Ђакон Ненад Илић: Будала

Поделите:

Моја профилна страница на Фејсбуку временом се успоставила као страница гласа црквене јавности у покушају.
Њен садржај делом конципирам ја, али многе теме које на њој покрећем дошле су од озбиљних пријатеља. Било преко њихових објава, било преко директних предлога који ми стижу у „инбокс“.

Наравно да у њеном уређивању ја имам највећу одговорност и највише иницијативе.
Нама недостаје –  црквена јавност.
Нама недостаје – активна улога Цркве у животу овог народа који је очигледно у паду, моралном и економском.
Нама недостаје – унутарцрквени дијалог, али и дијалог Цркве и света.

Они који су макар и мало пратили активност на овој страници и можда учествовали, знају да не постоји стартно одбацивање ничијег полазишта сем отворене пропаганде расколничких тенденција и антицрквене пропаганде. Па и ту се пријатељи и ја трудимо да сведочимо снагу и отвореност Истине која је Црква.
Има сукоба, понекад прерасту и у свађе, али се сви заједно трудимо да све то остане у оквирима нераскидиве заједнице.
Мене лично повремено та отворена комуникација веома исцрпљује и разумем зашто је мало људи у цркви, са више обавеза од оних које су мени додељене, склоно тако нечему.

У историји Цркве увек је постојао сукоб условно речено „бирократске“ и „харизматске“ струје. Тај сукоб се показује углавном као конструктиван. Захваљујући њему задржава се Јединство а истовремено Црква шири своје поље деловања у свету. Кад год нека струја добије превилику превагу – постоји разлог за узбуну.
После осамдесетих и деведесетих година прошлог века када је харизматска струја са релативно младим јеромонасима и касније владикама, као и са великим бројем искрених обраћеника водила ширењу Цркве, истина на таласу недоречене националне обнове, дошао је период доминације бирократске струје.
Претерана доминација бирократске струје прети да умртви деловање Цркве у свету.
И отуда ова профилна страница под мојим именом.

Било је предлога да она прерасте у ФБ групу, али то по мом мишљењу, а на основу искуства, не би био добар потез. Добио би се можда некакав нежељено партијско-секташки укус, а чињеница је да људи много више, боље и искреније комуницирају на личним ФБ профилима него у групама.
Овако, освојен је простор за искрену комуникацију које су многи у Цркви жедни.
За разлику од неких других помесних цркава, наша црква је веома слаба у мисонарским делатностима, у бављењу проблемима лаика (наравно са часним и лепим изузецима). Комуникација између свештенства и верујућих људи је, захваљујући постојећој организацији и приоритетима које намеће бирократска струја – незадовољавајућа. Овде ту комуникацију призивамо.

Последња објава у којој сам изразио забринутост због ауторитарног односа према професорима ПБФ подигла је приличну прашину.
Осим свих ширих разлога за овакву реакцију морам да наведем и неке сасвим практичне.
Ја нисам теолог, него само искрени сведок и популаризатор вере. Када ме из разних медија зову да нешто кажем – понекад пристанем а понекад одбијем, јер мислим да нисам довољно упућен или нисам најбољи саговорник за неку тему. Кад ме питају „а ко би могао? Молим Вас препоручите нам неког другог“ ја обично упутим на неког од предавача са Православног богословског факултета које мање или више познајем. То ми делује логично. Већина свештеника или нема времена или нема довољно искуства да комуницира са медијима. Процес успостављања званичне комуникације је спор и често преспор, а глас Цркве треба да се чује у јавности.

И ја спадам у оне којима се није свидео иступ групе професора поводом проблема са еволуцијом. Не због тога што се потпуно не слажем са њима. Постоји више начина да се питање еволуције разматра на начин који неће угрозити истине вере. Наравно ако се научни део очисти од псеудоверске непогрешивости и идеолошких додатака. Изгледало је као да нису у потпуности сагледали идеолошку димензију сукоба и његов значај за однос вере и науке. Помало је изгледало и да указују више брзоплете оданости свом научном еснафу и својим каријерама него што довољно широко сагледавају проблем из црквеног угла.

И то је резултирало и расправама на Сабору. И рекло би се разумним и помирљивим саопштењем после расправе.
И после свега уместо наставка дијалога, разумевања – стиже увођење повећане ауторитарне контроле.

Пред нашом црквом је између и осталог рад на активирању већег броја образованих и спремних лаика у мисионарским, образовним и разним социјалним активностима. Па и у самој организацији црквеног живота. Интензивирање црквеног живота.
У противном број верника у црквама ће се рапидно смањивати.

Уместо тога појављују се овакве нелогичне бирократске одлуке (као ова о контроли професора коју сам пронашао на интернету) које саблажњавају многе и прете даљим умртвљивањем активности, не јачањем вере него претварањем вере у плитку обичајност. Зато мислим да је обавеза сваког верујућег човека да у љубави и одговорности реагује на овакве ствари.

Не желим да се бавим „тајним знањима“ о сукобу струја унутар цркве, о скривеној политици, о нужности прихватања духа времена, да прихватам најважније „знање“ „гледај своја посла и од чега се живи“ да се уредно присећам формулација типа „буди паметан, да ли би тај и тај за тебе тако нешто урадио?“. Не желим да будем паметан док се око мене ствари кваре. Пристајем на то да сам будала, а вероватно сте и ви који ово читате будале.

Ако нас љубав сачува да останемо будале Христа ради, онда је све у реду. Без обзира шта бирократска струја рекла на то. И она врши важну улогу у историји Цркве. Али не смемо допустити да харизматска струја закржља.

Ненад Илић

Патриот

Поделите:
1 reply
  1. Верољуб Поповић
    Верољуб Поповић says:

    Хвала ђакону Ненаду Илићу на овом отрежњујућем тексту.

    Јачање бирократске струје у Цркви је у служби оца лажи и тиме се издаје Православље.
    Окупатор се марљиво труди да нам мења веру, историју, језик, традицију и културу.
    Да је представницима Цркве стало до народа због кога су наводно ту, онда би по овим питањима имали јасан став изнет у званичним саопштењима.
    Овако, ћутећи о питањима националног интереса и опстанка народа – Црква се ставља у службу окупационих власти.

    Дарвинова теорија је само кап у мору. Мало ли је теорија у науци. Људи се исцрпљују непотребно око нечега што је само теорија, односно није доказана као научна истина. Ако постоји једна теорија, зашто је онда проблем да постоји и друга теорија? Пуно се говори о демократији и људским правима, а не дозвољава се постоје ни различита мишљења.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *