Краљ тргова и коалиција

Поделите:

Када је недавно сумирао своју политичку биографију, рекао је да би у неким прошлим времена говорио тише и избегао метафоре и опасне речи. Упркос овој поруци Вука Драшковића, његовим Српским покретом обнове јавност се претходних дана бавила баш због размене оштрих речи, искључења високорангираних функционера и раскола. Нови потрес у СПО-у њихов лидер прокоментарисао је речима да га је „срамота да говори о срамоти”.

Окретање леђа човеку који је на челу СПО-а већ 27 година, чиме је стекао готово статус политичке институције у Србији, протумачено је као отпор у врху странке прозападном курсу и залагању за улазак у НАТО.

Уместо о унутрашњим поделама, сам Драшковић у последње време чешће је говорио о распаду Југославије и својој књизи о тим збивањима, под називом „Ко је убио Катарину”. „Сматрао сам Југославију вечном. Ја сам као националиста тада заговарао неке ставове за које сам веровао да су у интересу побољшања права Срба, али никако на штету права других”, рекао је Драшковић о бурним историјским догађајима, чији је био не само сведок, већ и директан учесник.

Било је то доба када је овај књижевник, политичар и бивши новинар Танјуга, рођен 29. новембра 1946, уводио култ Равне горе и четничког покрета Драже Михаиловића, а јединица СПО-а под називом Српска гарда крстарила западним српским земљама. Обнављајући вишестраначје и призивајући повратак краља у Србију, Драшковић је и сам крунисан за „краља тргова” и масовних протеста, 9. марта 1991. године. О њему су певали: „И три пука Драшковића Вука”, као наставак „Од Тополе, па до Равне Горе”.

Активан је, међутим, био и у Савезу комуниста, што му није сметало да се 1989. нађе међу оснивачима Српске народне обнове. Ипак, убрзо ју је напустио и у марту 1990. ујединио се са Српским слободарским покретом Војислава Шешеља. Остала је фотографија на којој удруженим снагама скидају са зида слику Јосипа Броза Тита. Нови савез, оснажен кумством, назван је Српским покретом обнове. Политичка љубав трајала је кратко – Шешељ је отишао својим путем.

Драшковић је двапут хапшен, током мартовских догађаја 1991. и у јуну 1993, заједно са супругом Даницом. Ретко ко је тада могао да наслути да ће 1999. постати потпредседник Савезне владе, у коалицији са Слободаном Милошевићем. Убрзо је напустио власт и доживео два покушаја атентата.

Ни у ДОС-у није пронашао политички мир, па је иступио пре 5. октобра. На велика врата ушао је поново у парламент 2003, у коалицији са старим саборцем Вељом Илићем. Тако му је поверен и мандат министра спољних послова СЦГ, а касније и Србије. Остаће упамћен по првом споразуму Србије и НАТО. Придружио се 2008. Борису Тадићу, а 2012. Чедомиру Јовановићу, да би две године касније био укључен на изборну листу СНС-а, с којим је у коалицији до данас.

Политика
Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *