Никита Миливојевић: “На Дрини ћуприја” је наша Библија

Поделите:

Редитељ Никита Миливојевић, уочи премијере Андрићевог дела, које ће бити изведено 9. јуна на Атинском фестивалу: У роману су уписане истине за многе генерације – будућност се понекад најбоље види у прошлости

У МОЈИМ очима, мостови су важнији од кућа, светији од храмова – овом реченицом Иве Андрића најављена је, у програму овогодишњег Атинског фестивала, представа “На Дрини ћуприја”, која ће премијерно бити изведена 9. јуна у сценском читању Никите Миливојевића.

 Reditelj Nikita Milivojević Foto P. Mitić

Наш угледни редитељ новим пројектом само наставља успешну каријеру у суседној земљи: његове представе “Иванов” и “Злочин и казна” у Театру “Аморе”, почетком новог миленијума проглашене су позоришним догађајем у Атини, а “Три сестре” (у Театру “Катја Дандулаки”) донеле му награду за најбољу режију те сезоне у главном граду Грчке. Овог лета фестивалској публици представиће нашег класика, чије је дело (2010) у његовој поставци већ испраћено аплаузима и добрим критикама на сцени диселдорфског Шаушпилехауса.

– Већ годинама, када пријатељима из света желим да поклоним нешто што је из моје земље, најчешће је то “На Дрини ћуприја” или “Травничка хроника” – каже, у разговору за наш лист, Никита Миливојевић. – Доживљавам то као неку своју малу мисију. Одговорност осећам, пре свега, према Андрићу, и зато имам и додатну нервозу какав ће бити сусрет са публиком.

* Реч је о историјском роману који читаоца проводи кроз комплексне догађаје, промене и унутрашње односе. Колико је компликовано грчким уметницима и публици да схвате причу?

– “На Дрини ћуприја” једна је од оних књига које су увек и свугде разумљиве. И трају без обзира на време. Око њих све може да се мења и пролази, али оне остају, управо као мост на Дрини. У њима су уписане истине за многе генерације, а будућност се, као што знамо, понекад најбоље види у прошлости. С друге стране, постоји нешто као опште мишљење – да Грци и Срби имају пуно тога заједничког, између осталог, и сличну историју. Ако заиста постоји додирна тачка, нешто као колективно искуство, онда то сигурно може да буде “На Дрини ћуприја”. У то сам могао да се уверим из прве руке на пробама. Глумци, рецимо, одмах препознају у роману своје легенде, митове, имају чак и мост који памти сличне ствари.

ПРИПРЕМЕ ЗА ЛЕТО У ЧОРТАНОВЦИМА

* У ЗАВИЧАЈУ сте основали занимљив “Шекспир фестивал”. Како теку припреме за ово лето у Чортановцима?
– Сигурно бих много мирније живео без све гужве око “Шекспир фестивала”, али верујем у ту причу. Простор Виле “Станковић” је чаробан, уз мало више слуха и разумевања врло лако могао би да постане некакав позоришни “Егзит”. Фестивал већ има своју публику којој тих неколико дана пуно значе. И овог лета, нажалост, понавља се иста ствар као и прошлог: читаве године планирамо, уговарамо, резервишемо термине разним трупама широм света, а онда, на крају, не добијемо никаква средства! Зато готово све што сам испланирао и договорио морам да мењам, пишем мејлове на све стране, извињавам се, објашњавам. Најкраће речено, доводим себе у страшно глупу и непријатну ситуацију. Верујем да Андрић није на то мислио када је рекао да је човек дужан свом завичају.

 

* Која су најчешћа питања и недоумице с којима сте се сусретали током рада на представи?

– Мислим да, осим уобичајених глумачко-редитељских питања и одлука кроз које пролазимо у процесу рада, до сада нисмо имали неке посебне “недоумице”. Овог пута посебно занимљиво ми је било да с глумцима поново пролазим кроз роман, ослушкујем њихове сугестије, предлоге у односу на драматизацију и сцене које сам изабрао, да се бавим језиком представе и средствима којима ћемо испричати ову причу.

* У најави представе, Андрићево дело домаћини пореде с Толстојевим “Ратом и миром”. Где проналазите сличности нашег нобеловца с горостасом светске књижевности?

– “На Дрини ћуприја” је, заиста, нешто као наша Библија. У том смислу, могли бисмо рећи да је Андрић наш Толстој. Андрић, слично руском писцу, поставља широко платно и једну обухватну визију, тако да кроз његове јунаке препознајемо сву дубину историје и времена. Међутим, могуће је, и не бисмо погрешили када бисмо, на неки други начин, пронашли сличности и са Томасом Маном или било којим другим великим писцем. Када то кажем, онда мислим на све што се подразумева кад се изговори “велики писац”: врло посебан, аутентичан поглед у којем као да све откривате по први пут. Уосталом, због тога велики писци и јесу велики, увек изненаде познатим.

* Грчка и Србија имају слична историјска искуства, али и данашњицу?

– За мене је Грчка, пре свега, и даље једна од ретких земаља у којој када се представите да сте из Србије, осећате да сте заиста добродошли. После свих ових година и представа које сам урадио у Грчкој, тренутно имам некакав “двоструки” утисак и поглед, изнутра и споља. И тај поглед ме увек изнова уверава у то колико је све око нас нестално. Сећам се Атине из времена Олимпијаде, када ми се чинило да је то најлепши и најсрећнији град на свету. Само неколико година касније, призори на улицама су ми личили на сценографију неког апокалиптичног филма. Оно што данас видим је утисак који лако може да завара, нарочито у ове летње дане, када је све препуно живота. Испод привида “нормалности” много је пукотина, разних проблема, генерално, свега онога што обично доноси сиромаштво. Ипак, фасцинира и даље невероватна виталност града. На све стране се нешто занимљиво дешава, а и позоришна сцена је веома жива.

* Мост је универзалан симбол веза међу људима, судара и додира, шта вама представља?

– Мост је сигурно једна од највећих цивилизацијских идеја. Увек ми се чинило да је и рад на представи некаква градња моста. И то понајвише због оне Андрићеве реченице да је сва наша нада увек на другој страни. Лично, верујем да је она са друге стране: у гледалишту, тамо где ће тај сусрет нешто значити, донети узбуђење, емоцију, неки врло посебан тренутак за памћење. То је уједно и моја највећа вера у позоришту.

* Каква је глумачка екипа с којом радите, у њој има и великих грчких имена?

– Ради се о млађој генерацији глумаца (сви имају мање-више тридесетак година), али када саопштите њихова имена, овде то звучи као изузетно јака подела. Већ су веома познати и важе за најбоље у генерацији која долази. Остварили су запажене улоге на филму и у позоришту.

* Да ли постоји могућност да представу види и наша публика?

– Наравно, постоји. Све је ствар добре воље и мало напора са обе стране, да би се гостовање реализовало.

* Појам античке драме надрастао је њено књижевно и географско значење. Какву “античку драму” ми данас преживљавамо?

– Основно морално начело античког света било је да човек говори оно што мисли и ради оно што говори. Какве ово везе има са нама и светом у којем живимо? Чини ми се да су то за нас потпуно неразумљиве ствари, као што је и појам катарзе – који је суштински важан за античку драму. За наше време је то само теоретски феномен… Антички свет је светлосним годинама удаљен од данашњег начина мишљења и света који смо створили и онога што живимо. Да бисмо разумели какву “античку драму” преживљавамо, довољно је да отворимо новине…

Новости

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *