Зашто одрастање у граду банди није увек као што га замишљате

Поделите:

Готово никад не говорим да сам из Kаверауа, не зато што ме је срамота, већ зато што људи одмах мисле да знају све о твом животу.

Нисам сигуран кад сам тачно сазнао да је мој отац био члан банде. Нисам био нешто посебно бистро дете, тако да претпостављам да је то било кад сам имао пет или шест година, неко време након што сам приметио густо зелено мастило на његовом челу. Или је можда било пре кад сам имао седам или осам година, након што сам схватио да су деца у школи сувише преплашена да би ме зафркавала. Понекад се питам да ли је то узраст у ком деца Маора открију да су смеђа, новим мигрантима почне да се говори како чудно причају, а девојке открију да су у ствари жене. У мојој глави то је отприлике исто оно доба када нека деца открију страшну истину — да нису „нормална“.

Или макар оно што пристојно друштво сматра нормалним: кад сте бели, све је у реду; ако сте мушко, још боље; ако сте средња класа, добро дошли. Али ако одступате од тог идеала, време често проводите питајући се како изгледа живот некоме према коме се не опходе као према објекту ког се други боје. У својим себичним тренуцима питао сам се како би било бити Пакеха или макар дете без апсурдне стигме „оца члана банде“ и „мајке тинејџерке“. Можда људи не би прелазили на другу страну улице кад те виде.

Ствар је у томе да деца савршено добро знају како их одрасли доживљавају, тако да ту никад није било праве мистерије. За одрасле који те не познају, ти си проблематично дете, или макар док се не докаже супротно. Деца која те упознају први пут према теби се опходе с опрезом, чак и ако си — попут мене — низак, добронамеран и књишки мољац. Претпостављам да грба на мом носу није помагала, због које је нос изгледао као да је стравично сломљен за утешну награду у жестокој тучи. Паметнија деца од мене вероватно би измислила неку луду причу, али мени то није пало на памет.

„Зиг-дог“, мрмљала би друга деца, савијајући средњи прст а остављајући палац и мали прст усправне. У градовима банди и предграђима био је то универзални поздрав. „Начин да се поздраве браћа.“ За скоро све остале био је то трансгресиван чин. Сувише близак бруталној историји да би се чак изговарао с иронијом или из добре намере. Али у Kаверау, граду у ком сам одрастао, све је окренуто наглавачке. Ту чланови банди воде успешне послове — легалне, узгред — а бивши чланови банди, један из „Црних“ други из „Руље“, воде један од најуспешнијих програма социјалне службе у земљи. Локални градоначелник није политичар — он је локални месар, тежак човек.

А опет оно што се у земљи зна о Kаверауу, ако се ишта зна, јесу застрашујуће стопа самоубистава, самохране мајке, и стравични револверашки обрачуни. На спортским турнирима у Роторуи и Хамилтону деца би ме питала, након што сазнају где живим, „да ли познајеш много чланова банди.“ О да, рекао бих им, што је, наравно, био погрешан одговор. „Пазииииииииш“. Након тога, следеће питање би ишло овако: „Је ли истина да ће те изгазити ако носиш плаво у Kаверауу?“ Пауза. „А?“ Плава је боја Црне силе, а црвена је боја Руље, али кад видите те материјале углавном се трудите да заборавите сличне ситне детаље.

То је историјат који готово никад не препричавам. Не зато што ме је срамота, не могу да замислим боље родитеље или бољи град у ком једно дете може да одрасте, већ зато што се људи ослањају на оно што знају и мисле да знају све о твом животу. Један од мојих старих цимера у интернату обожавао је да ме пита: „Да ли лочеш све време“ зато што све „породице банди“ то наводно раде. Али најгоре је кад кажу: „Само кад би сви они били као ти“. Ако постанете одрасла особа из средње класе са добрим образовањем и цењеном професијом, ви сте само реквизит у туђој политичкој игри: „Ти си пример“, рекао ми је један истакнути политичар, полупијан и напола заборављајући своје унапред припремљене говоранције, на постизборној прослави пре неколико година, „за људе који желе да побегну из живота банди.“

„То само показује да се то може ако се мало потруди.“
Такве ми ствари говоре људи сада када сам одрастао. Проблем са тим је, поред тога што је ужасно погрешно — „живот банди“ није нешто из чега се бежи, то је нешто што треба претворити у нешто боље — колико је заправо лажно. Да будемо сасвим прецизни, мој матори је изашао из Руље пред моје рођење. Мама не би толерисала ништа мање. Очеви родитељи су уз то били из добростојеће породице. Kао дете шездесетих и седамдесетих он би кукао на своје „богатунске“ родитеље са скупоценим теписима и лакираним подовима, стандардним комфором који његови ортаци нису имали. И мамини родитељи су били буржуји, а моја браћа, сестре и ја уживали смо због тога у свим ритуалима средње класе: путовањима на одмор у иностранство, егзотичним плажама и европским аутомобилима. Kад би бака долазила по мене у свом БМW-у, излазио бих из школе на споредни излаз, избегавајући људе да не би сазнали ужасну истину.

Живели смо прилично удобним животом.

Зато бих био прилично лош Пример или Портпарол Потлачених. Био бих уљез. У жиријима сам за књижевна такмичења, члан сам академских одбора и пишем учене есеје. Нисам потлачен. Живим у белом да не може бити бељи Торндону, историјском елитном предграђу Велингтона за вишу средњу класу, у старој згради која гледа на Парламент и „Kошницу“. То је толико далеко од жаришта сукоба да, чак и кад бих био довољно ташт да прихватим да говорим у туђе име, шта год да кажем било би крајње неаутентично. А опет, уместо да се суоче са хаотичном реалношћу, људи — добро, углавном политичари — више воле да успех доживе као резултат труда а не околности. Ако једна особа с оцем чланом банде и мајком тинејџерком може да постане припадник редова беживотне средње класе, онда то свако може, само ако се довољно потруди (можда купи књигу за самопомоћ).

Али то би они само волели да је тако. Ствар са градовима банди као што је Kаверау јесте та да су то истовремено најбезбеднија и најгора места за живот. Безбедна су у смислу да људи који живе животом банди нису стигматизовани у сопственим заједницама — мада их можда претварају у стереотипе, а најгора су у смислу да вас та једна чињеница спречава да одете одатле. Остатак земље ће мислити да зна ко сте и шта сте. Дом је макар безбедно место, нарочито кад сте дете. Kад бих позвао чланове руље да се уселе код мене у Торндон, моја заједница би живела у страху од њих, чак и кад би се понашали као мој матори који је изашао из Руље, помаже програмима социјалне службе и члан је окружног већа.

Понекад се запитам шта остали већници мисле кад се рукују с њим на састанцима локалних власти и у сличним приликама: да ли примећују тетоваже по његовим рукама?

Људи који одрастају у удобним предграђима понекад виде свет другачије. У градским предграђима обично се дружите са истом демографском категоријом из које сте и сами: са људима који су ишли на исте факултете као и ви, људима са сличним приходима, људима са сличним укусима и склоностима. Чини вам се да се читав свет окреће око вашег малог места у њему. У Торндону сам наилазио на сличне типове: политичаре, новинаре, државне службенике и писце. Али, с друге стране, градићи попут Kаверауа повећавају могућност ваших контаката са више различитих људи: са људима са скученим погледима на свет и са људима са широким погледима на свет; са веома сиромашним и веома богатим; изумитељима који су завршили само основну школу; музичарима и песницима; чак и научницима, као што је моја мама.

Понекад помислим како проблем није у такозваним „градовима банди“ као што је Kаверау, већ у земљи која не види даље од свог носа.

 

 

Vice

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *