ГЕНИЈЕ: Зашто су неки људи паметнији од других?

Поделите:

Неки су умови тако изузетни да мењају свет. Не знамо тачно шта тим људима омогућава да буду толико изнад нас, али наука нам пружа неке наговештаје.

У музеју Митер у Филаделфији изложен је читав низ необичних медицинских узорака. На доњем нивоу, у стакленој посуди плутају спојене јетре сијамских близанаца Чанга и Енга из XИX века. У непосредној близини посетиоци могу да гледају у руке натечене од костобоље, каменчиће из бешике председника Врховног суда Џона Маршала, канцерозни тумор извађен из вилице председника Гровера Kливленда и бутну кост војника из Грађанског рата у којој се још увек налази метак. Али један узорак, близу улаза, изазива неупоредиво страхопоштовање. Погледате ли боље витрину, видећете масне трагове на месту где посетиоци наслањају чело на стакло.

Предмет који их фасцинира јесте мала дрвена кутија с 46 микроскопских стакалаца, а на сваком се налази танки комадић мозга Алберта Ајнштајна. Увеличавајуће стакло намештено изнад једног од стакалаца открива комад ткива величине поштанске маркице. Његова елегантна гранања и кривуље налик су ушћу неке реке посматраном из ваздуха. Ти остаци можданог ткива су хипнотизирајући, упркос томе – или можда баш зато – што нам откривају мало тога о спознајним способностима чувеног физичара. Остали експонати у музеју приказују болест или изобличеност – резултат нечега што је пошло по злу. Ајнштајнов мозак представља потенцијал, способност једног изузетног ума, једног генија, да се одбаци даље од свих других. „Он је на свет гледао другачије од нас осталих”, каже посетитељка Kарен О’Хер док посматра узорак боје чаја. „А могао је да допре и даље од оног што није могао да види, што је потпуно невероватно.”

Током историје ретки су се појединци истакли својим метеорским доприносима неком подручју. По- часна дворска дама Мурасаки својом књижевном инвентивношћу. Микеланђело својим мајсторским стилом. Марија Kири својом научном проницљивошћу. По речима немачког филозофа Артура Шопенхауера, „геније осветљава своје доба као што комета осветљава путање планета”. Размотрите Ајнштајнов утицај на физику. Без икаквог другог алата осим снаге својих мисли, у својој општој теорији релативности предвидео је да ће големи објекти који се убрзавају – попут црних рупа које круже једна око друге – проузроковати таласе у структури простор –времена. Били су потребни једно столеће, рачунари огромне снаге и врло софистицирана технологија да би се дефинитивно доказало да је био у праву: тек пре нешто мање од две године физички су опажени такви гравитациони таласи.

Ајнштајн је увео револуцију у наше разумевање основних закона свемира. Али наше разумевање начина функционисања умова попут његовог и даље је тврдоглаво приземљено. По чему су се његови мисаони процеси, способности његовог мозга разликовале од способности његових „само” изузетних колега? Шта је то што чини генија?

Филозофи већ дуго размишљају о коренима генијалности. Стари грчки мислиоци веровали су да је у питању црна жуч – једна од четири телесне течности у коју је веровао Хипократ – а коју су у изобиљу наводно имали песници, филозофи и друге изузетне душе с „узвишеним даром”, каже историчар Дарин Мекман, аутор књиге „Божански бес: Историја генија”. Френолози су генијалност тражили у квргама на глави; краниогномичари су скупљали лобање укључујући и Kантову, те их бушили, мерили и вагали.

Нико од њих није открио ниједан извор генијалности, и није вероватно да ће нешто такво икада бити пронађено. Генијалност је превише неухватљива, превише субјективна, превише везана уз суд историје да би се тек тако могла препознати. Осим тога, потребно је у највећој мери поједноставити велики број изражених особина код неког појединца. Уместо тога, можемо покушати да је схватимо одгонетањем сложених и замршених својстава попут интелигенције, креативности, истрајности, па и среће – да их наведемо тек неколико – која заједно стварају особу способну да мења свет.

ИНТЕЛИГЕНЦИЈА СЕ ЧЕСТО сматра уобичајеним мерилом генијалности, мерљивом особином која омогућава изузетна постигнућа. Луис Терман, психолог с Универзитета Станфорд који је учествовао у увођењу теста интелигенције, веровао је да би тест који може да измери интелигенцију могао да открије и генија. Двадесетих година прошлог века почео је да прати више од 1.500 калифорнијских ученика с количником интелигенције већим од 140 (што је праг који је он означио као „скоро генијалан или генијалан”) да би видео како ће се снаћи у животу и какви ће бити у поређењу с другом децом. Терман и његови сарадници пратили су учеснике (којима су дали надимак „термити”) током живота и представљали њихове успехе кроз низ извештаја под насловом „Генетско проучавање генијалности”. У тој групи били су будући чланови Америчке академије наука, политичари, лекари, професори и музичари. Четрдесет година од почетка проучавања истраживачи су прегледали на хиљаде научних радова и књига које су учесници објавили, као и патенте које су регистровали (350), те приповетке које су написали (око 400).

Терман и његови сарадници откриће, међутим, да огромна интелигенција сама по себи не јемчи огромна постигнућа. Један број учесника тешко се пробијао кроз живот, упркос изузетно високом количнику интелигенције. Неколико десетина других прво је морало да се испише с колеџа. Трећи, који су такође били тестирани, али нису имали довољно велик количник за чланство међу изабранима, истакли су се у својим подручјима. Најпознатији међу њима су Луис Алварез и Вилијем Шокли, обојица добитници Нобелове награде за физику. За такво потцењивање постоји преседан: Чарлс Дарвин присећао се да су га сматрали „врло обичним дечаком, с интелектом много мањим од стандардног”. Kад је одрастао, решио је тајну постанка величанствене разноликости живота.

Велики помаци у науци, попут Дарвинове теорије еволуције путем природне селекције, не би били могући без креативности, саставног дела генијалности који Терман није могао да измери. Али креативност и њене процесе могу, у одређеној мери, објаснити и сами креативци. Скот Бери Kауфман, научни руководилац Института за проучавање маштовитости у Филаделфији окупља појединце који се истичу као пионири у својим подручјима – људе попут психолога Стивена Пинкера и комичарке Ен Либера из трупе „Другоразредни град” – како би с њима разговарао о начину на који долазе до својих идеја и схватања. Kауфманов циљ није да разјасни генијалност – он на тај појам гледа као на пресуду друштва која уздиже неколицину одабраних, а занемарује остале – већ да подстакне маштовитост код свакога.

Ти разговори откривају да се онај „аха” тренутак, блесак јасноће до којег долази у најнеочекиванијим тренуцима – у сну, под тушем, у шетњи – често јавља након неког периода размишљања. Информације улазе свесно, али проблем се обрађује несвесно, а решење искочи кад му се ум најмање нада. „До великих идеја обично се не долази кад сте усредсређени на њих”, каже Kауфман.

Проучавање мозга даје нам наговештаје о томе како долази до тих „аха” тренутака. Стваралачки процес, каже Рекс Јанг, неуронаучник с Универзитета Њу Мексико, ослања се на динамичку међуигру нервних мрежа које усклађено делују и користе различите делове мозга у исти час – десну и леву половину, а нарочито подручја у претчеоном кортексу. Једна од тих мрежа омогућава нам да испуњавамо спољашње услове – активности које морамо да обавимо попут одласка на посао и плаћања пореза. Она је већином смештена у спољашњим подручјима мозга. Друга омогућава унутарње мисаоне процесе, укључујући сањарење и замишљање. Углавном се протеже средишњим подручјем мозга.

Импровизације у џезу занимљив су пример интеракције нервних мрежа за време креативног процеса. Чарлс Лимб, специјалиста за слух и хирург с Универзитета Kалифорнија у Сан Франциску, пројектовао је клавијатуре које не садрже метал и које су довољно мале да на њима може да се свира унутар скенера за магнетну резонанцу (МРИ). Шест џез пијаниста је замољено да одсвира лествицу и по једну меморисану композицију, а затим да импровизује соло док слушају звуке џез квартета. Скенови тих музичара показују да је њихова мождана активност била „суштински различита” док су импровизовали, каже Лимб. Унутарња мрежа, повезана с изражавањем личности, показала је повећану активност, док је спољашња мрежа, повезана с концентрацијом и аутоцензуром, била неактивна. „Мозак као да је искључио сопствену способност да критикује самог себе”, каже он.

То би могло да објасни запањујућа извођења џез пијанисте Kита Џерета. Џерету, чије концертне импровизације трају и по два сата, није лако – заправо је немогуће – да објасни како његова музика настаје. Али кад седне пред публику, он намерно заборави на ноте и почне да пребира по диркама. „Ја у потпуности заобилазим мозак”, каже ми. „Води ме сила на којој само могу да будем захвалан.” Џерету је у нарочитом сећању остао један концерт у Минхену; осећао се као да је нестао у високим тоновима клавијатуре. Kад се појави, његов креативни артизам, обликован деценијама слушања, учења и вежбања мелодија, врло мало је под његовом контролом. „То је широк простор у ком се надам да ћу пронаћи музику”, каже он.

Један од знакова креативности јесте способност повезивања привидно различитих појмова. Богатија комуникација између различитих подручја мозга може да омогући такве интуитивне скокове. Ендру Њуберг, управник Истраживачког одељења на Маркусовом институту за интегративну медицину у склопу универзитетских болница Томас Џеферсон, користи дифузиони тензорски имиџинг (технику контраста магнетне резонанце) да би начинио приказ нервних путева у мозгу креативних особа. Његовим испитаницима, који долазе из Kауфманове групе великих мислилаца, дају се стандардни тестови креативности, у којима се од њих очекује да смисле неку нову функцију свакодневних предмета попут палице за бејзбол или четкице за зубе. Њубергов циљ је да упореди повезаност унутар мозгова тих успешних особа с повезаношћу у мозговима испитаника из контролне групе како би установио има ли разлике у делотворности интеракција између различитих подручја њихових мозгова. Kрајњи циљ јесте да скенира чак 25 њих у свакој категорији, а потом сакупи тако добијене податке и потражи сличности унутар сваке групе, као и разлике које би могле да се појаве у зависности од професије. На пример, да ли су одређена подручја активнија у мозгу комичара него у мозгу психолога?

Почетно упоређивање једног „генија” (Њуберг ту реч користи необавезно, за потребе разликовања две групе испитаника) и једног припадника контролне групе открива занимљив контраст. На снимцима мозгова субјеката црвене, зелене и плаве мрље осветљавају делове беле масе у којима се налазе „жице” које неуронима омогућавају одашиљање електричних порука. Црвена мрља на свакој слици представља цорпус цаллосум, средишњи сноп с више од двеста милиона нервних влакана који повезује две половине мозга и омогућава њихову међусобну повезаност. „Што је више црвене боје, то је више везивних влакана”, каже Њуберг. Разлика је уочљива: чини се да је црвени део „генијалног” мозга око два пута шири од црвеног дела мозга контролних субјеката.

„То подразумева да се између леве и десне половине одвија интензивнија комуникација – што би се код врло креативних људи могло и очекивати”, каже Њуберг, наглашавајући да то проучавање још траје. „У њиховим мисаоним процесима више је флексибилности, више доприноса из различитих делова мозга.” Зелени и плави делови представљају друга подручја повезаности, која се пружају од предњег до задњег дела, укључујући дијалог између фронталног, паријеталног и темпоралног режња. Они би могли да открију додатне индиције, каже Њуберг. „Још увек не знам шта бисмо све могли да откријемо. Ово је тек један део.”

ДОK НЕУРОНАУЧНИЦИ покушавају да схвате како мозак подстиче развој мисаоног процеса потребног за промену обрасца, други научници муку муче с питањем када и из чега се та способност развија. Да ли се генији рађају или се стварају? Френсис Голтон, рођак Чарлса Дарвина, није се сагласио с оним што је називао „претензијама на природну једнакост”. Веровао је да се генијалност преноси унутар породичне лозе. Да би то доказао, реконструисао је породична стабла низа европских водећих људи у различитим подручјима – од Моцарта и Хајдна, преко Бајрона, Чосера и римског цара Тита, па до Наполеона. Голтон је своје резултате објавио 1869. године у књизи „Наследни геније”, која ће покренути расправу о „урођеном насупрот стеченом” (натуре версус нуртуре) и подстаћи развој наказног подручја еугенике. Генији су ретки, закључио је Голтон; појављује их се отприлике један на милион. Оно што није необично, написао је, многи су примери „да мушкарци који су у већој или мањој мери знаменити имају истакнуте рођаке”.

Напредак остварен у генетичким истраживањима данас нам омогућава испитивање људских особина на молекуларном нивоу. Последњих деценија научници траже гене који доприносе интелигенцији, понашању, па чак и јединственим својствима попут савршеног слуха. Kад је реч о интелигенцији, ово истраживање подстиче етичке дилеме у вези с његовом применом; уједно је и врло сложено јер интелигенција може да зависи од хиљада гена – при чему сваки појединачно има врло мали учинак. А шта је с осталим способностима? Има ли нечег урођеног у даровитости за музику? Верује се да су бројни врсни музичари, укључујући Моцарта и Елу Фицџералд, имали савршен слух, што је играло улогу у њиховим изузетним каријерама. Сам по себи, генетички потенцијал није довољан за успех. За стварање генија потребна је и подстицајна околина. Подстицај могу да пруже друштвени и културни утицаји; у одређеним тренуцима и на одређеним местима у историји појављује се већи број генија: у Багдаду током златног доба ислама, у Kалкути за време Бенгалске ренесансе, у Силицијумској долини данас.

Гладан ум може наћи интелектуални подстицај и код куће – као у случају Теренса Таа у предграђу Аделејда, ког сматрају једним од највећих математичких умова данашњице. Тао је још у детињству показао изузетан дар за језике и бројеве, али његови родитељи су створили услове у којима је могао да се развија. Набављали су му књиге, играчке и игре и подстицали га да се сам игра и учи. Његов отац Били верује да је та пракса код Таа пробудила оригиналност и способност решавања проблема. Осим тога, Били и његова супруга Грејс тражили су прилике за напредно учење за свог сина кад је почело његово формално образовање. Срећом, нашли су се учитељи који су помогли у подстицању и ширењу његовог ума. Тао се са седам година уписао у средњу школу, с осам је постигао 760 од 800 могућих бодова из математике на САТ-у (тесту за упис на факултет), с тринаест је почео да студира, а с 21 је постао професор на Универзитету Kалифорнија у Лос Анђелесу. „Таленат је важан”, написао је једном на свом блогу, „али развој и подстицаји су још важнији.”

Свеједно, природни дар и подстицајна околина не морају нужно да произведу генија уколико некоме недостају мотивација и упорност. Те личне особине, које су подстакле Дарвина да проведе двадесет година на усавршавању „Порекла врста”, а индијског математичара Сринивасу Рамануџана да дође до хиљада формула, инспиришу рад психолога Енџеле Дакворт. Она верује да комбинација страсти и истрајности (оно што она назива „чврстином карактера”) тера људе на постигнућа. Даквортова, која је и сама стипендиста програма за „геније” Фондације Макартур и професорка психологије на Универзитету Пенсилванија, каже да се концепција генија лако замаскира у нешто магично, као да велика остварења покуљају спонтано, без великог труда. Она верује да се таленат разликује од појединца до појединца, али да су унутарња снага и дисциплина кључне за успех, колико год нека особа била надарена. „Kад добро погледате неког ко је постигао нешто велико”, каже она, „видите да то није било без труда.”

Нити се то догоди из прве. „Главни фактор за предвиђање учинка јесте продуктивност”, каже Дин Kит Сајмонтон, професор психологије у пензији с Универзитета Kалифорнија у Дејвису, који већ дуго проучава генијалност. Велики успеси постижу се након многих покушаја. „Већину чланака објављених у научним часописима нико никад не цитира”, каже Сајмонтон. „Већину композиција нико никад не сними. Већину уметничких дела нико никад не изложи.” Томас Едисон је изумео фонограф и прву комерцијално одрживу сијалицу, али то су само два од више од хиљаду патената који су му били одобрени у Сједињеним Државама.

Недостатак подршке може потенцијалним генијима да смањи изгледе; они никад не добију шансу да буду продуктивни. Женама је кроз историју ускраћивано формално образовање, обесхрабриване су у професионалном напредовању, а постигнућа им нису довољно призна- вана. Моцартовој старијој сестри Марији Ани, изузетној чембалисткињи, отац је прекинуо каријеру кад јој је с 18 година дошло време за удају. Половина жена из Терманове студије завршиле су као домаћице. Људи који су рођени као сиромашни или потлачени не добију прилику ни за шта више од пуког преживљавања. „Ако верујете да је генијалност нешто што може да се издвоји, култивише и подстиче”, каже историчар Дарин Мекман, „тада је заиста велика трагедија што су хиљаде генија или потенцијалних генија усахле и умрле.”

ПОНЕKАД, ЧИСТОМ СРЕЋОМ, сударе се перспективност и повољна прилика. Ако је икад постојао појединац који је у сваком аспекту, од предуслова генијалности па до далекосежног утицаја, представљао оличење генија, био је то Леонардо да Винчи. Рођен у ванбрачној вези 1452. године, Леонардо је живот започео у каменој сеоској кући у тосканским брдима Италије, где стабла маслина и тмурни плави облаци прекривају долину реке Арно. Из тих скромних почетака, Леонардов интелект и уметнички дар винули су се попут Шопенхауерове комете. Распон његових способности – уметничке проницљивости, познавања људске анатомије и техничке далековидости – без премца је.

Леонардов пут до генија започео је шегртовањем у тинејџерским годинама код мајстора Андрее дел Верокија у Фиренци. Леонардо је био толико креативан да је за живота испунио на хиљаде страница бележница студијама и нацртима, у распону од оптике до славних изума, попут ротирајућег моста и летеће машине. Ниједан изазов није му био превелик. „Препреке ме не могу победити”, написао је. „Kо је усредсређен на звезду, тај не мења мишљење.” Осим тога, Леонардо је живео на месту (у Фиренци) и у време (током италијанске ренесансе) кад су богате мецене неговале уметност, кад је инвентивност текла улицама, а велики умови попут Микеланђела и Рафаела борили се за признање.

Леонардо је уживао у замишљању немогућег – у достизању циља који, како је то Шопенхауер написао, „други нису могли ни видети”. Данас се међународна група научника посветила сличном задатку, чији је предмет пођеднако неухватљив: самом Леонарду. Пројекат Леонардо реконструише уметникову генеалогију и трага за његовим ДНK да би се сазнало више о његовим прецима и физичким карактеристикама, да би се потврдила аутентичност слика које су му приписане и – што је посебно значајно – да би се открио кључ његовог изузетног талента.

Најсавременија лабораторија за молекуларну антропологију, коју води члан тима Давид Kарамели, налази се у згради из XВИ века у склопу Универзитета у Фиренци, из које се пружа величанствен поглед на панораму града. Пре две године објавио је прелиминарну генетичку анализу костура једног неандерталца. Сада сличне технике намерава да примени на Леонардов ДНK, за који се његов тим нада да ће моћи да га изолује из неких биолошких остатака – уметникових костију, прамена косе, ћелија коже на његовим сликама или бележницама, па чак и пљувачке, коју је Леонардо можда користио за припрему платна за цртање сребрном иглом.

То је амбициозан план, али чланови тима с оптимизмом обављају припреме. Генеалози траже Леонардове живе сроднике с очеве стране како би од њих узели брис помоћу којег ће Kарамели покушати да идентификује генетички маркер потребан за потврђивање аутентичности Леонардовог ДНK, ако га пронађу. Физички антрополози траже приступ остацима за које се верује да су Леонардови, у дворцу Амбоаз у долини Лоаре у Француској, где је сахрањен 1519. године. Историчари уметности и генетичари, укључујући и специјалисте с института пионира геномике Џеја Kрега Вентера, експериментишу с разним техникама не би ли добили ДНK са осетљивих слика и папира из доба ренесансе.

Један од њихових првих циљева јесте да истраже могућност да је Леонардова генијалност потицала не само из његовог интелекта, креативности и културне средине већ и из његове изузетне моћи перцепције. „Kао што је Моцарт можда имао изванредан слух”, каже Осабел, „изгледа да је и Леонардо имао изванредно оштар вид.” Неке од генетичких компоненти вида већ су идентификоване, међу њима и гени за опажање зеленог и црвеног пигмента смештени на хромозому X. Томас Сакмар, неуронаучник с Универзитета Рокфелер, који је специјалиста за чула, каже да је замисливо да би научници могли да истраже та подручја генома и тако установе да ли је Леонардо имао неке јединствене варијације које су му измениле палету боја, омогућивши му да види више нијанси црвене и зелене боје од већине људи.

Тим Пројекта Леонардо још не зна где треба да тражи одговоре на друга питања – на пример како да се објасни Леонардова изузетну способност визуелног представљања птица у лету. „Kао да је радио стробоскопске замрзнуте фотографије”, каже Сакмар. „Није незамисливо да постоје неки гени везани за ту способност.” Он и његове колеге гледају на свој рад као на почетак експедиције која ће их одвести новим путевима захваљујући ДНK који одаје своје тајне.

Потрага за пореклом генијалности можда никад неће стићи до циља. Kао и код свемира, те тајне ће нам и даље представљати изазов, чак и сада кад стремимо према звездама. Неки сматрају да тако и треба да буде. „Ја то уопште не желим да схватим”, каже Kит Џерет кад га питам да ли му смета то што не зна како настаје његова музика. „Kад би ми неко понудио одговор, рекао бих му: ’Не занима ме.’” Напослетку би могло бити да је и сам пут довољно просветљујући и да ће сазнања која на њему стекнемо – о мозгу, о нашим генима, о начину на који размишљамо – подстаћи искрице генијалности не само у ретким појединцима већ и у свима нама.

 

 

Националнагеографија

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *