Војвођанске приче: Банаћани први у Србији добили пругу

Поделите:

Успешни индустријалци потегнули дебеле везе да би своју варош 1854. уписали у железничку карту југоисточне Европе. Трговци и занатлије трљали руке, а писак плашио стоку

ДЕЦЕМБАР 1847. Железничка станица у Сегедину. У воз за Беч укрцавају се два путника – имућни Белоцркванин Георг Радуловић и Алојз Лоренц, индустријалац, који се годину раније вратио из престонице Аустријског царства са златном медаљом за свилу. Иако не путују први пут, сада са посебном пажњом загледају унутрашњост вагона. Врховима прстију додирују инвентар и са много планова седају у мекана, тапацирана седишта од плиша у вагону прве класе. Кренули су у Беч да својим утицајем потегну везе у “највишим форумима” да се измени већ донета одлука о путањи прве пруге у југоисточној Европи, те да такви возови, иако то није било предвиђено, пролазе и кроз њихову Белу Цркву.
У време када у Бугарској, Грчкој и Албанији није ни постојао термин “железница”, а камоли пруга, белоцркванска власт је по сваку цену желела да се клапарање возова чује и у њиховој вароши. Свесни свих предности које железница доноси, инсистирали су, чак, и да то буде путничка пруга, а не само рударска, као што је аустријска власт првобитно планирала. Толико су били упорни, да им је из Беча својевремено стигао и допис у ком им је поручено да више не досађују, али ни тада нису одустали.

– С обзиром на то да је замишљена као пруга којом ће се угаљ из румунског рудника превозити до луке Базјаш на Дунаву, за потребе тадашњег Дунавског паробродарског друштва, шине није требало да прођу кроз Белу Цркву. Неколико километара краћа пречица од Црвене Цркве до Врачев Гаја појефтинила би градњу, а истовремено би поједноставила и надмудривање и погађање са белоцркванским виноградарима око цене за експропријацију земљишта – упознаје нас Жељко Комарица, из Историјског архива у Белој Цркви.

Истина, тамошњи виноградари су жестоко негодовали зато што је за потребе железнице требало да се одрекну делова својих винограда. Али, чланови градског савета нису се превише обазирали на њихова гунђања. Белој Цркви је пруга била потребна, па макар се поклањало земљиште којим ће она проћи!
– Обичном свету нове могућности, које нуди железница, нису значиле много. Новца за шврћкања по Бечу нису имали, а ни послови им никад нису домашили даље од трећег села. Железницом би једино, кад се цареви заиграју рата, брже стизали до фронтова негде у туђини, а за тим нису жудели – објашњава Комарица.

– С друге стране, била је то шанса за пословне људе, трговце и предузетнике, да склапају нове послове у вези са самом изградњом пруге, али и да услед олакшаног транспорта прошире тржиште и дођу до конкурентнијих цена и редовнијих испорука. Зато су се на све начине борили да их пруга не мимоиђе.

Да ли су Георг Радуловић и Алојз Лоренц, као изасланици белоцркванског комунитета, успели у својој намери, не зна се поуздано. Тек након неколико месеци од њихове посете Бечу, у Белу Цркву је стигао акт, у ком је најављено да ће инжењер Карл Бах доћи у ту варошицу, како би препројектовао пругу. Тако и би, па је најстарија пруга на тлу данашње Србије и Румуније убрзо добила коначну трасу, дугу 63,5 километара: Оравица – Јасеново – Црвена Црква – Бела Црква – Врачев Гај – Соколовац – Базјаш.

Изградњу је успорило избијање Кошутове револуције 1848. Тек две године касније, по њеном окончању, у Белој Цркви су почеле да се крче шуме, а земља поравнава. Кубикаши (физикалци који су плаћени по кубику ископане земље) нагрнуше са свих страна. По наређењу грофа Сечењија, министра у тадашњој влади, пруга се ужурбано градила, како би се и најудаљенији крајеви земље, као жиле куцавице, повезали са Пештом.- Пруга пропусти први воз одмах по Преображењу, преобразивши и сав живот овог краја. Од тог 20. августа 1854. више ништа није било исто. Писак локомотиве престрављивао је стоку, а пара из машине забрињавала људе: можда је отровна! Све то је опомињало ратаре, занатлије и трговце да им је на праг дошао силан такмац у борби за напредак и опстанак – додаје Комарица.

На Врачеве, Козму и Дамјана, 1856. кренуше пругом и путнички возови, а годину касније, код села Јасеново, повезаше се шине са новосаграђеном пругом од Сегедина, преко Темишвара и Вршца. Редом вожње из 1857. предвиђено је да се од Беле Цркве до Беча стигне за само 24 сата.
Век и по касније, кроз ову варошицу више не клапарају возови. Неки нови Георг Радуловић и Алојз Лоренц нису се изборили (а, можда, нису ни покушавали) да најстарија пруга, а самим тим и најстарија железничка станица у нас, не остане без возова, кад су ономад масовно затварали нерентабилне пружне правце у Војводини. Шине су сада зарасле у коров, а зграда станице је пропала. Понекад, а то је можда двапут годишње, њоме протутњи воз “Романтика”, да подсети Белоцркване да се у њихову варошицу некада и возовима могло доћи.ЖЕЛЕЗНИЦА ЗАМЕНИЛА УМОРНЕ КОЊЕ

ПРВИ документ у белоцркванском Историјском архиву који помиње тада будућу пругу, датира из 1846. Наизглед бизарно препуцавање око тога ко је дужан да поправи пут који се из села Крушчица спушта у Белу Цркву, открило је да су се још тада правили планови за градњу железнице.

– У то време је и по хиљаду запрежних кола, натоварених угљем, свакодневно дефиловало кроз Белу Цркву, на путу од рудника до дунавске луке Базјаш, који се данас налазе на територији Румуније. Од силине терета, седамдесетак километара дуг пут је био излокан, а уморни коњи с напором су се упињали да ишчупају точкове из глиба. Требало је пут поправити, али се поставило питање исплати ли се бацати новац на поправку када се већ праве планови за градњу пруге – прича Жељко Комарица из Историјског архива.

РОТШИЛДОВ УГОВОР
КРАЈЕМ 1854. године, после званичног пуштања пруге у рад, нови власник рудника угља у Румунији и железнице постала је банкарска породица Ротшилд. Њихово акционарско друштво је током 1855. склопило уговор о проширењу пруге. Три године касније, путници су из Беле Цркве возом могли да стигну директно до Сегедина, одакле су се даље укрцавали у возове до Пеште и Беча.

Вечерње Новости

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *