Задња војна пошта српских јунака: Шта је видео први Србин који је крочио на Кошаре

Поделите:

Навршава се 18 година од почетка бомбардовања СРЈ. Присетимо се шта је Михаило Меденица доживео као први Србин који је крочио на Кошаре после 1999. године, на место најжешћих борби током рата на Косову.

Седели смо дуго у ноћ – облачно небо над Косовом слутило је лош дан, али за Србе овде ни звездане ноћи, нажалост, не наговештавају неке боље…

„Немој, молим те, не иди“, стоти пут је поновио кроз кратки гутљај јаке црне кафе, знајући да ће на Космету довека бити тих неколико места због којих ће Албанци пре дати главу, него дозволити да на њих стане српска нога. А Кошаре су свакако једно од њих! Најважније од свих…

„Морам, знаш да морам! Можемо овако до јутра, али узалуд, нити ћеш ме одговорити, нити ће ми остати нешто ноћи да одспавам пре поласка… Твоје је само да се помолиш Богу за наше здравље и с времена на време назовеш возача да чујеш како напредујемо.

Остало је на Богу и нама, па како нам буде… Уосталом, не да Бог Србина свог…“, покушавам да умирим драгог пријатеља, не успевајући да умирим ни себе.

Није то страх за живот – нема смрти без судњега дана, но јесте патолошки страх од неуспеха, јер исто смо покушали и пре две године, али је дојава о доласку српске новинарске екипе грабила ка Јуничким планинама и Проклетијама брже од нас и алармирала сеоске страже у Јунику.

Пресрели су нас и уставили у некадашњем главном штабу ОВК – селу тврђави.

Мучних пола сата су грмели како је то Дукађин (њихов назив за Метохију, и зона страховладе браће Харадинај), како је свака кућа из Јуника и села уз планину изгубила барем по једну мушку главу у борбама за Кошаре, и како Срби овде немају шта да траже. Од 1999. па довека!

Спасило нас је познанство са високим официром ондашње полиције – џокер на који се може заиграти само једанпут…

„Ме Срби е кина крy ме гјак е ме луфти“, је л’ тако беше, покушавам да мучну тишину прекинем злокобном заклетвом албанског народа из јуничког краја: „Са Србима само ватра и крв“, односно „Са Србима смо завршили у ватри и крви“, али му није нимало смешно што још у слово памтим речи које су нас и тад, пре две године, натерале да покушамо немогуће – да стигнемо до некадашње карауле Кошаре, око које су се водиле најкрвавије борбе ’98. и ’99. године.

Не из чистог ината, већ из огромног поштовања према херојима с карауле на коју су бесомучно ударали ОВК, регуларна војска Албаније и НАТО авијација 78 дана без минута паузе – 60 погинулих војника, 150 рањених и њих неколико стотина са трајним ожиљцима на души, који су беспоговорно држали положаје, не марећи за нападе десетоструко бројнијег непријатеља. Због њих смо и тад и сад намерили да стигнемо до невиђбога у проклетијској врлети, да у тишини бајковитог крајолика кажемо: „У име Оца, и Сина, и светога Духа – Амин“, па нека неки нови снегови прекрију српске стопе до неких бољих времена…

Преспоро цури то мало ноћи до праскозорја, када пред чувеним мостом на Ибру, што раздваја северни од јужног дела Косовске Митровице, треба да нас сачека Албанац који ће нас одвести до Ђаковице, где ће нам се придружити још један и одвести до Кошара.

Уз више од стотину препорука и исто толико провера дошли смо до обојице. Први не зна због чега тачно чинимо то што чинимо, али пристаје због гомиле разлога који су изнад вере, убеђења и ратова, а и не презивају се на „ић“, осим ако им не тепате – еврићи, мада и тад могу да прођу као албанске националности.Вози и ћути. Потегао је из села надомак Приштине по нас, уз бесу заједничком пријатељу да ће нас живе и здраве вратити до Митровице.

„Цигарету…“, потежемо наднационални аргумент толеранције.

„Хвала“, узима је и пали, трудећи се да гледа искључиво испред себе.

„Јесте ли ви покушали ово исто пре годину-две…“, пита на тешком српском, чекајући да крајичком ока ухвати неки израз на нашим лицима који ће одговорити пре нас.

„Нисмо“, одговарамо, знајући да питање није тек разговора ради. А и шта га се тиче, уосталом.

Знамо да зна ко смо, као што и он добро зна да знамо ко је. Заправо, ко је био, пре него што је постао ситни занатлија – борац ОВК!

Газимо Дреницом пре него се добрано разбуди. Ваља је прећи што пре и што брже, јер зло у њој – у најбољем случају – дрема.

Не спава, а поготово не пролази! То је „царевина“ Адема Јашарија, Хашима Тачија, Султана Селимија…

Над Преказом, селом у којем је Јашари посејао то семе зла и због њега страдао 1998, огроман тространи билборд као ветроказ. Са једне стране његова слика у маскирној униформи, са друге две – његове браћа, страдала с њим.

С те коте „бац“ (стриц, како га из пијетета зову наклоњени му Албанци) и данас стражари над читавом Дреницом, чинећи да се неалбанци осећају у најмању руку непријатно кад пролазе туда.

„Немој“, спушта ми руку наш рент-а-ОВКар на фотоапарат, дајући ми до знања да не треба да фотографишем.

„Видеће неко, да не правимо шер…“, вели, гледајући и даље пред себе.

Стижемо у Ђаковицу, разданило се и, на срећу, разведрило.

Додуше, киша и магла могу бити наш највећи савезник на путу ка Кошарама, али и узрок да залутамо у Албанију. Тек неколико десетина метара од карауле почиње Земља орлова, мада више нема јасне границе између ње и Космета.

„Здраво, Михаило“, поздравља младић с којим смо унапред договорили тачку сусрета у Ђаковици. Симболично или не, код некадашње касарне наше војске, од које је остало тек нешто зидова срушених павиљона, и непорецива прича о хероизму.

Из ње су, баш овим путем којим ћемо и ми, пут Кошара кретали војници.

„Ништа се не секирај! Стићи ћемо, ја ти обећавам. Само, молим те да се одмах договоримо три ствари: ако нас неко пресретне и заустави, говори било који језик осим српског, а ја ћу да вадим ствар колико могу. Ако нешто крене по злу, дајем ти реч и кунем се у оба детета да ће прво преко мене морати до тебе…“, каже, док се по њиховом обичају грлимо два пута, колико да сусрет са незнанцем делује што присније овима што сумњичаво загледају чим виде ново лице у градићу где се сви махом знају. И где су са Србима такође завршили, занавек, надају се.
Седа на сувозачево место, прелазим назад до колеге и пријатеља који овог јутра није морао на пут са мном, али није желео да ме шаље самог.

Раде, наш возач, не могу да га не поменем, јер је још могао да се башкари у соби митровачког хотела, али је скочио чувши да се облачим и викнуо: „Брате, где ти ту и ја! Или ће нас наћи у планини, или ћемо се вратити да причамо о њој“!

„Овим ћемо путем избећи Јуник и ући право у Батушу, тако је сигурније“, објашњава наш нови компањон, неким добронамерним ставом уливајући поверење. А оно је једино што имамо, или се надамо да имамо.

Последња караула која је одбранила српску част

Возач му се обраћа на албанском, а он упорно преводи сваку реч на српски, желећи да нам стави до знања да не говоре ништа што не би требало да чујемо.

„Одавно нисам ишао горе! До гробља наших бораца да, о годишњицама обележавања пада карауле, али до Кошара нисам, и не разумем да ли сте само луди, или имате неки лични разлог да одете тамо одакле и вукови беже?! Уосталом, не улазим, дао сам реч да ћу вас одвести – и хоћу“, говори тешким, промуклим гласом, док грабимо путем ка Батуши, последњем селу пре успона уз Проклетије.

Свака је кућа из њега дала мушку главу за ОВК и нема те силе која би нас спасла линча да знају ко је у колима, и куда смо намерили.

„Ви ћутите, ми говоримо“, упозорава нас, док стајемо пред двојицом стараца са ћулафима на главама, што љубопитљиво загледају пут непознатог аутомобила.

Боље је застати и јавити им се, јер овде нико не залази без преке потребе, а и нема куд даље од села, осим у гору – на Кошаре!

Поздрављају старце уз дужно поштовање, својствено њиховом односу према старијима.

Кажу да смо пошли у планину да видимо има ли дивљачи за лов. Ваљда су поверовали, склањају се у страну да прођемо, поздрављајући: „Мет мир“. Идите с миром.

Време је овде стало ’99. Свуда су још видљиви трагови рата – срушене куће и минирани планински превоји.

Упозорења укуцана у гологлаво дрвеће злокобно поручују да се не сме никуд мимо пута – НАТО је овде истоварио толико касетних бомби да нико никада неће моћи да очисти овај крај.

И не покушава, јалов је то посао, а и страх од осиромашеног уранијума јачи је од жеље да стоку врате на некадашње планинске пашњаке.

Батуша је увелико за нама. Пред нама се отворила и разгоропадила планина – божански леп крај.

„Није ли иронија да се у оваквој лепоти толико гинуло“, питам, покушавајући свима да скренем мисли са свеприсутног немира, који би, да неко кресне упаљач у колима, чини се букнуо…

„Увек је тако“, одговара штуро наш водич, нервозно гледајући у ретровизор, да неко није пошао за нама из Батуше.

Нестаје асфалта, а недуго затим и туцаника које су овдашње власти насуле преко некадашње „пинц-стазе“ којом су колоне наших војних возила стизале до карауле.

Пута има само до поменутог гробља бораца ОВК који су пострадали у шумама и гудурама око Кошара – гола зараван оивичена шумом крај Мусине куће, одавно напуштене пастирске чатмаре на хиљаду и нешто метара надморске висине.

Ту стајемо, паркирајући аутомобил што дискретније уз шуму.

Одавде до карауле има још нека два километра, али одавно нема стазе, коју су спрале кише и снегови.

Нас двојица настављамо даље пешице, њих двојица остају да нас чекају.

Возач новац, а Раде друга.

Поздрављамо се као да се растајемо надуго. Не желим да иде даље, јер је дошавши и до овде показао колико срце има, нема потребе да због тога ставља главу у торбу више него што мора. Није морао ни ово, али је желео!

„Е, сад нека нам је бог у помоћи, сваком свој“, рече мој водич, пре него што смо загазили у вододерину и блато, наниже ка брзом планинском потоку, уз који је некада водила стаза.

„Само“ три лоше ствари могу да нам се догоде у ова два километра, за која ће нам уз планину требати најмање сат времена хода: дивље звери, чији свежи трагови још беласају у снегу, касетне бомбе које не видимо, а знамо да су ту и да вребају овакве као ми, и оно најгоре – шумокрадице, ловокрадице и разбојници из Албаније, коју су спремни да за добре ципеле прекољу човека и оставе га у овој бестрагији, да га никад не нађу.

„Сад смо сами, ‘ајде ми искрено реци, шта ћеш овде? Јеси ли био на караули током рата, је л’ био неко од твоје фамилије, или другара?“, чујем за леђима онај промукли, дубок глас, смишљајући шта да одговорим.

„Нисам и није“, одговарам, не знајући да ли би супротан одговор нешто променио. Не верујем, али нећу да ризикујем.

„А ти“, узвраћам истим питањем, газећи потоком којим се једино може навише.

„Ја не, али јесте доста мојих пријатеља…“, одговара, пружајући ми грану да прескочим с камена на камен.

Како год. Последње што ми сад треба јесте црв сумње у човека којем сам препуштен у планини, из које нема излаза ни онима који је много боље познају од мене.

Газимо водом, хладна је као што то само планински поток може да буде, али барем није дубока, ако је за неку утеху.

Овим су се усеком терористи прикрадали нашим борцима, вребајући их из заседе за густом шумом, када би ишли ка караули.

„Морам још ово к’о човека да те молим: кад стигнемо горе, немој да дижеш три прста! Ја сам пристао да те доведем, због неких твојих разлога, и поштујем ваше који су овде погинули. Знам да су се храбро борили. Али из поштовања према нашим жртвама, а неки до њих су ми били велики пријатељи, молим те да то не чиниш. Мртви су мртви и пустимо их да почивају у миру. Свуда на Косову ће пре или касније зацелити ране, али овде никада…“, стали смо да дођемо до ваздуха, видимо отприлике докле смо стигли, и, чујем, утаначимо нове појединости.

Циљ ми је да стигнем до карауле, и ничим га нећу угрозити. Пристајем на тај мали компромис, знајући да на још толико начина могу да одам почаст нашим погинулима.

Ветар бије кроз голе гране густе шуме, стварајући на неким местима намете у које упадамо до колена. Добро је само кад смо изашли из потока и дохватили се једва видљивих остатака „пинц-стазе“.

Стајемо на сваких минут-два. Ваздух је резак и проређен. И то мало што га удахнемо у цугу удари у плућа ко да гутамо грудву…

„Добро је, близу смо. Колико се сећам, од ових четинара нема још много до карауле“, чујем, гледајући куд да начиним следећи корак, јер, без претеривања, сваки може бити последњи.

„Ајмо овако, десет корака ја идем први, па десет ти… Ако се неком заломи да стане на мину да не буде ни по бабу ни по стричевима“, предлаже.

Пристајем.

Већ довољно ризикујемо доласком овамо, па хајде да барем у нешто унесемо мало разума.

„Овде су били ваши положаји, кад је пала Караула, а наши су их држали тамо и тамо“, стали смо по ко зна који пут, већ се једва вукући.

Успон је превелик и за козу, а снег, ту где га још има, чини сваки корак као да покушавамо да трчимо кроз дубоку воду…

Гледам куд ми показује – врхови Маја глава и Раса Кошарес, с леве и десне стране.

Негде између би требало да је караула – с њих су бесомучно тукли по њој и положајима наше војске. Бесомучно и узалудно!

Бројим својих десет корака, па пуштам њега испред себе. Одбројава своје, па ми враћа првенство…

Већ довољно табанамо, караула би требало да је негде пред нама.

„Лево, Михаило, лево“, викну, учинивши да се забројим у корацима, па напослетку потрчим, угледавши кроз крошње славно здање од црвених фасадних цигала.

„Успели смо, друже“, чујем га за собом, као да му је пао камен са срца што смо коначно стигли, свако са својом намером.

Некада је важила за најлепшу караулу у СФРЈ. Наменски је тако зидана да Албанцима покаже стандард Југославије, чак и у том погледу.

Нема некадашње рампе крај стражарске кућице на уласку. Нема ни стражарске кућице осим хрпе шута…

„Стани да те фотографишем“, окрећем се, дајем му апарат и заузимам компромисну позу. Високо подигнуте руке су за све хероје којима су Кошаре била задња војна пошта!
„Пази, молим те, и не улази у њу, ако за бога знаш! Ко зна чега има унутра“, узалуд упозорава, нема сада и овде више места разуму. Улазим, наравно, у то што је остало од карауле „Кошаре“!

Све је остало исто као априла 1999. када су у њу славодобитно ушетали „победници“ – још је по кругу разбацано нешто њихове војне опреме, очигледно добијене на „зајам“ од страних помагача.

„Овде је био јарбол са заставом“, гледам кроз рупу у зиду на некадашњи грудобран крај којег се вила тробојка СРЈ.

„Пази, бре, где стајеш, човече, куд тако јурцаш“, опомиње ме к’о дете, а заиста желим што више да видим за то мало времена које смемо овде да проведемо.

Унапред смо се договорили да се нећемо задржати дуже од десетак минута, јер је само секунда овде довољна за невољу.

Прекрстио сам се и пољубио једини релативно здрав зид карауле. Палим цигарету и остављам је на прагу некадашњег улаза у њу.

„Хајмо још мало навише, до некадашњег граничног камена“, показујем руком Албанцу да пође за мном у шуму више зграде, граничне линије.

„Ни случајно! Ту се не види прст пред оком колико је густа шума. Мине, звери, можда неко чучи иза пања и чека да прођемо туда. Тамо и овако нема више ништа теби занимљиво, ово је оно што си хтео да видиш, и ово је оно што је важно“, добацује, показујући ми да сиђем са стрмине и да кренемо ка тачки у којој нас чекају Раде и возач.

Заправо, већ је кренуо, мобилним јавља да се спуштамо, и да колима пођу низ пут, да што пре сиђемо с Проклетија, прођемо кроз Батушу за дана и дохватимо се магистрале која значи сигурност.

Фотографишем ровове наше линије одбране.

Трудим се да што дуже гледам у караулу, јер добро знам да се више враћати нећу.

Време ће учинити да од ње ускоро не остане ни оволико, а нови снегови ће обрисати траг Срба који су се усудили да после ’99. дођу до ње.

Нека вам је вечна слава – јунаци најкрвавије битке за педаљ српске земље!

Мртви су мртви, што наш водич каза. Силазимо ћутке, свако са својим мислима.

Проклетије – проклете ли сте, није вам џаба такво име дато…

***

ТРИ МЕСЕЦА ПАКЛА: Свега 200 војника ВЈ бранило положај од напада 2.000 припадника ОВК

Битка око граничног прелаза Раса Кошарес вођена је између 9. априла и 9. јуна 1999. године.

Циљ напада ОВК, потпомогнутог НАТО, војском Албаније и бројним страним плаћеницима био је копнени улаз преко карауле Кошаре и пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, и потпуно преузимање комуникација између Косова и Метохије.

На Велики петак 9. априла у три сата после поноћи почела је масовна артиљеријска паљба из правца Албаније на караулу „Кошаре“, уз пешадијско учешће ОВК и припадника француске Легије странаца.

Напади су ишли из три правца: Раса Кошарес, Маја глава и караула Кошаре.

Према караули кренуло је више од 2.000 припадника ОВК, док је караулу и њену околину бранило свега 200 војника ВЈ, којима због неприступачног терена није могла да притекне у помоћ подршка оклопних јединица војске.

Притиснути жестоком артиљеријском ватром и нападима пешадије, војници су истог дана око 19 сати били принуђени да напусте караулу и преместе своје положаје неколико стотина метара испод ње, држећи их све до краја рата, упркос насртајима ОВК и свакодневном бомбардовању НАТО авијације. Једнако храбри као и наши војници били су и добровољци из Русије, који су по доласку у Србију инсистирали да буду упућени на Кошаре, знајући да се тамо воде најтеже битке.

Званични подаци ВЈ говоре да је у борби на Кошарама погинуло 150 припадника ОВК, међу којима и два НАТО војника (један Француз и један Италијан), као и неколико добровољаца из Алжира, док је број рањених припадника ОВК око 300.

Командант ОВК снага на Кошарама Агим Рамадани такође је погинуо у борбама око карауле, а његов непосредни претпостављени био је Рамуш Харадинај, који је после „освајања“ Кошара стекао статус националног хероја косовских Албанаца.

Сваког 9. априла Албанци прослављају пад Кошара као своју највећу војну „победу“, а на гробљу палим борцима подно карауле окупљају се породице погинулих и највиши званичници косовских власти.

Спомен-обележје борцима ОВК на Кошарама открио је пре три године лично Бајрам Реџепи.

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *