Директор Агенције за реституцију: Није Калабић рехабилитован, нећемо враћати имовину

Поделите:

„За нас су квислиншке формације – окупационе снаге и с тим ставом смо већ изашли у јавност, донели одлуке и нећемо враћати имовину. Међутим, остаје горак укус у устима кад видите пресуде судова којим се рехабилитују злочинци“
Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић каже да му је драго што су реакције на одлуку суда у Ваљеву о Николи Калабићу биле веома негативне.

Он истиче да то не значи рехабилитацију, већ само поништавање процеса који је вођен након Другог светског рата, и тврди да Калабићевим наследницима неће бити враћена одузета имовина.

Објашњава, наиме, да Агенција неће враћати имовину његовим наследницима, без обзира на одлуку ваљевског суда, јер, како каже, имамо одредбу закона која забрањује враћање имовине припадницима окупационих снага.

„За нас су квислиншке формације – окупационе снаге и с тим ставом смо већ изашли у јавност, донели одлуке и нећемо враћати имовину. Међутим, остаје горак укус у устима кад видите пресуде судова којим се рехабилитују злочинци“, напомиње Секулић у разговору за Тањуг.

Каже да је и до ове последње у низу пресуда дошло непажњом, небригом и неодговорним односом према сопственој историји и поручује:

„Драго ми је да је сад реакција она права, осуђујућа. Ми о томе причамо већ неколико година – имамо низ одлука о рехабилитацији које су апсолутно апсурдне где се класични ратни злочинци рехабилитују“.

Додаје да у оквиру случаја Калабић постоји решење о рехабилитацији Зеке Дрењанина, који је посредно учествовао у операцијама у Вранићу, а који су у вези с покољима које су спроводиле јединице Калабића.

У том је смислу, каже Секулић, уследила иницијатива за измену закона по којем су омогућене такве „рехабилитације“.

„Не можемо ми ратне злочинце рехабилитовати, прво – немамо на то право због жртава које постоје, постоје потомци тих жртава, а друго – коју слику дајемо о себи и шта поручујемо нашим потомцима, шта је став Србије?“, пита Секулић.

Реч је, иначе, о иницијативи за измену Закона из 2006. по којем се дешавају „рехабилитације“, односно поништавају пресуде донете након Другог светског рата.

Секулић примећује да је таквим поступком могуће сваки злочин релативизовати после неког времена, да ништа није битно, да је могуће написати неки папир, неку одлуку у неком формалном судском поступку, и ослободити човека од најстрашнијих злочина.

Наду му, додаје, улива последња реакција на пресуду Калабићу, те верује да ће закон бити измењен, јер су, како каже, сви реаговали негативно на ову одлуку, за разлику од претходних година, када су сви правили ситне калкулације да би се, сматра, идеолошки приближили једнима или другима, и добили неки глас.

Овде је потпуно јасно да је политички естаблишмент Србије изнео свој став, а то је противљење одлуци о рехабилитацији ратних злочинаца, наводи Секулић, а на питање види ли шансу да се одлука промени, каже да мисли да ће другостепени суд оспорити ово решење,мада, примећује, имамо већ неке правоснажне одлуке, попут оне којом је ослобођен Дрењанин, који је неспосредни учесник масакра.

„Ту мора да се нађе решење да се измени закон. Чуо сам да има иницијативе да се то учини, чак и да се обухвате ове ситуације у којима су неки ратни злочинци, супротно закону који постоји и који је лош, рехабилитовани“, рекао је Секулић.

Какве би реакције у региону могле да уследе на овакву пресуду као што је у вези Калабића? – На то питање Секулић одговара да ће, наравно, сви то искористити да рехабилитују своје злочинце, који су чинили злочине против Срба, те да управо због тога треба да пођемо од себе.

„Ми овде имамо ситуацију да рехабилитујемо људе који су чинили злочине против Срба, што не би смело, а ми смо отишли и даље – рехабилитујемо људе који су чинили злочине против Срба, припаднике других окупационих снага, а сад смо почели да рехабилитујемо потпуне квислинге који су убијали Србе. Где је ту граница? Нема је. Ако се настави у том правцу – нема је. Промениће се закон, надам се, и ми ћемо се освестити и схватити да овај начин размишљања не ваља“, верује Секулић.

Примећује да је једно кад се о томе прича у јавности, али кад то видите у документу, и још кад се поброје злочини који су извршени, када се ти злочини потпуно игноришу, па то буде потписано и стављено у форму пресуде – „онда вам не буде добро“.

Упитан како се догодило да ваљевски суд пресуди тако како је пресудио, примећује да то није случај само с ваљевским судом, да су исто чинили и судови у Београду, Новом Саду, те да је то један систем неодговорности, несавесности.

„Неки људи су изгубили осећај за опште, за историјске чињенице, за цивилизацијске стандарде и онда се опортунистички понашају позивајући се на закон, немогуцност да донесу другу одлуку – то су све јефтини изговори опортуниста и, могу да кажем, ситних каријериста“, оцењује Секулић и понавља да у свим овим случајевима, који нам само могу нанети штету, није реч о рехабилитацијама, већ само о поништавању процеса, али који се доживљавају као рехабилитације.

Закон о рехабилитацији из 2006. омогућио је рехабилитацију лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичих или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права након 6. априла 1941.

Право за подношење захтева не застарева, а решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд утврдује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, док се рехабилитовано лице сматра неосуђиваним.

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *