Сукоб српске и румунске цркве неминован!

Поделите:

За Патриот о темама СА Сабора СПЦ говоре уредник верског сајта Поуке Александар Живковић и уредник сајта Видовдан Жељко Ињац.

Шта је донео Сабор СПЦ, какве одлуке, и које ће бити последице?

Жељко Ињац: Добра је традиција да се започиње Сабор у Пећкој Патријаршији а потом наставља у Београду. Ове године је приметно било одсуство неких епископа у Пећи. Било би још боље када би СПЦ одредила једног викарног патријаршијског епископа који би столовао у Пећкој Патријаршији. Тиме се присуство врха СПЦ у Пећи не би сводило само на церемонијално какво је на почетку Сабора или током неких државних или црквених манифестација.

Александар Живковић: Прибрајањем Светима великог патријарха пећког Пајсија Јањевца, оци Сабора су показали да су свесни ове ситуације. Њихов одговор, међутим, неће моћи да остане само молитвен, него мора да буде и делатан. У том смислу, пријатно ме је изненадило да је размотрен извештај Комисије за ревизију црквеног устава, ревизија која је најављена још 2005, да би била актуелизована на Сабору 2011, а да је, чинило се, нелегалиним објављивањем записника Комисије, тај рад био заустављен. Међутим, он је неопходан и у околностима када је Руска црква удвостручила број епархија и прешла на „митрополитански систем“, а код нас постоји диспропорција између броја верних и броја епархија, велики проблеми свеукупног битисања парохија на селу, и још увек неурбанизована мисионарска свет (велики познавалац историје, професор Јован Милићевић говорио је да је наша Црква остала „сељачка“); најзад, ни питање уређења синодалних мисијских установа и сарадње са црквено-народним организацијама није систематично решено.

Жељко Ињац: Медији су ове године због „затворених врата“ Сабора изазвали доста спекулација и спинова. Претходних година, када су информације са Сабора „цуриле“ у јавност било је мање места за спекулације, али је то доста ометало рад Сабора. Решење би било да црква сама издаје свакодневна саопштења о детаљима рада Сабора, тиме би се оставило мање простора медијима за спекулације. Што се тиче спинова, очито је да поједини медији воде антицрквену кампању већ деценијама уназад, ваљда по пракси наслеђеној из комунистичког периода. Но без обзира на све спинове, може се рећи да је овај Сабор протекао доста мирно и без неких трзавица између епископских кланова које су уобичајене за саборска дешавања.

Александар Живковић: Два конкретна саборска чина привлаче моју пажњу. На првом месту: Обраћање вернима поводом „артемитског раскола“. Мислим да је покојни академик Милорад Екмечић још 2006. добро видео суштину и „употребну вредност“, како је он назвао „шумадијског раскола“. Искуство је, и Руске заграничне цркве, између осталих, да све те „преревнујуће групе догматских чистунаца“ заврше у казану ситних обавештајних структура инославних. Зато је Руска загранична црква, Богу хвала, пре 10 година успоставила канонско јединство са Московском Патријаршијом. Друго је: одлука да Синод може да прекине општење са Румунском црквом, очигледно у тренутку кад ова оствари наум да у договору са хрватским властима и у Загребу направи парохију, подређену румунском архијереју за Мађарску. То је најгрубље порицање канонске јурисдикције Српске православне цркве, које буди непријатне асоцијације на чињеницу да је једино Румунска црква својевремено признала Павелићеву „Хрватску православну цркву“. Док је проблем у Тимочкој крајини компликован и споразумом Тадића и Басекуа из 2010 који је дао неки „правни основ“ румунским аспирацијама, па и црквеним, на „национално освешћивање“ Влаха, ситуација у Хрватској је канонски кристално јасна. Међутим, Румунска Патријаршија, се у последње време позиционира као најоданија „НАТО црква“ и на ширем подручју од нашег. Због присности православних Срба, Влаха и Румуна, надам се да ће разум превладати и да ће се очувати јединство, али да нам искушења са „НАТО црквама“ итекако предстоје не треба губити из вида.

Жељко Ињац: Бојим се да је позив верницима, који је упутио сабор епископа СПЦ,  да се клоне расклничких дружина, закаснио. Артемити и зилоти су већ учврстили своје парацрквене структуре имају одређен утицај на православне вернике, нарочито преко својих интернет сајтова, и они ће по свему судећи бити дуготрајан проблем СПЦ. Ово јесте једно ново и неуобичајено стање за СПЦ за који мислим да црква неће имати адекватан одговор.

Што се тиче осталих одлука СА Сабора СПЦ међу којима је и најава могућности прекида канонског општења са Румунском Патријаршијом. Треба рећи да је СПЦ по овом питању била доста трпељива али су Румуни превршили сваку меру. Упад румунског клира на канонску територују српске цркве  у Тимочкој крајини се може разматрати унутар канонских одредби, но прављење румунске парохије у Загребу је забадање прста у око Србима и српској цркви на просторима где је извршен геноцид над Србима. То се већ не може правдати ни лакомошћу румунског клира на ЕУ фондове, то је отворена подршка једној проусташкој антисрпској политици у Хрватској којој је једино важно да се маргинализује значај српске цркве и српског присуства кроз векове на том простору.

Фама која се дигла у медијима по питању Теорије Еволуције и Дарвина, није како су медији пренели била кључна тема Сабора, мада се Сабор и тога дотакао због две петиције чији су потписници између осталог клирици СПЦ. Ово је једна наметнута тема којој је просто циљ компромитовање цркве,  и добро је што се црква није „упецала“ да улази у полемику са идеолозима социјалдарвинизма.

Патриот

Поделите:
2 replies
  1. Драган
    Драган says:

    Цркву су искомпромитовали један епсикоп и још неколицина свештеника
    “ДАРВИНОЛИКОГ ДУХА“, и то је , и те како, требало да буде тема АС.
    Та тема није ни од кога наметнута Цркви, већ су се по тој теми изјаснили
    горе поменути епископ са групом свештеника, а да за то нису имали
    одобрење/благослов ни Синода, ни Архијерјског сабора?
    Јер се та поменута “ДАРВИНОЛИКА ГРУПА“ није изјаснила да то чини у своје
    име у за свој рачун, већ је неовлашћено иступила у име и за рачун СПЦ?!
    Ако је дотични епископ то чинио лично, онда је то морало бити потписано само
    његовим именом и презименом, без навоћења епискоског чина, и институције –
    Богословског факултета у Београду, где је професор.
    То исто важи и за остале из његове групе.
    Ово је јединствен случај за Православну Црву уопште, од када је Дарвинова теорија
    добила статус – “научне теорије“?!
    Сачувај и саклони Боже!
    Срамота је што се АС покушава да целу ову бруку и срамоту заклони причом о
    Артемитима?!

    Драган Славнић

    Одговори
  2. Goran NS
    Goran NS says:

    Problem sa RPC postoji od 1942 godine kada je tadasnji rumunski patrijarh ustolicio arhijepiskopa Germogena na celo tkz Hrvatske Pravoslavne Crkve Paveliceve NDH. Pomirenje SPC sa RPC se desio krajem ’60-tih godina na inicijativu Josipa Broza i Causeska. Mada, trvenja izmedju te dve autokefalne crkve nikada nisu prestali.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *