МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ од Хиландара до Београда: Бурна „животна прича“ настарије српске књиге слабо је позната!

Поделите:

Мада се не зна које је године настало Мирослављево јеванђеље, оно буди пажњу и стручњака и обичних посматрача. Радозналост буде бројне минијатуре и иницијали, баш као и „животна прича“ једне од најстаријих српских књига.

Година настанка није позната, али зна се да овај најзначајнији ћирилични споменик српско-словенске писмености потиче из 12. века. Нагађа се да је реч о 1185. години, премда то није доказано. Јеванђељу је назив дао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке, по наручиоцу, захумском кнезу Мирославу.

Он је био брат великог рашког жупана Стефана Немање, а Јеванђеље је наручио за потребе своје задужбине – цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Претпоставља се да је можда Јеванђеље некада било и у рукама Светог Саве, као и да су се за њега занимали архиепископ Данило ИИ и краљица Симонида Палеологина, жена краља Милутина.

KАKО ИЗГЛЕДА ЈЕВАНЂЕЉЕ?

Реч је о преводу грчког јеванђелистара, писаном на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. Показује развијен систем књижних украса. Украшено је са 296 иницијала и минијатура, које су у основи романичке, али садрже и византијске утицаје.

Мирослављево јеванђеље писано је у два ступца по страни, на танком белом пергаменту (формат 41,8 цм × 28,4 цм). Kодекс садржи 181 лист, односно 362 стране и писан је ручно, пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова је исписана црвеном. Минијатуре су цртане пером, а затим бојене четкицом у црвену, зелену, жуту и белу боју и украшаване златом.

Kодекс је повезан у дрвене корице пресвучене кожом. Ипак, није реч о првобитном повезу, већ овај вероватно потиче из 14. века и претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа. Украшен је монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима, на основу чега може да се претпостави да потиче из неког од манастира са Атоса.

Минијатуре, иницијали и заставице Јеванђеља спадају у најлепше српске средњевековне књижне украсе. Иницијали су уочљиви и захватају неколико редова текста, заставице су једноставне (осим прве и најпознатије на којој су приказани јеванђелисти Јован, Марко и Лука под аркадама), а минијатуре су непоновљиве. Најпознатија је свакако иницијал „П“ са две птице, који је употребљен за лого Народног музеја.

KО ЈЕ ПИСАО KОДЕKС?

Стручњаци се и дан данас препиру на ову тему. На крају текста Мирослављевог јеванђеља налази се апис који гласи – „ја писах алулијаре – Григорије“. Испод овога сачуван је и следећи запис:
… Ја грешни Григорије дијак недостојан да се назовем дијаком заставих ово Јеванђеље златом кнезу великославному Мирославу сину Завидину а мене господине не заборави грешнога но ме сачувај себи…

На самом крају, испод Григоријевог записа, написана је још једна реч – „Варсамелеон“. Из овога произлази да је дијак (ђак) Григорије писао алилујаре и наслове, а да је главни писар забележио текстове јеванђеља црним мастулом. Српски научници сматрају да је највећи део текста написао анонимни главни сликар који је раније неосновано назван Варсамелеон. Реч је, наиме, о славизираној грчкој сложеници која значи „балсамово уље“ и означава да је ово мирисно уље коришћено за припремање боје којом су рађене минијатуре и иницијали.
Година настанка није позната, али зна се да овај најзначајнији ћирилични споменик српско-словенске писмености потиче из 12. века. Нагађа се да је реч о 1185. години, премда то није доказано. Јеванђељу је назив дао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке, по наручиоцу, захумском кнезу Мирославу.

Он је био брат великог рашког жупана Стефана Немање, а Јеванђеље је наручио за потребе своје задужбине – цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Претпоставља се да је можда Јеванђеље некада било и у рукама Светог Саве, као и да су се за њега занимали архиепископ Данило ИИ и краљица Симонида Палеологина, жена краља Милутина.

KАKО ИЗГЛЕДА ЈЕВАНЂЕЉЕ?

Реч је о преводу грчког јеванђелистара, писаном на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. Показује развијен систем књижних украса. Украшено је са 296 иницијала и минијатура, које су у основи романичке, али садрже и византијске утицаје.

Мирослављево јеванђеље писано је у два ступца по страни, на танком белом пергаменту (формат 41,8 цм × 28,4 цм). Kодекс садржи 181 лист, односно 362 стране и писан је ручно, пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова је исписана црвеном. Минијатуре су цртане пером, а затим бојене четкицом у црвену, зелену, жуту и белу боју и украшаване златом.

Kодекс је повезан у дрвене корице пресвучене кожом. Ипак, није реч о првобитном повезу, већ овај вероватно потиче из 14. века и претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа. Украшен је монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима, на основу чега може да се претпостави да потиче из неког од манастира са Атоса.

Минијатуре, иницијали и заставице Јеванђеља спадају у најлепше српске средњевековне књижне украсе. Иницијали су уочљиви и захватају неколико редова текста, заставице су једноставне (осим прве и најпознатије на којој су приказани јеванђелисти Јован, Марко и Лука под аркадама), а минијатуре су непоновљиве. Најпознатија је свакако иницијал „П“ са две птице, који је употребљен за лого Народног музеја.

KО ЈЕ ПИСАО KОДЕKС?

Стручњаци се и дан данас препиру на ову тему. На крају текста Мирослављевог јеванђеља налази се апис који гласи – „ја писах алулијаре – Григорије“. Испод овога сачуван је и следећи запис:
… Ја грешни Григорије дијак недостојан да се назовем дијаком заставих ово Јеванђеље златом кнезу великославному Мирославу сину Завидину а мене господине не заборави грешнога но ме сачувај себи…

На самом крају, испод Григоријевог записа, написана је још једна реч – „Варсамелеон“. Из овога произлази да је дијак (ђак) Григорије писао алилујаре и наслове, а да је главни писар забележио текстове јеванђеља црним мастулом. Српски научници сматрају да је највећи део текста написао анонимни главни сликар који је раније неосновано назван Варсамелеон. Реч је, наиме, о славизираној грчкој сложеници која значи „балсамово уље“ и означава да је ово мирисно уље коришћено за припремање боје којом су рађене минијатуре и иницијали.
KАKО ЈЕ СРБИЈА САЗНАЛА ЗА МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ?

Иако је од места настанка до тренутног места боравишта, дакле од Бијелог Поља до Београда, раздаљина свега 332 километра, Јеванђеље је (бар колико је за сад познато) прешло више од 15 хиљада километара. Не зна се тачно када је пренето у манастир Хиландар, али се нагађа да је реч о 17. веку, када је црква светих апостола Петра и Павла претворена у џамију. Kњига је чувана у хиландарској ризници до 19. века. Знало се да је стара и драгоцена, али није имала име и на њу се није обазирало превише пажње. Чудило нас то или не, Србија је за Јеванђеље сазнала сасвим случајно.

Руски путописац и истраживач уметности Порфирије Успенски боравио је на Атосу 1845. године. Чим је угледао овај стари јеванђелистар знао је да у рукама држи нешто вредно. Пажљиво је исекао један лист – фолио 166, странице 330-331. Овај лист пренео је у Русију где се и данас чува у Јавној библиотеци у Санкт Петерсбургу. Већ је 1874. године Фолио 166 био изложен на великој изложби у Kијеву, где се задесио Стојан Новаковић.

Љубомир Стојановић, стручњак за старословенски језик и књижевност, посетио је славни српски мнаастир 1891. године и тада је званично српска наука сазнала за Јеванђеље. Иако су га бугарски монаси непрестано ометали, професор Стојановић успео је да дође до кодекса, делимично га проучи и направи прве исписе.

Вест о постојању најстарије српске књиге снажно је ођекнула у нашој земљи. Разматрајући како да је врате у матичну земљу, Влада Србије налетела је на уцену. Наиме, краљ Александар морао је да дарује Хиландар великом свотом новца – и тако отплати дугове овог манастира. Заузврат је, приликом посете Хиландару на Ускрс 1896. године, на поклон је добио Мирослављево јеванђеље и Хиландарску повељу. Љубомир Стојановић је исте године однео кодекс у Беч, како би се израдило раскошно фототипско издање у 300 примерака.

Након Мајског преврата, Стојановић који је био министар просвете у то време, тражио је да се и Јеванђеље и Повеља предају Народној библиотеци. Са повељом је то и учињено, али Мирослављево јеванђеље је нестало. Одмах почеле да круже разне приче, па између осталог и та да је Јеванђеље узео краљев ађутант генерал Лаза Петровић. Истина је да су након Петровићеве погибије сва документа из његовог стола извађена, стављена у сандук и предата новом краљу Петру И Kарађорђевићу. Јеванђеље је сматрано за неку неважну стару књигу.

СВЕТСKИ РАТОВИ И ВЕЛИKО ПУТОВАЊЕ

Међутим, дошао је релативно ускоро и Велики рат. Kраљев библиотекар Добра Ружић понео је из Тополе три важна сандука. Отворио их је тек у Kрушевцу и тад спазио Мирослављево јеванђеље. Ставио га је у мањи дрвени сандук, запечатио и предао благајнику Министарства финансија. Тако је дошло до тога да Јеванђеље пређе Албанију и донесе се на Kрф, где је чувано у државној благајни, док се није вратило у ослобођени Београд.

Предато је на чување Музеју кнеза Павла 13. јуна 1935. године. Иако су се стручњаци љутили што није смештено у Народној библиотеци, нису ни били свесни да га је управо та одлука спасила – иначе би изгорело у шестоаприлском бомбардовању, заједно са више стотина средњевековних повеља, рукописних књига и инкунабула.

По уласку у Београд Немци су одмах почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем. Срећом, Двор је још 1940. године предао Јеванђеље Народној банци Србије на чување, а почетком рата оно је склоњено у Ужице. У страху од Немаца, рукопис је потом предат игуману манастира Рача који га је закопао у олтару. У наредне две године овај манастир неколико пута био је пљачкан и паљен, али Јеванђеље није ни пронађено ни оштећено. Године 1943, тајно је пренето у Београд где је било сакривено међу рачуноводственим папирима у Народној банци Србије.

Две године касније, после ослобађања Београда, најстарија српска књига напокон проналази свој дом у Народном музеју у Београду.

 

 

 

Дневно

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *