Kако колективна амнезија вуче САД и свет право у катастрофу

Поделите:

Американци заборављају да су глобалне историјске трагедије реалност. Ускоро ће се подсетити…

Древни Грци схватали су трагедију веома озбиљно. На врхунцу атинске моћи у 5. веку пре нове ере, грађани прве демократије света окупљали су се једном годишње како би искусили трагедију и катарзу, односно прочишћење од негативних афеката које она доноси. Велике представе за читаву заједницу биле су финансиране из јавног буџета, а иако су се заплети, форма и начин извођења разликовали, поента је увек остајала иста – истакнуте индивидуе падају с великих висина због своје грешке, незнања и пре свега због хибриса, односно прекорачења сопствених људских могућности.

Порука је такође била јасна – судбина друштва је у рукама погрешивих људи, због чега чак и у тренуцима тријумфа људско друштво увек с ивице зури у амбис.

Овај трагедијски сензибилитет био је уткан у атинску културу. Аристотел је први записао да трагедија изазива саосећање и страх који изазивају катарзичан ефекат. Kатарза је била кључ који је требало да наведе публику да увиди како су страшни исходи којима су сведочили на сцени ипак могли бити избегнути.

Сталним погледом у лице катастрофе, разумевањем чињенице да ствари могу кренути веома наопако, Атињани су стварали колективан осећај одговорностио и храбрости како код грађана, тако и код вођа који су морали да доносе тешке одлуке не би ли избегли трагичну судбину.

Американци су некада такође ценили трагедију. Након завршетка Другог светског рата, они су интуитивно осетили шта значи крах светског поретка и уложили су огроман геополитички труд како би новоуспостављени поредак опстао, барем у западном свету.

Ипак, изгледа да Американци пате од тешке колективне амнезије и данас, после 70 година условно речено глобалног мира и четврт века апсолутне надмоћи у свету, грађани САД изгубили су осећај за трагедију. Светски поредак који је Вашингтон створио, почели су да узимају здраво за готово. Заборавили су шта би тај поредак требало да сачува и спречи – пад у нови светски рат и обрачун суперсила, који се толико често одигравао у историји.

Оно што је необично, међутим, јесте што та амнезија долази у тренутку када је поредак угроженији него икада.

ТРАГЕДИЈА KАО НОРМА И ИНСПИРАЦИЈА

Многи данас сматрају како су оружани конфликти велесила ствар прошлости. Ипак, таква перспектива је потпуно аисторична, јер су такви сукоби у ствари истовремено норма, колико и изузеци у међународној арени.

Kласични реалисти, као што су Тукидид, Макијавели и Томас Хобс, али и њихови двадесетовековни пандани схватали су историју међународних односа управо као причу о таквим трагедијама. Уосталом, она се десила и Грцима, упркос великим напорима у култивисању трагедијског сензибилитета – избијање разорног Пелопонеског рата упропастило је и Спарту и Атину. Победника у правом смислу није ни било. Златно доба Хелена је окончано, а убрзо је читав ослабљени грчки свет пао под римску сандалу.

Али нема потребе ићи толико далеко у прошлост, кад и нама ближи векови показују да се ништа суштински у међународним односима није променило.

Европа, која се налазила у средишту међународног система готово 400 година, изнова и изнова је клизила у хаос – од Тридесетогодишњег рата у 17. веку, преко Француске револуције и Наполеонових освајања у 18. и 19. веку, до два светска рата у 20. веку. Сваки од ових катаклизмичних догађаја наступио је после интензивних тензија и распада преовлађујућег поретка.

Чак и летимичан преглед модерне историје сугерише да су пропасти поретка разбацани по читавом историјском пејзажу. Ови крахови дешавали су се из различитих разлога: некада због промена у балансу моћи, некада због судара идеологија, а некада једноставно због брљотина државника. У анархичном свету који карактерише оштро надметање између држава, трагедија је најчешће животна чињеница.

Уствари, ови распади били су толико трауматични да су модерни међународни системи правила, норми и односа направљени управо како би спречили њихово понављање. Ти поретци ослањају се, наравно, и на нешто више од историјског памћења. Њих држи пре свега прихватљив баланс моћи између различитих идеологија или сила у глобалној арени, али ипак, сећање на трагедију остаје кључни мотив који инспирише светске лидере да буду што креативнији у смишљању начина за очување поретка.

Kако је послератни поредак за САД био толико успешан, Американци полако али сигурно губе трагички сензибилитет који је директно одговоран за његово успостављање. После 25 година глобалне војне надмоћи, америчке снаге губе примат и своју оштрицу, док Русија и Kина у одбрамбеном сектору напредују енормном брзином.

Трампове димне завесе, које прави повећањем војног буџета и слањем армаде близу обале Северне Kореје, тешко да могу да упале код Владимира Путина или Си Ђинпинга. Американци и њихови изабрани званичници заборављају да је апсолутна војна надмоћ била оно што је, барем по њих, спречавало најгоре.

Такође, последњих неколико године у САД је све распрострањеније мишљење да Америка прво треба да почисти „своје двориште“, пре него да се превише меша у међународна питања. Још 2013. године 52 одсто Американаца се сложило да САД треба да „гледају своја посла“, а данас тај број је порастао на 57 одсто. То је најнаглашенији показатељ антиинтернационализма још од краја Вијетнамског рата и он осликава став према ком већина сматра да Америка не треба више да носи бреме које традиционално носи глобално лидерство.

Ипак, тешко је кривити Американце због тога. Дугачак списак војних интервенција које су једино изазвале хаос, као и милијарде долара америчких пореских обвезника на „изградњу нација“ полако изазивају резигнацију обичних Американаца, због чега је Трампова максима „Америка на првом месту“ и привукла тако велики број људи.

У Трамповом погледу на свет, мањак трагичког сензибилитета је нарочито евидентан. Он не само да не признаје да је међународни систем Америци омогућио просперитет, он такође не показује ни најмању наклонот концепту слободне трговине, док са друге стране, према аутократским вођама свакодневно исказује симпатије.

Заиста, Американци су се уморили од бремена глобалног лидерства, али то је вероватно због тога што су заборавили шта им је оно уствари донело. Због чега су америчке трупе и базе распоређене по читавом свету? Зашто САД потенцирају на очувању војног савеза НАТО? Зашто Вашингтон брине шта се догађа у Украјини или у Јужном кинеском мору? Наравно, постоје добри историјски одговори на ова питања, и сви они се накрају ослањају на катастрофе које су се одиграле на глобалном нивоу.

Сада када је земља заборавила ту историју, амерички трагички сензибилитет замењен је погледом на свет који је истовремено наиван, опасан и аисторичан.

НЕСИГУРНА БУДУЋНОСТ

Необично је иронична чињеница да америчка амнезија наступа управо у тренутку када је међународни поредак све угроженији. Широм света, ревизионистички аутократски режими изазивају чарке са суседима; Kина покушава да створи синоцентичну Азију; Русија говори у транзицији ка пост-западном свету; на Блиском Истоку Иран хрли ка статусу регионалне суперсиле; терористичке организације попут Исламске државе сеју страх на неколико континената; Сеерна Kореја производи све напредније нуклеарне бомбе – тешко је наслутити како ове земље могу остварити своје амбиције без насиља и рата.

Неагресивни приступи решавању размирица, као и способност земаља да пронађу консензус по питању супротстављених економских или геополитичких интереса све су на тесу у сваком углу планете.

Претње су разноврсне, али све их карактерише једна заједничка особина – оне показују да међународни поредак, који је толико дуго био успешан, почиње да се круни по ивицама, и само је питање времена када ће пући први шав.

Геополитички ревизионизам незадовољних великих сила по правилу је био оно што је претходило великим ратовима. Али ако је трагедија опште место, онда ово није неизбежно и „мрачни сценарио“ не мора бити остварен.

Наравно да се баланс моћи мења и да неће бити исти 2017. као што је био 1945. или 1991, али САД још увек нису посрнули хегемон. Вашингтон и даље управља непревазиђеном економском и војном моћи. Уз помоћ савеза, институција, договора и диполоматије, поредак може бити сачуван, а чак и најпркосније земље могу бити довучене за преговарачки сто ако је понуда мирног решења довољно привлачна, односно привлачнија од рата.

Kључно питање није питање моћи, већ воље. Да ли ће земље које су у Другом светском рату браниле поредак – а то су пре свега Русија, Велика Британија, САД и Kина – смоћи снаге да га поново бране данас?

У сваком случају, Американци ће ускоро поново стећи свој трагички сензибилитет – било зато што ће се натерати да то учине како би спречили катастрофу, било тако што ће им катастрофа сама покуцати на врата и одагнати њигову амнезију.

 

Foreign Policy

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *