Е Срби моји, овако је то радио Никола Калабић!

Поделите:

„Клали су по крају. Изведу целу фамилију у двориште, човека баце потрбушке, клекну му на леђа и закољу, а морају сви да гледају. Ко сакрије очи – бију“
Рехабилитација Николе Калабића отворила је многе ране у Србији, а једну од њих извесни Србин описао је на Фејсбуку. Он је пренео сведочење своје баке, које је описао као „запис из прве руке“.
Сведочење преносимо у целости:

„Моја бака је имала два сина и моју мајку. Кад је почео рат, и кад су војске кренуле да се мувају по њиховом крају (село Жабаре, код Тополе, дакле само срце Србије) Нана је синове посакривала и повремено се само млађи појављивао, да обави шта мушкарци обављају.

Прођу туда Немци, ништа. Прођу партизани, ништа. Онда дођу четници гибаничари у село („Само уђу у двориште, полегају по трави, и траже да им направиш гибаницу за све. А ми немамо ни за себе.“) и њихов мајор нареди да доведу моју Нану пред њега.

Наравно, село мало, неко већ оцинкарио. И мајор каже, „Мајко, ми знамо да имаш два сина. То је много за једну кућу сад кад отаџбина крвари. Него да се договоримо: оставићу ти млађег ако ми сутра ујутру пошаљеш старијег под кокарду. А ако не дође, опет ћеш да останеш без једног, па ти види.“

„Како да останеш без једног?“ питао сам Нану
„Па да га закољу.“

„Човека да закољу? Ујка Миту? Лажеш.“

„Клали су по крају. Изведу целу фамилију у двориште, човека баце потрбушке, клекну му на леђа и закољу, а морају сви да гледају. Ко сакрије очи – бију.“

Наредног јутра, мој други ујак, Душан Илић, постао је силом четник. Јављао се по гласницима неко време, док му је чета била ту негде, а онда је и написао три писма кад су прешли у Босну, а онда је замро траг, још пре ослобођења.

Моја Нана је пешице прешла централну Србију тражећи га, или сина или тело, стигла и до источне Босне, молила да јој кажу, ништа. Онда смо замолили адвоката Бошка Јанићијевића да нам напише писмо на француском, за Црвени крст у Женеви, где су вођени међународни спискови ратних заробљеника, несталих и мртвих, и опет ништа.

Никад јој та рана није зацелила. Душанов син Бобан (који се тек био родио кад су му оца отели) и његова мајка Рајна живели су под истим кровом са породицом мог другог ујака Мите.

Кад сам Нану једном питао, па који су то били четници, јел’ се знало, одговорила ми је: „Калабићеви, били су на најгорем гласу. Семе му се затрело, рекла је. На гробу му кучићи певали“.

Добро јутро, Србијо“, написао је он.


Еспресо

Поделите:
4 replies
  1. рат је био бољи
    рат је био бољи says:

    Чим твитујете, добро сте ви прошли.
    Тамо где је дошао Крцун или Јово Капоња,
    тамо нико није претекао – да фејзбучи.
    ПС:
    Ко ли уби ујка-Дула, на врховима Зеленгоре, после ослобођења?!

    Одговори
  2. Srbin
    Srbin says:

    Zelim samo da pitam kako neko normalan moze da voli nekoga koji ga je ubijao pa onda postao njegov idejni vodja.Tito je bio austrougarski vojnik jedinice koju su sacinjavali hrvati a uoci drugog sveckog rata cesto se kretao po beogradu pod laznim imenima.Na zalost 6 ta licka je pobila vise srba po srbiji nego bilo ko do tada ko je vazio za bilo kakvog neprijatelja.Mi i danas imamo memorijalni centar koji ne treba srusiti treba dodati deo istorije koji fali.Naravno u svakom zitu ima kukolja mislim da kod nas vazi da u kukolju ima jako malo zita.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *