида, трапавости. Имали смо фантастичног професора – Предрага Бајчетића који је знао да поправља, да нас натера да читамо, да размишљамо… као и неки редитељи попут Муција Драшкића, који је био диван човек и редитељ, ерудита, велика личност театра и културе уопште. Али са сваким новим послом, учиш. Ја и сада са овом представом радим нешто ново, учим како раде позоришта на западу, јер нам је редитељка рођена и живи у Енглеској.

* И тај филм „Козје уши“, којим сте се недавно вратили на велико платно, нешто је ново и другачије у домаћој кинематографији. Шта се вас је привукло лику Стојанке?

– Привукла ме је та њена животна борба, та тврдоглавост. Решеност да уради нешто што можда и није баш најчистије и најчасније, али је спремна на то зарад будућности те деце и њиховог боље живота. Само да гура напред. Ја делим с њом ту неку енергију и оптимизам. Ту сам нашла везу.

* Остварили неке одличне улоге у филмовима Рајка Грлића, Горана Марковића, Лордана Зафрановића… Зашто вас је пут ипак одвео више ка позоришту?

– То је та прича да код нас глумице тешко могу да добију више улога. Ја сам после Академије радила као асистент на глуми. Прешла сам у Атеље, када ми се указала прилика, јер мислим да је за глумца јако важно да се развија и да стално ради. Богатство је стално се сусретати са новим темама и новим ликовима. Снимала сам доста и на филму и на телевизији, али ове форме не траже много од тебе, не ломе те, као што те ломи позориште. Мораш да савладаш глумачку технику, да стално осећаш тај контакт с публиком, да играш заједно с њом. То ме привлачи позоришту.

* Да ли вам је зато Атеље, то митско место, постао друга кућа?

– Ја сам још у Крагујевцу радо гледала представе Атељеа. Та њихова енергија ме је покретала. Када сам уписала студије, нисам излазила из тог позоришта. Упознавала сам много тих дивних глумаца. То је једно позориште које никада није правило фаму од некога. Сваки ауторитет који је ушао у тај бифе морао је да прође једну канонаду шала и зафрканције, па ако то прођеш и положиш, можеш да дођеш и сутра на пиће. Кад си млад, мањи си од маковог зрна. Трудиш се само да те неко не примети. Тамо сам упознавала Зорана Радмиловића, Перу Краља, Ташка Начића, Слобу Тодоровића… Таква једна галерија фантастичних глумаца. Ја сам у Атељеу од ’82. године. Срећна сам што сам део тог друштва. И кад одем у пензију, немам намеру да се опростим са њима, него ћу да висим ту и, надам се, и да радим.

* У позоришту се бавите само глумом, него и режирате, пишете, правите костиме…

– То сам пуна пута радила. Кад немам посла, кад ме сврбе прсти, ја морам да напишем нешто. Најчешће су то били комади из 30-их година. Ја волим то време. Костиме сам правила јер су у мојој породици сви били сликари. Повукла сам тај ген. Волим да сликам, да шијем, плетем, хеклам, везем… Не могу да седим мирна.

* Најављивали сте да ћете написати драму о глумцу Аци Цветковићу…

– То је мој деда-ујак. Он је стрељан после рата јер је наводно током рата исмевао Стаљина. То је била оптужница. Он и Жанка Стокић, и још неки глумци, радили су и за време окупације. Био страховито талентован, то су говорили они што су га гледали. Он је био тако бенинган. То је моја фамилија, ја знам целу ту линију… они су весељаци. Био је површан и није много водио рачуна о целој тој ситуацији. Да се склонио на неколико месеци, претекао би, овако му се не зна гроб. Покушала сам да пишем не конкретно о њему колико о тим људима у страшним временима. Да ли и уметници треба тада да заћуте? То је велико морално питање, за чијим се одговором трага. Ми смо имали такву ситуације током бомбардовања ’99. и дилеме да ли да затворимо позоришта. Али тада смо имали највише публике у позоришту. Били су редови за бесплатне карте. Једног дана ћу можда написати ту драму.

* Како изгледа у овим временима бити уметник?

– Тешко је. Толико нас стискају. Понекад помислим да смо им неки терет. Да би волели да нас нема. Било би дивно када би схватили да је уметност најбољи амбасадор. Да је успех неке представе, филма, појединца напољу заиста промоција. Тешко све иде. Нема много разумевања за уметност данас. Можда, када би долазили у позориште, можда би и другачије размишљали.
Не може више тело оно што глава и душа желе
* Често певате у позоришту и глумите у мјузиклима, а да ли бисте се можда вратили музици и рокенролу?

– Ја сам у души и даље из времена рокенрола. И овај мој глумачки позив је такав да увек мораш да будеш свеж и нов, да не робујеш клишеима него да живиш живот пуним плућима. Последње моји рокерски иступи били су пре неколико година са Но Смокинг Орцхестра који су наступали по свету. Путовали смо по Шпанији, Италији, Португалији, Француској… Било је фантастично. Али је не могу тиме да се бавим. Глума је мој позив, а имам већ и године. Не може више тело оно што глава и душа хоће и желе.

Данас

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *