Зоран Пановић: Каменчић у ципели

Поделите:

Да бисмо разумели Вучића као председника државе Србије и ако хоћемо да боље разумемо саму церемонију преласка из политичког агрегатног стања премијера у агрегатно стање председника, морамо се, драги читаоци, вратити у 2013. годину, у време кад су у Србију стигли посмртни остаци краља Петра Другог.

Мени је од позива за обнову монархије тада била интересантнија једна слика из капеле у Белом двору. На њој су, током опела, један поред другог са свећама, били социјалистички премијер Ивица Дачић и принц Александар Карађорђевић. Та слика као да је била накнадна победа заборављеног Видовданског сабора из 1992. године, кад је Александар први пут дошао у земљу. Тим поводом патријарх Иринеј је изјавио да би парламентарна монархија била корисна за Србију, те да Србији недостају цар или краљ. Тада нисам био баш сигуран да ли је Иринеј у подтексту мислио на цара путиновског контекста и карактера, или је био на идејама Видовданског сабора. О Вучићу, реално, ретко ко је тада још размишљао царистички. А многи су и мислили да их је Бајчетинац ослободио цара Бориса и вратио Србију чарима републиканизма. Кад не лези враже.

Ту код посмртних остатака краља Петра Другог, Оливер Антић, тада правни саветник председника, рекао је да Николић припрема терен да једног дана буде логично да дође до монархије и да је сада, као ујединитељ, нека врста замене за краља. Мало би стварно било историјски бизарно да је припремао терен за још једног краља Александра. Дачић је онда у капели вешто реплицирао да он као левичар и републиканац враћа краља Петра Другог, и да њему као премијеру монархија не смета. Као што му, вероватно, ни 2017. не ни сметала ако би био премијер. На крају је испало да су се и један и други, и Тома и Ивица, мало шалили. Мада су, можда и ненамерно, отворили велике теме. Видело се то сад кад је Вучић полагао заклетву и кад је цео шоу имао неки псеудомонархистички утисак. То само по себи не мора бити ништа лоше ако су ствари уставно дефинисане па председник симболички малкице компензује и монарха. Тако је и у озбиљнијим републикама од наше. Али, код нас су ствари уставно врло конфузне, неуротичне, и погодне за шетање моћи. Вучић је у првом говору као председник, (говор можемо сматрати и програмским), најавио и велико отварање уставног питања, а уколико се то заиста повезује са европским интеграцијама онда је, ваљда, ердоганизација председничке функције апсурдна. Или ће на крају испасти да је канцеларски систем ипак најмилији Вучићу. Да сте Ивица Дачић да ли бисте били стрпљиви и чекали да баш ви будете први председник Србије изабран у парламенту, или да чекате да будете председник неке напредњачко-социјалистичке кровне организације по принципу више од коалиције, мање од сједињења. Нервоза није мала. Чак и социјалисти који су први од странака у врх примили ЛГБТ особу, свашта сад говоре о Ани, мислећи о Вучићу. Бар онако како Зорана мисли о Ивици као могућем новом премијеру.

Иначе, рапорт на дану заклетве подсетио је и на политичке, не само трупне, квалитете генерала Љубише Диковића, који је показао да зна да траје, а тај дан он је био уникатна спона између Вучића и Тадића јер Диковића је Тадић поставио на то место.

Сад кад је Томислав Николић отишао, отишло је и његово најубојитије (с временом и једино) политичко оружје, а то је стална претња да једног дана као председник може довршити фамозну Платформу о Косову. Сад кад нема те претње, Вучић може да отвори унутрашњи дијалог по питању Косова. Ако је први Вучићев председнички дан показао наш псеудомонархизам, последњи Томини председнички дани показали су рефеудализацију. Патријарх је освештао Николићеву богомољу у Бајчетини чиме се настављају ВИП богослужења у стилу трона и олтара. Још у време оног опскурног штрајка глађу 2011. као опозиционар Николић је тражио ВИП причешће – да га причести патријарх, а не локални парох. У мозаичко канонско наслеђе у Бајчетини утиснут је траг нашег доба. Као и у целу ту церемонију. Штета што у бајчетинском мозаику није и чин Томине оставке на место председника СНС. Оставио је ипак Николић каменчић у Вучићевој ципели, који ће га жуљати чак и ако послуша апел Милоша Вучевића и не напусти СНС. Јер ако се прави фарса око премијера, бар не мора око председника СНС.

Данас, кад слабо шта вреди и Бакирова и Вучићева партија шаха на Калишу и апсолутно разумевање на Н1 телевизији, слабо шта вреде и Николићеве речи из 2013. за сарајевску телевизију (БХТ) – Ја клечим и тражим помиловање за Србију због злочина који је извршен у Сребреници. Можда звучи као релативизовање, али није без основа Николићева теза о геноцидности свих ратова на простору бивше СФРЈ. Посебно ако је каже човек који је сматрао да ће сваки српски домаћин сутра с поносом рећи да у кући има Шешељеву Идеологију српског национализма. Управо у поменутом интервјуу, Николић је казао како су за њега Срби из Републике Српске Босанци, иако неки од њих не воле да их тако зову. После су га критиковали Срби с обе стране Дрине, мада сваки Перо или Раде који из Републике Српске дође у Србију одмах постаје Перо Босанац или Раде Босанац.

Вешт је понекад Николић. Није све гаф. Поред моста Братољуба који кроти Дрину спајањем обала Дрине између Љубовије и Братунца, и који ће бити дванаеста ћуприја на Дрини, говорио је Николић двосмислено као што је Стјепан Месић понекад умео. То да ће две обале бити једно може бити и у Европској унији и у Великој Србији. Тек кад чујемо поново Николићев говор из Куманова 2012, на сто година од Кумановске битке, видимо колико су се српско-македонски односи срозали и како је Заев постао Шиптар малтене какав Мило никад није био Турчин. Као да Аљбин Курти не би Вучићу заменио најмање Мају и био његов Џафери кад би косовски Албанци неким чудом невиђеним одлучили да се врате у Србију, или да из ње никад нису одлазили.

Како је само Николић имао разумевања за стидљивије учешће македонске стране у самом чину обележавања Балканских ратова, јер по том питању разни балкански народи имају различите историјске наративе. Николић је 2012. у Македонији показао и једну врсту егзалтације у комплиментима датим домаћинима, као да су у Куманову тада били и они конобари из скопског ресторана Два јелена који су некад давно пребили бахате НАТО војнике, па их је после Шешељ с Николићем и Вучићем примио у Централној отаџбинској управи у Земуну. Шешељ је тада, што се тиче македонског отпора НАТО, погодио као што је погодио да ће Мила Ђукановића задесити Норијегина судбина. Да ће га Американци пустити низ воду кад им не буде требао. Ето, пре неки дан је умро бивши панамски диктатор Норијега, а Милово дуго пуштање низ воду много је некако нежније него што је Шешељ предвиђао. Сетите се маја 2011. кад је главни утисак самита из Бечића био тај да је Бил Клинтон направио лапсус и Црну Гору помешао са Македонијом. Руку на срце, у суштини то је исто као кад фронтмен Партибрејкерса Зоран Костић Цане на концерту у Ваљеву поздрави Краљево.

Трамп је одувао (гурнуо) црногорског премијера Душка Марковића на НАТО самиту у Бриселу. Али, зато су сви приметили да је Црна Гора у НАТО. Сетимо се како је Берлускони склонио високог Шутановца, или да је малтене сутрадан након посете црногорског председника Филипа Вујановића Вол Стриту и његовог симболичног ударца чекићем почела СЕКА – светска економска криза.

Ево како смо непринципијелни: Председавајући Војног комитета НАТО Петр Павел, у интервју за портал Јуропијен вестерн Балканс пре неки дан је истакао да челници Алијансе сматрају да је Западни Балкан капија Европе напомињући да је српски национални избор да ли ће сарађивати с Русијом, да то не омета односе Србије с НАТО и да ту не види контрадикцију. А, само пре који месец смо га оптуживали како нам прети и хоће да нас збрише у савезу с нашим балканским душманима.

У дану Вучићеве заклетве инстинктом самоодржања окупили су се на улици лидери опозиције. Шутановац је имао срећу да је у Америци, тамо се срео са жанровски сугестивним Брајаном Хојтом Јием, па је тако одсуствовао из ад хок реплике Савеза за промене која је тај дан могла да се зове Коалиција Накнадна памет!

Сетимо се катарзичног говора који је Петар Млакар, један од чланова Лајбаха, одржао у Београду на концерту 1997: Драги Срби, желим да вас питам, како то да је Србија тако мала? Па то није ни налик ономе што је замишљао Свети Сава. Где је сад та силна граница на Купи? Зашто су вас сви напустили, зашто ова беда, презир, мука и кривица? Због чега се на вас окомио цео свет? Драги пријатељи, несрећа је дошла јер вас је напустио Бог. Бог вас је напустио јер сте заборавили на њега. Јер сте уместо њега, уместо истине, изабрали грех….

Ето, можда и баш зато Мирослављево јеванђеље.

Демостат.рс

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *