Пир Победник

Поделите:

Док сам на путу из Атине за Милано прелетао тамне пределе горњег Епира, сетих се краља Пира, војсковође античког доба који се за сва времена прославио победом над Римљанима 279. године пре н.е. Пира је прославила не толико победа завојевана применом новог оружја, ратних слонова за које Рим до тада није знао, већ речи које је потом изговорио. Плутарх нам из тих древних времена доноси да је краљ након своје победе рекао: „Још једна оваква победа и остаћу без војске“. Тако је Пирова победа за вечна времена постала синоним за победу која се тешко разликује од пораза.

Пир је у боју изгубио 15.000 војника. А колико је Римљана погинуло? Исто толико – 15.000 или један према један. И то већ вековима иронично ођекује као подсмех победи као таквој.

Резултат Стаљинове победе је такође био један према један, резултат који је наш војсковођа у својој чувеној здравици народу сам објавио. Није ли се овај велики мајстор ироније сетио Пира када је рекао да је Совјетски Савез изгубио 7 милиона људи, отприлике исто онолико колико је и Немаца у том рату погинуло (нешто преко 6,5 милиона људи). Непријатељу се никако није смела дати прилика да се нашој победи подсмева и зато је овај тако тесан паритет био више него неопходан. Наводити мањи број није имало смисла – нико нам не би поверовао. А ми, школарци, тај број смо с тупавом гордошћу и страхом још годинама понављали.

Стаљинов паритет нико није сматрао Пировом победом. Победа над Немцима се од самог почетка називала „великом“ и из године у годину је бивала све већа. Солжењицин је чак срочио и комедију у стиху и назвао је „Пир победника“ (Пир победителей). Стихови су о рату и, наравно, антисовјетски. И ако бисмо сад пустили машти на вољу (мада тешко да је то аутору икада падало на памет) и наслову додали још једно слово „р“, добили бисмо Пирр победителей,1 Пира Победника или нашег товариша Стаљина.

Што се реторике и ратне среће тиче, онај стари Пир и овај наш Пир Победник имају доста тога заједничког. Древни Пир је у рату применио ново моћно оружје – ратне слонове. А и ми смо такође имали до тада никад виђено оружје – „каћушу“. Пир је изгубио више од половине својих највернијих војника, а и наш Пир је безграничну трпељивост свог народа ироничном здравицом похвалио.

Број наших грађана погинулих у Другом светском рату Хрушчов је подигао на 20 милиона. Храбар потез, нема шта, али ни то није било довољно да би се неко сетио старог Пира. Следио је тек тужни уздах и ништа више. Исувише мало времена је прошло – сећања на све ужасе су била још исувише свежа.

За време Брежњева су том броју опрезно додали још 7 милиона (прилично опасна одлука, али власт је мислила да народном подвигу овај украс, овај „мали додатак“ може бити само од користи) и тада су велику победу почели да славе полетно и с размахом. Време лечи не само болне ране, већ и истином оболела сећања.

А ту сасвим недавно, у нашој Думи је онако узгред, између многих небитних тричарија зазвучала и једна досад непозната ситница: званично је подигнут вео тајне са стварног броја совјетских жртва у Другом светском рату. И сад: може ли се уопште говорити о победи ако је у рату погинуло 41 милион и 979 хиљада људи?

Древни Пир, ђутуре са својим ратним слоновима, испаде прави аматер – тек пуки паничар. Један на једнога – мо’ш мислити. Чудна ми чуда! Наших је у односу на Немце скоро седам пута више погинуло. Да заурлаш од немоћи и туге – да полудиш! Међутим, нико ни да трепне. Као да је баш тако и требало да буде.

Али зашто је тако много људи погинуло? Јесмо ли лоше ратовали? Лоше командовали? Или смо то ми, под командом нашег Пира Победника својим лешевима Немце просто затрпали?

Да ли смо можда могли и другачије да их победимо? Па тај нам је непријатељ још под руководством товариша Лењина такорећи из руке јео, а ништа мања љубав цветала је међу нама и током Стаљинове ере. Али сад – то нам је што нам је. Нацисти су ушли у Русију с планом да без много устручавања рашчисте своје односе са староседелачким становништвом и ми смо просто морали да их победимо. Другог излаза није било.

Показало се да је победа нашег Пира Победника била двострука. Он је победио Немце, али је у исто време остварио још значајнију победу над сопственим становништвом. Близу 42 милиона сакралних жртава у рату и огроман број сакралних жртава терора. Милиони стрељаних, репресираних, од глади помрлих људи – све то да би се родио нови човек.

И тај нови човек се родио. Погледајте пажљиво око себе и видећете га како хода улицама вашег града. Погледајте у огледало: то је он; лаганим климањем главе вас поздравља и намигује… У Русији је одгојена нова врста људи, спремних да поново постану сакралне жртве неких нових победа. И наше победе ће расти и расти – црно-наранџастих георгијевских трачица има довољно за све и сва времена. Заставе победе ће сакрити све видљиве и невидљиве гадости, сву срамоту и прљавштину, јер сакралне жртве су нова врста људи. Они не личе на оне обичне људе који се рађају у Европи и Америци и који су се ено већ претворили у ђаво ће га знати шта (види телевизију). Сакралне жртве су врста која лако подноси смрт. Они су лишени тог тако гнусног индивидуализма који порађа запад, а оно мало примерака који тога још увек нису лишени, неизоставно ће бити кастрирани.

Дошла су времена када се више ничему не треба чудити, већ треба следити пример 30-их година прошлог века. Тада се нико није радовао Бухариновим смицалицама: сви су знали да су то тамо некакве измишљотине. Тако и данас. Сви они који би сумњом у нашу победу хтели да покажу неспутану ширину својих мисли и спретност свог ума у потрази за истином, сви они само демонстрирају своју приврженост непријатељској идеологији. Победи је својствено да лако открива непријатеље. И зато, интелектуалци свих профила – сакријте се! Завуците се у мишје рупе и преобратите се. Запамтите: ми нисмо народ. Ми смо национал-равнодушне, себи самима довољне и власти увек покорне сакралне жртве. Сви остали су у служби нечастивог. А испред нас, окруњен венцем од белих ружа, ходи и траје наш бесмртни Пир Победник.

Пешчаник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *