Гури о случају „Рачак“, Харадинају и Легији

Поделите:

Некадашњи командант Жандармерије генерал Горан Радосављевић звани Гури у интервјуу за „Ало!” открива како је хапсио Милорада Улемека Легију, који му је спасао живот, шта се заиста десило у Рачку и ко је заиста заслужан за промене 5. октобра.
Поново сте у центру пажње након нових детаља о случају „Рачак“. Водили сте ту акцију, како данас после свега гледате на Рачак?

– Гледам ту акцију исто као што сам је гледао и тада када се одиграла, то је била једна од најбољих акција која је икада изведена на Косову. Морам да кажем да сам на њу поносан, пре свега сам поносан на људе који су у њој учествовали, јер сам био сигуран у нашу исправност и да ту није почињен никакав масакр. Ја сам тада био високи функционер, командант, и када вам непријатељ ода признање, то је ипак нешто.

Да ли је тачно да су Албанци уз помоћ Вилијама Вокера током ноћи доносили лешеве у Рачак?

– То је тачно. Село које је у нормалним околностима имало око 3.000 становника тада је током акције било потпуно празно. Само је био тај штаб у школи, где су били припадници ОВК. Борба је трајала читав дан и у таквим околностима, током целодневних борбених дејстава, немогуће је одвојити 36 људи са стране и масакрирати их. То наше јединице никада нису радиле. Да је било злочина и са наше стране, било је, али о томе нека институције државе мисле и нека спроведу правду.
Након награде НАТО за акцију у Рачку сви су говорили да сте амерички човек, како то коментаришете?

– Ја сам био официр, мени је тада наређено да идем у Брисел, ишао сам два пута тамо, састао се са генералом Робинсоном. Затим сам одржао предавање пред 250 официра НАТО у Штутгарту. Понављам, због свега тога сам поносан на све што сам урадио и на ту акцију у Рачку. Понављам, ја сам био официр и добио сам задатак, који сам тада и обавио. О НАТО не мислим ништа добро. Али, нажалост, чаршијске приче се не могу зауставити. Ја сам преговарао и на југу Србије заједно са Небојшом Човићем.

Да ли ћете бити српски званичник који ће преговарати са Харадинајем?

– Рамуш је сада политичар, а политичари преговарају с политичарима, официри са официрима. Мислим да до мог ангажовања у тим преговорима неће доћи.

Треба ли Србија уопште да преговара са Харадинајем?

– Држава једноставно мора да преговара с њим. Они су под патронатом западних земаља, територија КиМ је под патронатом НАТО, тако да ће, ако Харадинај буде премијер, морати с њим да се преговара и ту нема емоција. Код политичара емоције не постоје, гледа се само оно што је најбоље за државу.

Шта је црвена линија за Србију у преговорима?

– То је признање Косова. Ја не знам никога ко би у Србији могао да пристане на тако нешто. Можда ће се једнога дана у будућности неко појавити да потпише признање КиМ, али сада то сигурно неће бити случај.Мало ко зна да сте се 5. октобра оглушили о наређење да баците сузавац на окупљене људе, ко вам је то тада наредио?

– Наређење ми је својевољно издао покојни Влајко Стојиљковић. Ја сам рекао генералима Лукићу и Ђорђевићу да сам добио такво наређење и да то нећу да урадим. Моје наређење је потом било да ја морам да уђем у хеликоптер. Нисам могао да бацим на свој народ сузавац јер би то била иницијална каписла за крвопролиће у том моменту.

Да ли је тачна прича према којој да није било Легије, не би било ни 5. октобра и пада Милошевића?

– Мислим да Легија тог 5. октобра није постигао никакав договор са Ђинђићем. Једини наш страх је био да неко не почне да пуца на нас и онда бисмо ми морали да се бранимо. Тај моменат је Запад једва чекао. Због тога истичем да све заслуге 5. октобра припадају народу, а не Легији, Бухи или мени. Оно што знам јесте да је Легија био у контакту са Ђинђићем и Човићем, али без било каквог договора. Ја сам контактирао са Драгољубом Мићуновићем.
Да ли сте добили наређења да пуцате?

– Јесмо. Добили смо наређења да зауставимо демонстранте свим средствима. Легија је требало да их заустави код Липовачке шуме, ја код Аутокоманде, Буха код Колубаре. Ми смо одмах рекли да нећемо то да радимо и тако је и било.

Били сте херој акције „Сабља”, да ли мислите да је она изведена добро и да ли би сада нешто у вези са тим променили?

– Човек који ради и греши. Сада, са ове дистанце, могу да кажем да је сигурно могло нешто другачије и боље, али није то на мени да говорим. Тада су тако одлучивали они који су били виши од мене. Ми смо тада привели велики број људи, увек имате оних који ће рећи да је та акција била нелегална, да није ваљала и који ће да критикују, али то је тако.

Били сте на функцији и када се рушила вила у Шилеровој, шта се тамо дешавало и ко је износио касете и доказе из ње?

– То је радио УКП, Жандармерија је давала само логистику. Ми нисмо били обучени за рушење и уклањање трагова. Шта је све било унутра, то заиста не знам.

Како сте се борили са чињеницом да је пред вашу јединицу током „Сабље” стављен задатак да ухапсите вашег саборца и друга Легију?

– Задатак је задатак и ту официр нема шта да размишља. Емоције су једно, а посао је друго. Ја сам са Легијом био нераздвојан, да се не лажемо. Ми смо тако морали да ухапсимо и Звездана и остале команданте ЈСО. То је било постављено пред нас у буквалном смислу – или изврши задатак, или иди на улицу, нема трећег.

Узмем нож, пушку и идем у шуму да ловим

Чиме се сада бавите?

– Када сам напустио службу, основао сам агенцију која се бави заштитом и безбедношћу. Сада имам фирму за обезбеђење, која обезбеђује НИС, „Меркатор“, „Роду“, „Идеу“ и од тога живим. Моја пензија је 50.000, да сам остао у служби, имао бих националну пензију, овако сам остао без ње. Тада би ми пензија била 120.000, па можда ништа не бих ни радио, овако морам да радим.

Бавите се и ловом?

– Нисам ловио у иностранству. То је скуп спорт. Ловим овде у Србији и то ми је још остало. Немам новца да платим скупе трофеје. Волим да ловим дивље свиње јер је то онако опасније. Ја нисам салонски ловац, ја узмем пушку, нож и одем у шуму, па шта буде.
Легија ми је спасао живот

Легија вам је спасао живот на Косову, како је то изгледало?

– То је била акција на путу Приштина-Пећ, ту је била једна блокада код једног малог села и ми смо ишли да то одблокирамо. Када смо завршили акцију, ја сам са мојом јединицом кренуо ка Приштини, а Легија према Пећи. Међутим, ОВК нам је направила заседу на том путу у једном кланцу и опколила нас. Отворили су ватру на нас, нама је муниција почела да нестаје и ја сам радио-везом позвао Легију да се врати и помогне нам. Он се вратио, растерали смо борце ОВК, да се није вратио, не знам ко би од нас преживео.

Због Вучића сам у напредњацима

Откуда Гури у СНС-у?

– Не мора човек да буде у странци и да буде политичар. Немам никакву политичку функцију. Не дајем политичке изјаве. Сматрам да војници и полицајци не треба да буду чланови политичких партија. Када сам ушао у СНС, увелико сам био у пензији и бавио се приватним бизнисом, и моје је право да се определим за некога. Добио сам позив од Вучића и Николића на разговор, отишао сам, попричали смо, моје задужење је тада било безбедност на скуповима, што је из домена моје професије. Поносан сам што сам члан СНС-а. Да ли греши – греши, да ли нешто може боље – сигурно да може, али ја сам поносан на све што је странка урадила и уз њу сам. Мој једини услов на разговорима је био да ми се не дају функције јер нисам политичар, ја не могу рећи да су нам Американци и Немци пријатељи кад сам ратовао против њих, а то политичар мора због добробити земље.

Ало

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *