Радника још има, али класе све мање

Поделите:

„Светски државници, управљачи, дужни су да учине све како би сваки човек и свака жена имали могућности да раде, да уздигнута чела могу да гледају другога у лице, да очувају своје достојанство… Сваки радник има право на отпор, млади посебно имају право да траже да њихови напори, њихов ентузијазам, њихове енергије и њихове моћи не буду бескорисни…“ тако говори папа Франциско. Зашто цитирати баш Папу? Зато што је Зингмунд Бауман, примајући награду „Карло Велики“ прошле године рекао, поред осталога: „Папа Франциско је вероватно једина јавна личност која поседује планетарни ауторитет и има храбрости и одлучности да чупа дубоке коренове зла, конфузије и данашње немоћи, те да их обзнани…“ А зашто Бауман? Зато што је до своје недавне смрти био не само најзначајнији социолог данашњице, него и интелектуални репер свих разуму склоних људи.

Остаје бар још једно питање: чему ова тема? Одговор би био: зато што је право на рад најелементарније право људског бића, а доживљава да буде гажено што људском себичношћу, што технолошким напретком који рад избацује из процеса производње. Избацује физички и ниско квалификовани рад, а да ниједна политичка, друштвена или етичка скупина није предузела готово ништа да отвори нове могућности људима да изгубљени нижеразредни посао замене бољим и достојанственијим. Док је служила интересима грађана, политика се није устручавала да организује масовне, чак полу-принудне аналфабетске курсеве. Бар пођеднака потреба постоји данас, да се уклони дигитална и стручна неписменост огромног броја људи. Без тога напредак је осуђен да буде ружно насиље над огромним делом човечанства.

У недостатку алтернативе за данашње социјално труљење, губитници и поражени, а њих је већина ако се рачуна цела планета, падају у наручје најгорих политичких манипулатора1 са уочљиво диктаторским амбицијама. Радничка класа, данашњи пролетаријат, у развијеном свету гласа за екстремне популистичке опције: у Француској за Мари Ле Пен, у Америци за Трампа, у Британији за Фаража и бреџит, у Италији за Бепе Грила2 – они им једини обећавају бољи живот и достојнији друштвени статус, „без ако и али“ – није важно колико је то искрено и оствариво. Други не нуде ни толико. Некада уздизана и идеализована, радничка класа је данас срушена испод статуса заштићених врста.

Посегао бих за анегдотом: У време бомбардовања Србије „омражени“ Стипе Шувар упутио се у Авиано пред америчку ваздухопловну базу да се придружи протестима који су трајали данима. У Трсту се задржао да одржи конференцију за новинаре у средишту комунистичке партије. После жестоке осуде „империјалистичке интервенције“, кад се кренуло са питањима, један од новинара се заинтересовао колико његова Радничка партија има радника, будући да је рекао да има сразмерно највећи број професора, доктора наука, интелектуалаца. Одговорио је: Толико мало да је поштеније рећи да их нема. Радници су отишли Туђману. И сувише дуго су варани обећањем боље будућности, па одлазе тамо где очекују да ће добити бар нешто конкретно и одмах.

Ко данас чини радничку класу, барем када је реч о индустријском свету, који је узор и будућност осталих? У Британији, која је започела индустријску револуцију, изнедрила радничку класу и чак обележила раздобље у литератури описима потресног живота радника, данас, како статистике показују (Тхе Греат Бритисх Цласс Сурвеy), традиционална радничка класа чини само 14 одсто становништва, уз просечну старост од 56 година. Прекаријат је готово упола млађи и двоструко масовнији од ње. Небитно је колико нам се то допада или не – то је садашњост Британије и будућност осталих. Да не буде како намећем свој скептицизам навео бих Пола Д’Амата, аутора књиге Тхе Меанинг оф Марџисм (Значење марксизма) и једног од најагилнијих теоретичара окупљених око ревије Социалист Њоркер, који пише: „Ушли смо у постиндустријско друштво, у којем аутоматизација ‘стешњава’, ако не и елиминише радничку класу“. Он није тако радикалан као Андрé Горз који је још 1980. године скретао пажњу: „Капитал је успео да редукује радну снагу у процесу производње“. Њих двојица и маса других који данас пишу о нестајању радничке класе знају врло добро да је Маркс претпостављао да ће машине једнога дана заменити раднике, чак се поигравао мишљу како ће бити ужасно за капитал када без спреге плата-рад престане да постоји капитал.3

Сви докази упућују на то да је време нестајања радничке класе управо ово у којем живимо, само што оно није баш онакво каквим га је Маркс замишљао и није нимало ведро, како су га замишљали његови поклоници. Наиме, време је, не да се ревидира Маркс, јер он је бриљантно анализирао своје доба из свог угла, већ да се појави нека нова мисао која ће бити у стању да пођеднако критички оцени данашња кретања и наслути будућност. Радници данас све мање производе предмете, рад постаје све прекарнији, нестабилнији, парт тиме и без погодности и права које је имао. Све већи број људи ради у неформалним секторима. Одатле аналитичари извлаче тезу о „бестежинском“ капитализму. Некада је постојао „реални рад“ у којем су произвођена опипљива добра. Данас он све више уступа место инстант трансферу капитала, токовима информација, њеб комуникацијама, интерконекцијама, мрежама… нова индустријска реалност отвара расправе о „дематеријализовању“ капитализма. Данас, како тврди Гуy Стандинг, доминантну позицију преузима прекаријат (несталан, привремени рад) – „класа“ настала принудним прихватањем било каквих услова рада – далеко од традиционалне радничке класе. Капитализам све ефикасније претапа запослене и „резервну армију“ незапослених у аморфну масу полузапослених, која у страху од губитка и тога мало што има, нема храбрости да се постави као класа, као део друштва који има право да буде респектован.

Што је земља мање развијена, то је овај процес трагичнији, асоцијалнији, нехуманији. Радничка класа у традиционалном смислу расте и опстаје заједно са застарелим процесима производње још само у Трећем свету. Конгрес САД је 2011. године расправљао о чињеници да је у том тренутку Кина имала већ преко 300 милиона радника, дакле више него што је Америка имала становника. Ако је ишта од комунистичке идеологије остало у Кини, она ће прва морати да нађе одговор на тенденције затомљивања радничке класе, а без нуђења алтернативе за скрајнуте људе. Није згорега сетити се Олафа Палмеа и његових речи: „Статистике о радним односима прикривају жалосну судбину многих људи. Оне не воде рачуна о томе да је сваки међу милионима незапослених људско биће“.

Довољно смо упознали факе минд неолиберализма, па лако можемо препознати подметање како је левица та која тражи да се по сваку цену очува непродуктиван физички рад и пролетаријат. Највеће успоравање продуктивности протекле деценије, међутим, збило се у Америци у којој је тоталитарна демократија неолиберализма доминантна иделогија без обзира на то да ли су на власти демократи или републиканци. Економиста Роберт Гордон аутор је студије која носи наслов: „Чудо америчке продуктивности је завршено“. Мноштвом података он доказује да је у Британији раст продуктивности упола већи од америчких 0,34 одсто, а да је у Немачкој један и по пута већи. Све те бројке падају у сенку кинеских 3,3 одсто4 (скоро десет пута више него у Америци), без обзира што је раст продуктивности земље која се индустријализује увек већи. Кина постаје опомена свима.

Пред продуктивнијим супарником Трампова Америка је посегла за још једном маркетиншком полуистином назвавши своје затварање борбом против „социјалног дампинга“. У питању је још један вид опструкције глобализације, која је показала способност земаља у развоју да ефикасно конкуришу развијенима само ако се и њима омогући да равноправно примењују односе који су доскора важили само за колонијалисте. Трамп жели да изолује нацију, капитал и радничку класу Америке5 од плаћања рачуна за деценије и деценије повлашћеног положаја и стварања профита на рачун свих мање моћних. Само када би био мање популиста и када би поштовао америчке либералне мислиоце, схватио би да свако затварање води даљем губитку водеће позиције у свету. Америчка радничка класа је по принципу трицкле-доњн (преливања богатства наниже) учествовала у експлоатацији, као што је то случај и са европском, односно са сваком радничком класом која је у најразвијенијим земљама профитирала од монополског положаја своје националне економије. Дошло је време да се тај рачун изједначи, а по закону спојених судова то изједначавање неминовно води до снижавања вишег нивоа како би се подигао онај нижи.

Живимо у цлицкбаит цивилизацији. Колико те неко кликне и „лајкује“ па пута 1.000, толико вредиш евра на тржишту, а колико си присутан на ТВ-у толико значиш у јавном животу. Можете ли се сетити када сте последњи пут на ТВ-у или интернету гледали неку (макар) комедију о радницима. Нема их, нема данашњих „Камионџија“, нема „Крадљиваца бицикала“, нема оних шармантних британских лумпенмуватора из серије „Мућке“ (Онлy Фоолс анд Хорсес). Тај друштвени слој је престао да буде занимљив. Да не помињем „Мишеве и људе“, ремек дело филмске драме6 које у тромом ритму од само 240 кадрова дочарава сву тегобу и страхоту Велике кризе. У кризи за коју нисмо начисто да ли још траје, готово половина младе генерације из факултетских клупа бачена је директно на отпад. То су људи који би требало да граде нову постиндустријску цивилизацију. Нисам ни чуо да су некога инспирисали да направи озбиљну драму о њима. Драма није ријалити!

Неће нестати ођедном ни класична радничка класа, они људи који својим рукама знају да направе нешто корисно. Они су изградили пут до интернета, васионских летова, 3Д штампе и осталих основа будућности. Зато заслужују наше поштовање, а изложени су ниподаштавању, готово презиру. Нема ко да стане у њихову заштиту – синдикати су постали спрдња. У Србији их има, према тврдњама сензационалиста, чак 24.000, будући да по закону свака група запослених „демократски“ може да се упише у регистар као самостални синдикат. Уистину регистрованих при одговарајућој Агенцији има око 3.000 – довољно да послодавци и држава могу мирно да спавају, јер тако уситњени синдикати, од који су један део сигурно подупрли послодавци и власт, у недоглед ће се исцрпљивати у међусобним свађама.

Присталице цинизма названог реалполитика су у праву кад кажу да ће се временом све то слегнути, добити хуманију форму; људска заједница ће преузети одговорност, па ће се из хаоса родити нови ред. Тиме забашурују трагедију данашњих уништених људских судбина и читавих генерација те свесно или несвесно бране политику и систем заснован на личним користима. Наравно да постоји и донекле оптимистичкија страна, бар колико за пример. Ових дана приликом боравка у Италији бивши амерички председник Обама је дуго разговарао са секретаром италијанске Демократске партије Ренцијем. Наводно су скицирали нешто што је названо „Четврти пут“ – реч је о политичком правцу. То би требало да буде нешто даље, савременије и боље него Блеров „Трећи пут“. Тешко је претпоставити шта та „ковачница“ како су је назвали треба да искује. Наводно би четири оснивача четвртог пута требало да буду Обама, Ренци, Макрон и канадски премијер Трудо (Трудеау). По ономе што сам прочитао о њима, имам озбиљно поверење само у последњег са овога списка. Немам бог зна какво мишљење ни о себи од кад сам једном у гимназији морао да идем на поправни, па ме не одушевљавају ни Обама ни Ренци, који нису положили своје испите, а хтели би накнадно да се ваде. Суштинска разлика је у томе што сам ја пао из историје, а они пред њом. Макрон је у фази нефундиране наклоности јавности коју тек треба да оправда.

Они нам кажу: „Отворен је простор популистима и националистима, левица је скоро нестала, као Социјалистичка партија Француске; треба ићи даље од идеја социјалдемократије, треба промовисати нове иницијативе младих, подржати нове енергије грађанског друштва и афирмисати нови друштвени уговор“. Све то је тачно, али ништа ново. Позитивно је то што бар неко увиђа да су темељите промене неминовне. Међутим, нема политичке визије која би била компатибилна са дометом интернета. Политичка мисао дебело касни за технолошким развојем, а то кошта и намеће рачун који по обичају плаћају најслабији.

Пешчаник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *