Радисав Ристић: Србија између Истока и Запада

Поделите:

Званична Америка је, преко Хојт Брајана Јиа, јасно, гласно и недвосмислено ставила до знања Србији да ни за длаку неће одустати од заштите својих државних интереса који се односе на свеобухватно присуство на просторима Западног Балкана. Под тим се, читајући између редова речи заменика помоћника државног секретара САД за европска и евроазијска питања, подразумева политичко, војно и економско присуство САД на наведеном простору. Отворено Брајан Ји истиче да многи потези Руске Федерације у односу на земље Балкана нису добри и, што посебно подвлачи, нису у интересу земаља региона које покушавају да постану чланице ЕУ и НАТО. Што се наводних интереса тих земаља тиче, он отворено упозорава да земље региона, укључујући и Србију дакле, не треба да пропагирају никакве облике неутралности, изузимајући оне који се поклапају са интересима САД. То другим речима значи, мада се он није тако изразио, да Србија уколико рачуна на пријем у ЕУ, а тиме и у НАТО, мора, хтела не хтела, да се одрекне прокламоване војне неутралности. А то, опет хтела не хтела, подразумева истовремено одрицање од осталих облика самосталности.

Србија се, међутим, поред очигледних притисака који највећим делом пристижу са западног поднебља, још увек успешно супротставља све чешћим насртајима да се коначно определи за пуит који води на Запад, или пут који води на Исток. Уз то, као неминовност за пријем у ЕУ намеће се питање признања Kосова као независне државе, што, наравно, српско државно руководство ни по коју цену неће учинити. Тренутно, Србија предвођена доскорашњим премијером, сада председником Републике, још увек успешно одолева притисцима и утицајима који готово свакодневно пристижу из такозване међународн заједнице, укључујући пре свега Вашингтон и Брисел, мада никако не треба искључити и поруке које пристижу из Руске Федерације.

Имајући у виду владајуће политичке и економске процесе, Србија се налази у позицији која намеће неминовност избора једног од два понуђена пута. Још мало је времена остало до нужног доношења одлуке о наведеном избору, посебно када се имају у виду све учесталији притисци са обе стране света, при ћему се, вероватно, не сме испустити из вида и расположење грађана од чега, такође, добрим делом зависи пут у будућност земље. За разлику од земаља у којима грађанима није било омогућено да се референдумски изјасне о приступању НАТО алијанси, на пример, актуелно државно руководство Србије, по свему судећи, неће следити њихове примере. То је недавно потврдио и Александар Вучић који је, поред осталог, рекао да се више од две тречине грађана Србије противи уласку земље у НАТО. Слично је, када се о расположењу грађана ради, и са приступањем у ЕУ о чему очигледно сведочи нарастајући евроскептицизам.

Одговор на питање: Србија у ЕУ и НАТО, или на Исток у загрљај Русији, велика је непознаница, јер је очигледно да се тренутна државна политика, посебно њен део који се залаже за ЕУ, и расположење грађана знатно разликују. Овде се, рекло би се, суочавамо са различитим стремљењима државних званичника и обичних грађана који, и поред опречних ставова, и даље листом пружају подршку актуелном председнику Србије Александру Вучићу. Јер, иако председник отворено признаје да у земљи нараста евроскептицизам и да, референдумски гледано, не постоје никакве шансе за приступање НАТО алијанси, званична политика и даље упорно заговара корачање према ЕУ. А учлањење у ЕУ, опет, према изјавама бројних домаћих и страних политичких и економских аналитичара, практично је немогуће без кандидатуре за приступање НАТО пакту и, поновимо још једном, обавезном призању фантомске државе Kосово. То је, чини се, разлог што се знатно већи број грађана опредељује за источну политичку, економску и војну верзију.

Многи у земљи и свету пребацују Србији да седи на две столице – и западну и источну. То ће, међутим, сматра се, бити политика кратког даха, односно да ће српско државно руководство бити принуђено да се релативно брзо одрекне једне од тих столица. Председник Србије Александар Вучић, међутим, не мисли тако. Он је непосредно по полагању заклетве упутио поруку целокупној домаћој и светској јавности у којој, поред осталог, наводи да ће се залагати за политику војне неутралности и, истовремено, сарадњу са свима који на то не гледају благонаклоно. Није изоставио ни одговор онима који тврде да Србија неће моћи да сачува пријатељство са Русијом. С тим у вези наглашава да је Србија “и у најтежим условима успела да одоли притисцима и тврдоглаво чува и гради односе са руским народом…”

Много је, дакле, хтења, жеља и претпоставки у вези са опредељењем Србије. Незахвалне су стога било какве прогнозе о коначном исходу. Надајмо се да нећемо чекати дуго на расплет који ће, ма какав био, протећи у мирољубивој атмосфери која ће, како рече председник Вучић, очувати целовитост Србије, мир и њен економски просперитет.

Радисав Ристић

ВИДОВДАН

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *