Ђуро Затезало: Будућност се не гради на лажи

Поделите:

О страдању Срба у Хрватској у Другом свјетском рату, о ревизији прошлости и минимизирању српских жртава, као и о инструментализацији историје у дневнополитичке сврхе разговарали смо с историчарем др. Ђуром Затезалом који живи и ради у Карловцу, а свој је радни вијек посветио истраживању броја жртава Другог свјетског рата на нашим просторима.

Значајан дио свог живота Затезало је провео у архивима проналазећи и истражујући документе помоћу којих је настојао што вјеродостојније реконструиаати трагичну прошлост Срба у Хрватској.

др. Ђуро Затезало

др. Ђуро Затезало

Живимо у доба ревизије историје, ревизије онога што се догодило и за што смо вјеровали да је истражено и доказано…

Ревизија историје није од јучер и не траје само у савременој држави Хрватској. Она своје коријене има у прошлости, у социјалистичком периоду, када такођер није постојала воља да се попишу људски губици Другог свјетског рата на хрватским просторима. У вријеме социјализма није било интереса ни воље евидентирати сваку жртву, сваког војника, без обзира на којој страни био: његово име и презиме, очево име, мјесто и годину рођења, гдје и када је погинуо, гдје и када је ухапшен и куда је одведен, гдје је и на који начин убијен. Страдања се тада нису спомињала, а камоли истраживала, то није било пожељно. Тада се наметнула парола братства и јединства по којој се равнао друштвени живот. Нас, тада младе историчаре, савјетовали су да не пописујемо имена и презимена погинулих и убијених, да гробнице са 50 страдалих нису масовне гробнице, да се не ексхумирају тијела, јер је владао став „нека кости мирно почивају тамо гдје јесу“. Цијело се вријеме прешућивала истина. Данас су наступила сасвим другачија времена, историчари живе од неистина које износе. Изврћу се чињенице, играмо се костима страдалих прије више од 70 година, сврставамо их и разврставамо, с једне се стране жртве умањују, а с друге увећавају. Историја се користи у дневнополитичке сврхе.

ПАКАО ШАРАНОВЕ ЈАМЕ

Деведесетих година били сте члан Комисије за злочине рата и пораћа коју је формирао Сабор?

С вјером сам кренуо у рад те Комисије. Понадао сам се да ће она напокон направити пописе страдалих кренувши од 1941. до 1945. године, па надаље. Међутим, кренуло се управо супротно, догодило се нешто горе од ревизије, највећа могућа лаж. Жао ми је младих људи, генерација које долазе, јер будућност се не гради на лажи.

Добар дио живота посветили сте проучавању комплекса усташких логора Јадовно. Што крије Јадовно?

Двадесет година истраживао сам комплекс усташких логора Јадовно на Велебиту и отоку Пагу. Деведесетих година прошлог вијека скоро сам дошао до готовог поименичног пописа страдалих, али онда су на сцену наступили потомци оних који су правили зла у претходном рату и тај рад је прекинут и даље онемогућен. Стигао сам до 40.123 имена особа које су страдале у само непуна четири мјесеца постојања тог комплекса логора. Међу посљедњима спустио сам се у Шаранову јаму 20. априла 1990. с екипом спелеолога Данимира Ристића и београдском телевизијом на челу с чувеним режисером Милорадом Бајићем. Већ су тада лажи добивале примат у јавном простору.

Али прије нас, још шездесетих година прошлог вијека, у Шаранову јаму спустила се екипа из Загреба, а хрватски демограф Владимир Жерјавић израчунао је да се у њој налази најмање 9.000 тијела. Нисам могао вјеровати својим очима ономе што сам доље видио. Кости су биле као прешане. Усташе су до јаме доводили око 250 Срба и Јевреја везаних жицом и уздужним ланцем. Првих пет-шест редова свезаних људи ударали су мацолом, дрвеним батом, и они би падали доље у јаму и за собом повлачили живе. На њих су крвници бацали бомбе. Тако су у Шарановој јами завршавали и мртви и рањени и живи, ови потоњи покушавали су се извући из тог затвореног пакла. О томе свједоче положаји костију у нишама Шаранове јаме. Данас неки тврде да у Шарановој јами нема ничега, док неки други тумаче да у њој нису тијела Срба и Јевреја, него госпићких Хрвата које су, како кажу, србочетници убијали 1941., па онда и деведесетих година.

Како онда доље нема ничега, гдје су ти наводни скелети? Такођер, кажу да није било ни страдања Срба у глинској цркви, већ да су тамо страдали Хрвати. Зашто не прочитају писмо католичког жупника Жужека упућено Степинцу у којем је написао што се десило православном живљу у глинској цркви?

По вашим сазнањима, је ли Степинац знао за страдања Срба?

Из историјског искуства Срби у Хрватској добро знају да се владари и државе мијењају, а да они, радници и сељаци, увијек остају. Говорили су, служили смо Фрању Јосипа, југославенског краља, па можемо и Анту и радили смо свој посао. У таквом расположењу дочекали су 1941. годину. Нова власт је позивала Србе да дођу на одређена мјеста, најчешће на жељезничке станице, да би добили нову легитимацију уз обећање да их нитко неће дирати. Но умјесто обећаног мирног живота завршавали су у Јадовном и Јасеновцу.

Уз помоћ Степинца, Павелићу и новој државној организацији велик дио бискупа, жупника и вјерника био је на располагању.

Степинац је био на челу одбора за покрштавање и дозволио је да се народ преварама намами на клање. У многим мјестима српско становништво је позивано да се преведе с православне, као стране вјере, у католичку, како би наставило мирно живјети. Уз пјесму, на својим лијепим запрегама и с добрим коњима који су били накићени хрватским заставама, Банијци и Кордунаши долазили су на наведена окупљалишта да се прекрсте. Но умјесто жупника по њих су долазили усташе и домобрани с камионима и одводили их на губилишта у глинску цркву, у цркве у Топуском, Садиловцу, Коларићу, Војнићу, Кладуши…

За све то је Степинац јако добро знао и није рекао: кршћани смо, немојмо то радити и то још у кршћанским светињама. У свом дневнику написао је да је 220.000 Срба преведено у католичку вјеру. Говори се да је Степинац спашавао српску дјецу, али зашто се не каже колико је од њих остало на животу, што је с њима било послије, гдје су и тко су им потомци. Није истина да је циљ био да се преживи, него да се српски народ превари. Преживјели су касније безуспјешно трагали за својим поријеклом и идентитетом, јер нису знали ни тко су ни одакле су. Њихови унуци данас то још мање знају.

Многи ће рећи да претјерујете…

Нека кажу што хоће, али то је истина. Све је то засновано на документима из НДХ који су добрим дијелом уништени и склоњени деведесетих година. Постоје поименични пописи страдалих који се лако могу провјерити и који не лажу.

Кога то данас занима?

Истинске историчаре. Нормалне људе.

ЧИЈЕ СУ КРВАВЕ МРЉЕ

Комплекс логора Јадовно претеча је Јасеновца. Што ће нове генерације уопће знати о Јасеновцу с обзиром на снагу актуалног ревизионистичког вала?

Био сам у првом саставу Спомен-подручја Јасеновац. Тада је рађена прва изложба и једна фотографија је приказивала крваве мрље на зиду логора за жене у Старој Градишки. Испод те фотографије у легенди је било написано „на зиду мрље хрватске крви“. Ето само једног примјера ревизије! Тко може, након 50 година, препознати чије су мрље крви на зиду, српске, хрватске, јеврејске?

Нигдје у изложбеном поставу Јасеновца није изложен „србосјек“, јасеновачки нож којим су се сјекли вратови. Нема ни низа оригиналних њемачких, усташких и талијанских докумената који свједоче о тежини злочина у Јасеновцу, нема ни тога како је нестао комплексан логор и како су гробнице претворене у равно поље на којем је израстао „Камени цвијет“. По садашњем поименичном попису, број јасеновачких жртава износи 82.000, док њемачки документи говоре да је до краја 1943. године страдало 350.000 људи, талијански 450.000, а један матичар Хрват који је у Јасеновцу водио књигу убијених дошао је до цифре од 580.000 страдалих.

Мало се тога зна о Јасеновцу. Слабо се зна и да је командант пролетерских јединица Никола Демоња са својим пролетерима тражио да се нападне Јасеновац и да се заточеници ослободе. Тито је три пута спријечио тај напад на Јасеновац.

Народи партизанских крајева Кордуна и Баније пуно су изгубили у протеклим деценијама.

Истина. Само на Кордуну у Другом свјетском рату животе је изгубило 39.225 људи, од тога је поклано чак 6.220 дјеце до 14 година, а око 6.000 партизана погинуло је широм Југославије за братство и јединство. Српски народ Хрватске под водством комунистичке партије и Тита борио се за своју домовину Хрватску, да би 50 година послије ослобођења од фашизма готово нестао из те исте државе. Не може нитко рећи да лажем или претјерујем. Тко то тврди, нека слободно прошета по српским селима Баније и Кордуна и нека се увјери колико је Срба остало у тим крајевима који су устали против фашизма. Нама скојевцима говорили су да ћемо када заврши Други свјетски рат јести златним кашикама, да ће све бити обновљено, наше куће, сјеници, цркве…

Послије рата пописана је ратна штета за период од 1941. до 1945. коју нитко није признао, нити је икада била исплаћена народу. Сами смо своје обнављали и градили.

На Голом отоку завршиле су легенде и комунисти из Хрватске српске националности Станко Опачић Ћаница, Душан Бркић и Раде Жигић, јер су у тадашњој послијератној хрватској влади дигли глас због нереализираног програма прве петољетке за партизанске крајеве насељене Србима. Умјесто реализације петољетке у тим крајевима хрватски су комунисти колонизацијом исељавали српски народ, стварајући војне полигоне и полупразне просторе. Познато је да су Срби партизани Баније и Кордуна, док су им куће горјеле и ницале масовне гробнице њихових најмилијих, по хрватским крајевима ширили братство и јединство. Милош Дудуковић Гуго с Кордуна водио је кордунашки батаљон да шири устанак према Жумберку, а чувени комесар банијске пролетерске чете Никола Демоња ишао је с банијским батаљоном према Славонији.

Као што рече др. Јован Рашковић, Срби су поштен и наиван народ.

Комунизам и фашизам све се више изједначавају као тоталитарни режими?

То се не може успоређивати. Комунизам и фашизам два су свијета, и у цијелом свијету су два свијета.

Око 1500 усташа и домобрана ушло је у састав ЈНА. Већини су признати домобрански чинови, док су неки чак добили чинове пуковника, потпуковника, мајора. Зашто су усташко-домобрански оружници бјежали и зашто су се тукли седам дана послије капитулације нацистичке Њемачке? Зашто се не говори о Личанину Делку Богданићу, чији су крижари од 1945. до 1952. убијали предсједнике општина и мјесних одбора и људе по српским селима?

Да није било антифашизма, не би било ни Хрватске. Кажу да је Хрватска антифашистичка земља. Зашто су се у таквој земљи рушили антифашистички споменици? Ако знамо да су споменици оличење народа, зашто до сада, двадесет и више година од краја задњег рата, ти споменици нису обновљени, напротив, граде се споменици усташама и терористима?

Каква је то антифашистичка земља у којој усташки поздрав „За дом спремни“, под којим се убијало дјецу, постаје дио уобичајеног свакодневног говора?

Како с временским одмаком гледате на ратна догађања деведесетих година?

Деведесете године прошлог вијека значе нестанак српског народа у Хрватској. Значе протјеривање Срба с вјековних огњишта. Како нетко тко живи у својој кући може бити агресор?

Ово што се данас дешава води само злу: рехабилитација усташтва, застрашивање… Нисам пророк, али бојим се за младост. Само да се ово што се нама десило никада, нигдје и никоме не догоди.

Аутор: Паулина Арбутина

`41Јадовно

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *