Данијел Игрец: „Дубока држава“ у балканском лову на Русију

Поделите:

Пад Берлинског зида и окончање Хладног рата најавили су нову еру у међународним односима. Дисолуција Совјетског савеза и од стране англоамеричких и германских центара моћи подстакнут насилни распад СФРЈ усрећили су западни политички и војни блок, предвођен Сједињеним Америчким Државама. Пад руског црвеног медведа“ означио је почетак глобалне доминације западног неолиберализма, корпоративизма и американизације у светским политичким токовима.

Наступио је тренутак Фукујаминог „краја историје“. Бар су тако мислили они који су седели у структурама одлучивања са оне стране Атлантика и њихове марионете у бриселској ЕУ.

„Империја је најагресивнија тада када осећа да је њен крај близу“.

 

Ова флоскула можда најбоље описује тренутно понашање старих политичких елита на Западу, пре свега англоамеричког естаблишмента у Вашингтону и Лондону. Идејни творци и стратези највећих геополитичких монструма данашњице, НАТО пакта и Исламске државе, осећају да им промене у међународној арени не иду на руку.

Прекомпоновањем односа великих сила у геостратешкој сфери, наговештајем краха трансатлантског партнерства, јачањем савезништва између Русије, Кине, Ирана, Индије и Бразила у склопу БРИКС-а рађа се нови „суверенистички“ блок на чијем челу се налазе Москва и Пекинг. Активније позиционирање ових земаља на светској мапи, пре свега на економском, финансијском и безбедносном пољу доводи до великих геополитичких превирања у којима таласократски центри моћи полако али сигурно губе тло под ногама.

У таквој ситуацији структуре америчке „дубоке државе“, миље у чијем оквиру је током 20. века створена и осмишљена деструктивна спољнополитичка агенда Вашингтона, на све начине покушавају да сачувају своје позиције и осигурају опстанак униполарног светског поретка. Клинтонистичка клика најављује нови лов на Русију, а елементе тог лова најбоље уочавамо последњих месеци у потезима америчког законодавног органа и дипломата бивше Обамине администрације који су сачували своје позиције на кључним местима у Стејт департменту.

На делу је покушај реализације плана који је пре више од 20 година у пар реченица описала „владарица рата“, бивша америчка државна секретарка Медлин Олбрајт. Она је рекла: „Руси поседују неправедно велики део територије планете Земље и то би требало променити“.

Пре пар недеља републиканско-демократски „пси рата“ у Конгресу САД успели су да изгласају пакет нових финансијских мера чија сврха је активна политичка, економска, медијска и обавештајно-логистичка борба против све отвореније „руске претње“ (читај: све већег утицаја Русије у глобалним геополитичким токовима).

Једна од предвиђених мера је и субверзивно сајбер деловање уперено ка сузбијању растуће инфлуенције Москве у међународним електронским комуникацијама. У току је формирање специјалног Комитета који ће надгледати имплементацију поменутих мера, а чији чланови припадају војно-индустријском комплексу, хладноратовском обавештајном сектору и неолибералистичким медијима у САД. Укратко, структурама глобалног естаблишмента.

Покоравање свог геополитичког супарника и експлоатацију његових ресурса атлантистичке структуре у САД (које и даље имају главну реч када је у питању њена спољна политика) покушавају да спроведу помоћу стратегије контролисаног хаоса.

Она подразумева потпиривање сукоба ниског интензитета и нова кризна жаришта која се смишљено отварају на свим геостратешки важним зонама руског утицаја. На географским тачкама чија стабилност је кључна за одбрану легитимних геополитичких интереса Москве и са којих је најлакше продрети у дубину евроазијског континента – на Кавказу, на Блиском истоку, централној Азији, Корејском полуострву, источној Европи и, наравно, на Балкану.

Управо је Балкан био предмет новог заседања америчког Сената који је најавио доношење закона о формирању посебног фонда за борбу против руског присуства у региону, а који је „тежак“ 250 милиона долара.

Део тог новца би осим у Србију био усмерен и у остале државе које су део евроатлантских интеграционих процеса: Македонију, Албанију и тзв. Косово, те Украјину, Молдавију и Грузију. Предлагач закона, који је ушао у конгресну процедуру, је утицајни демократски сенатор Бенџамин Кардин, иначе ватрени заговорник америчког интервенционизма и познати поборник антируске политике санкција према Москви.

Како стоји у образложењу овог законског предлога сврха нове америчке финансијске ињекције биће подршка оним политичким странкама, невладиним организацијама и друштвеним групама које шире „поверење у демократске институције и факторе, промовишу отвореност друштва и на друге начине афирмишу европско јединство и неопходност даљих евроатлантских интеграција држава региона“.

Овакве формулације су живи доказ да се на Балкану спроводи отворена антируска офанзива у режији и под покровитељством америчке „дубоке државе“, офанзива која жели да захвати све поре друштвеног живота: од политичког, економског, безбедносног, обавештајног, па све до медијског, образовног и културног поља.

Путем читаве плејаде либералистичких „институција цивилног друштва“ и другосрбијанских НВО, које делују под капом „оца балканског хаоса“, Џорџа Сороша, Запад пенетрира свој утицај у политички и медијски простор Србије. У ту сврху служе и разне „друштвене манифестације“ попут Мирдита фестивала у оквиру којег се промовише непостојећа аутохтона културна баштина независног Косова, а Срби представљају као масовни злочинци и фалсификатори историје. Жеља наших западних „партнера“ је да српском друштву наметну аутошовинизам који би оно требало да прихвати као своју врховну идеологију и парадигму национално – политичког деловања.

Тако је пре само неколико дана озваничена вест да је Америчка агенција за међународни развој (познати УСАИД) издвојила средства за унапређење реформи у Србији у области медија. Наводни циљ пројекта је да се „побољшају правни, нормативни и економски услови за рад у области медија у Србији“. Стварни циљ је борба против руског медијског утицаја у Србији и рад на његовом ограничавању путем већ добро познате методологије креирања „подобног“ јавног мнења, у којем ће уместо наклоњености Русији преовладавати екстремна русофобија.

Како би се тај процес убрзао ствара се и повољно тле за уједињавање опозиционих снага и то ни мање ни више него под покровитељством верног службеника америчке „дубоке државе“, Брајана Хојта Јиа. Окупивши за столом све оне опозиционе лидере у Србији којима је државотворна политика  шпанско село, а српски државни и национални интереси последња рупа на свирали, овај амерички дипломата припремио је план за рушење мостова између Москве и Београда. За своје помоћнике у подметању експлозива одабрао је проверене западне плаћенике и лажне патриоте са српске политичке сцене.

О више него присутном „балканском лову на Русију“ који спроводе окорели клинтонисти и њихови идеолошки савезници у Бриселу говори и изјава немачког министра дипломатије, Зигмара Габријела, о неопходности јачања финансијског присуства Брисела на Балкану. Овог немачког атлантисту захватила је хистерија када је видео да се у Србији уместо величања симбола жуто-плаве ЕУ подижу билборди који промовишу српско-руско пријатељство и стратешке односе две државе.

За Зигмара Габријела Србија је спора као пуж у процесу имплементације тековина „евроатлантских интеграција“, које трпе на рачун све приметнијег јачања руског утицаја у земљи и региону. Та „руска опасност“ је за представника немачког неолиберализма највећи фактор дестабилизације Балкана, а Србија та која јако мало чини да се та претња минимизује, све до њене коначне елиминације. Због тога Немац поново узима за право да Србима држи придиге и најављује формирање додатног фонда за инфраструктурне пројекте за „западнобалканску шесторку“ (шест држава, међу којима је, наравно, и западном подршком створено независно Косово).

„Балканске државе морамо држати на правом путу јер ће у супротном оне кренути погрешним правцем“.

Заповедничким тоном, у маниру германске бахатости немачки министар жели Србију да задржи на бриселском ланцу, поручујући нам да је тај погрешан пут сарадња са Москвом, а онај прави европске интеграције.

А да се укратко подсетимо шта то беху тековине ЕУ, које ми морамо (иако можда не желимо) тако олако да прихватимо?

То је оно када нас терају да славимо пријатељство са савезом држава које су учествовале у НАТО агресији и побијању српских цивила, које су у огромној већини признале лажну косовску државу, које дају прећутну подршку великоалбанском сепаратизму, чији лидери у својим здањима срдачно дочекују шиптарске терористе, које сваку економску инвестицију у Србију условљавају политичким захтевима и притисцима, које нас терају да се одрекнемо своје државности, историје и традиције, … Још бих могао да набрајам, списак је дугачак.

Уместо тога упутићу пар речи Зигмару Габријелу. Пустите Ви, господине Габријелу, Србију на миру. Нека њен народ сам одабере кога ће славити као свог пријатеља. Али будите уверени да то никада неће бити они под чијом заставом је ова држава била распарчавана и сакаћена. Српски народ ће славити оне пријатеље, који то заиста и јесу и који су му уместо ропства доносили слободу.

Славићемо Русију, Вама и Вашим америчким менторима у инат!

Мр. Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Поделите:
1 reply
  1. Kopriva
    Kopriva says:

    I Ameri, i EU, i Rusi i Arapi – svi imaju svoje interese i svoje ljude u Srbiji. Kao sto ih imaju svuda, u celom svetu. Nasa Sluzba ih savrseno kontrolise.

    Ono sto je vazno, to je da budemo mudri i ne dozvolimo da nas grupa avanturista (podstaknutih od neprijatelja) uvuce u rat (kao sto se desilo 27 marta 1941).

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *