Џејмс Џорџ ЏАТРАС: Да ли Ангела Меркел може да избегне увлачење Немачке у замку новог рата на два фронта?

Поделите:

У очима сваког ко има чак и трунчицу патриотског осећања за своју земљу, можда је најразорнија критика коју је Доналд Трамп прошле године упутио на рачун Хилари Клинтон била та када ју је упоредио са немачком канцеларком Ангелом Меркел, називајући је „катастрофалном лидерком“ која је „упропастила Немачку“:

„Хилари Клинтон жели да буде америчка Ангела Меркел. А сами знате колику катастрофу ова масовна имиграција представља за Немачку и народ Немачке – криминал је достигао размере које се претходно нису могле ни замислити. Имамо довољно проблема у својој земљи, не треба нам још један.“

Трамп је био превише мека срца и великодушан на рачун и Клинтонове и Меркелове. Да је Хилари дата контрола над земљом која је далеко моћнија од Немачке, нема границе штети коју би она нанела и Америци и свету. Са своје стране, Меркелина имиграциона политика „отворених врата“ представља смртну опасност за целу Европу, а не само за Немачку.

Још пре Трамповог доласка у Брисел и на Сицилију ради састанка са лидерима НАТО, ЕУ и Г7, било је јасно да нема претеране љубави између њега и Меркелове, што се могло видети и на примеру његовог наизглед намерног игнорисања њене пружене руке приликом њиховог састанка у Вашингтону у марту. Стога је, уместо да искористи ове мајске сусрете за изглађивање неспоразума, Трамп само додао гас, критикујући наше европске сателите што не издвајају одговарајућа буџетска средства за НАТО, и избегавајући да изнова потврди апсолутну америчку решеност да те исте неплатише и брани. Такође је изразио замерке на трговинску политику ЕУ, што је заправо била критика на рачун немачке трговинске политике.

Поврх свега, одбио је да запали тамјан пред олтаром једног од највећих глобалистичких идола – Париским споразумом о климатским променама. Меркелова није оклевала са осудама на рачун богохулног неверника који је оскрнавио светињу, проглашавајући Трампове сумње (дакле, још увек не одбијање, већ само сумње) у Париски споразум „врло незадовољавајућим“. А затим се осврнула на оно што је за њено схватање и схватање свих глобалиста најгори могући преступ – да Трамп „седи на танкој грани“ зато што ставља интересе своје земље на прво место:

„Претходни дани су ми показали да су времена када смо у потпуности могли да се ослањамо на друге у неку руку прошла…

Такође смо ми Европљани свесни да заиста морамо да узмемо своју судбину у своје руке, наравно уз пријатељство са Сједињеним Америчким Државама, пријатељство са Великом Британијом и, као добри суседи, кад год је то могуће, са другим државама, па чак и Русијом…

Убеђена сам да, ко год данас гледа на ствари кроз националну призму и не сагледава свет око себе, у коначном седи на танкој грани.“

Несумњиво је да су Меркелине речи првенствено биле упућене немачкој јавности, уочи септембарских избора. Лидери њене главне опозиције (и њени садашњи партнери у „великој коалицији“) из Социјалдемократске партије, који су још више анти-трамповски и анти-изолационистички настројени него што је Меркелова – ако је то уопште могуће – су муњевито подржали њене ставове.

И анти-трамповски естаблишмент у Сједињеним Државама се брзо ставио на Меркелину страну, у ситуацији коју су многи медији описали као предстојећи америчко-европски „развод“:

„Ако председник Сједињених Држава ово назива великим успехом, не бих желео да видим како изгледа неуспех,“ изјавио је демократски конгресмен Адам Шиф, који је такође и високо рангирани члан Комитета за обавештајне послове доњег дома Конгреса.

Ричард Хас, председник Савета за међународне односе, водећег гласила америчког двопартијског спољнополитичког естаблишмента, је окарактерисао Меркелине речи као „вододелницу“ у односима између два савезника. „(То) је оно што САД покушају да избегну још од краја Другог светског рата,“ рекао је Хас.

„Јасно ми је да су неки поступци и изјаве председника Трампа узнемирили америчке пријатеље. А узнемирили су и многе Американце,“ коментарисао је републикански сенатор Џон Мекејн, један од Трампових најгласнијих критичара.

Ипак, трофеј је однео бивши консиљере Хилари Клинтон, Џејми Рубин (који је такође и муж Кристијане Аманпур, главног Си-Ен-Ен-овог пропагандисте агресије), озлоглашен због свог бесрамног лагања у корист Била Клинтона и илегалне НАТО агресије на Србију 1999. када је био гласноговорник Стејт департмента. Величајући Меркелову као „вођу слободног света“, Рубин ју је додатно похвалио за њену имиграциону политику „отворених врата“ и дубоко непријатељство према Русији – иако ни једно ни друго није суштински у немачком интересу.

У овоме и лежи основни проблем Меркелиног „вођства“: кад се све сабере и одузме, она се не заузима толико за Немачку колико за читаву ону корпу политички коректних питања која корисници кинеских друштвених медија подругљиво називају „баизуо“ (буквално „бела левица“), што је термин који савршено описује Меркелову и њене обожаваоце са обе стране Атлантика:

„… баизуо је термин којим се генерално описују они ‘који се једино занимају за питања попут имиграције, мањина, ЛГБТ и животне средине’ и ‘немају никакав осећај за стварне проблеме у стварном свету’; они су лицемерни хуманитарци који се залажу за мир и једнакост само да би ‘задовољили осећај сопствене моралне супериорности’; они су ‘опседнути политичком коректношћу’ до те мере да ‘толеришу назадне исламске вредности за љубав мултикултурализма’; они верују у државу благостања која ‘користи само доконима и лезилебовићима’; они су ‘неуки и арогантни западњаци’ који ‘сажаљевају остатак света и мисле да су спаситељи’.“

Занимљиво је да се међу првим реакцијама на Меркелину опаску о „узимању своје судбине у своје руке“ појавило питање о томе да ли је то најава неке будуће „војске ЕУ“ која би заменила одлазеће Американце. (Истини за вољу, можда идеолошки прелаз са амерички предвођеног транс-атлантизма на немачки предвођену трансродност не би представљао баш толико сјајну ствар, с обзиром на то у ком правцу су ствари кренуле.) Ипак, питање је које би то европске државе пристале на војну структуру под доминацијом Берлина на континенту који је већ сад под немачком економском хегемонијом. Почев од саме Немачке, да ли би европске земље које се јеже на Трампов захтев за издвајање два одсто бруто националног производа на војску биле вољније да изађу у сусрет Ангели Меркел? А и од кога би се то тачно бранили – од маса миграната, измешаних са џихадистима и силоватељима, које је Меркелова решена да пусти да уђу? Да ли би Пољаци, који већ сада издвајају више од два одсто, и који у суштински истој мери мрзе и Немце и Русе и зазиру од њих – учествовали у томе?

Наравно, овде су присутни и неки носталгични афинитети. На пример, многи у Летонији и Естонији би несумњиво били одушевљени приликом да из нафталина извуку своје старе СС униформе. А Меркелова свакако може да рачуна и на ХДЗ-овску владу у Хрватској, која отворено рехабилитује хрватску усташку прошлост. (Ево предлога за Меркелову: Можда би хрватски министар културе Златко Хасанбеговић новој ЕУ армији био спреман да позајми ауторска права на поклич „За дом спремни!“©) Без сумње је да би неки Американци ово поздравили, као нпр. бивши директор националне обавештајне службе Џејмс Клепер, који је недавно изјавио да су „руски поступци кроз историју… малтене генетски условљени“.

Што нас враћа на незгодно питање Русије. Анти-руска хистерија у САД (која је недавно скренула у чудном, анти-јеврејском правцу) је за сада успела да блокира сваки озбиљнији покушај Трампове администрације да нормализује америчко-руске односе. Али ако би уистину дошло до америчког раздвајања од Европе ког се глобалисти толико плаше, није искључено да би се тада и Вашингтон и Берлин окренули изглађивању сукоба са Русијом. У својој анти-трамповској тиради, Меркелова је великодушно допустила могућност слагања „чак“ и са злочестом Русијом. Уосталом, да ли би њен париски сатрап Емануел Макрон одржао свој недавни сусрет са Владимиром Путином поводом 300-годишњице француско-руских односа да је Меркелова била против?

Шта год Меркелова уистину желела, она можда и нема други избор до да гради сопствени „Рапалски мир“ са Русијом, да би избегла замку у којој се Немачка већ два пута нашла у прошлом веку – рат на два фронта. (Претпостављамо да би он овог пута био идеолошки и морални, а не прави рат.) Једноставно речено, она ће можда морати да се определи ког од ове двојице, Трампа или Путина, мање мрзи.

Заправо, са становишта „Америке на првом месту“, сучељавање са Немачком и опадајућим ЕУ/НАТО комплексом и са истока и са запада и није тако лоша идеја. Како је недавно твитовала Ен Колтер, иначе истакнута про-трамповска колумнисткиња, „Требало би да формирамо војни савез са Русијом да би је заштитили од Западне Европе“ и њених мигрантских маса. А можда Трамп све време управо на то и мисли.

Фонд Стратешке Културе

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *