Хрватски медији о мешовитој комисији за Степинца

Поделите:

Године 1979. епископ Данило пише против Ивана Павла ИИ.: “Нека тај папа који је заборавио Србе прво клекне у Јасеновцу! Католици се морају испричати Србима за злочине у НДХ!” а потом српски националист Жика Стојковић отворено напада Степинца: “Он је служио усташама!”

У овим данима који претходе Петом састанку Мјешовите комисије СПЦ и Католичке Цркве у Хрватској о “случају Степинац”, који ће се одржати у Подгорици 7. и 8. липња о.г. на тему “Надбискуп Степинац и комунистички прогон од 1945. до 1960.”, некако се само по себи намеће размишљање о могућим “излазним стратегијама” за обје стране у том тијелу, а напосе за српску која би, како се чини, најновијим развојем догађаја лако могла фрустрирати екстремнији дио своје националистички расположене јавности.
Наиме, колико је познато, ништа се битно, за српску страну, на претходна четири састанка Мјешовите комисије (задњи је био у Пожеги, на “терену” бискупа Антуна Шкворчевића) није догодило – иако се много тога најављивало. На српској су страни, примјерице, неки најављивали изношење на свјетло дана капитално важних и одлучујућих повијесних списа и докумената којима ће се, наводно, доказати да је надбискуп Степинац у Другоме свјетском рату био злочинац, но сада постаје све јасније да такве компромитирајуће папире великодостојанственици СПЦ и српски повјесничари у својим рукама немају.

Митрополитова замисао

А без њих се ништа неће моћи доказати, односно ништа се неће моћи ревидирати у односу на досад познате чињенице и спознаје о Степинцу и његову ђеловању.

По ономе што се по кулоарима већ дуже времена прича и пише, Мјешовита је комисија о Степинцу била понајвише замисао митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића (који у СПЦ-у има репутацију једног од експлицитнијих српских националиста). Идеја о таквој заједничкој Комисији на самом почетку рада није била добро примљена, тим прије што је била попраћена и уплитањем изванцрквених особа, политичара и државних службеника. Рад Комисије у јавности се доживљавао готово као боксачки меч у којем ће једна страна прије или касније нокаутирати другу.

Срећом, с временом је превладао зрелији однос, а на задњем састанку Комисије, ономе у Пожеги, 20. и 21. травња о.г., владало је врло пријатељско, срдачно и чак, по неким извјеститељима, “братско” озрачје, особито након завршетка службеног дијела сусрета.

Могуће је да је то најава својеврснога компромиса између хрватске и српске стране у Комисији, који би можда могао бити материјализиран и у облику каквога службеног документа (који би могао ђеловати умирујуће и на хрватску и на српску јавност). С друге стране, како дознајем, неки песимисти у кулоарима најављују како би српски чланови Комисије на предстојећем састанку у Подгорици могли донекле промијенити реторику – у смислу критичнијег постављања према папи Фрањи – ако би, сумирајући све што се досад у раду Комисије догодило (или се није догодило), на крају дошли до закључка да резултат релектире повијесних докумената који су “у игри” није у складу с њиховим оптужбама против Степинца.

“Нулта точка”

Ми ћемо, са своје стране, искористити овај повијесни тренутак – у ишчекивању нове, подгоричке рунде у раду Мјешовите комисије – да мало дубље и темељитије претресемо и проанализирамо када је, заправо, и како започео овај изнимно комплексан спор између Српске православне Цркве и Католичке Цркве у Хрватској, па и када је у питању надбискуп Степинац (иако, наравно, не само он). Иако српска страна, када је о Степинцу ријеч, непрестанце актуализира и потеже питање Другога свјетског рата и Степинчеве улоге у њему, право је извориште овога сукоба у седамдесетим годинама 20. стољећа, точније у 1979., коју можемо сматрати “нултом точком” нове (по много чему и данас актуалне) фазе српско-хрватског (католичко-православног) сукоба – фазе која је на крају (наравно, уз бројне друге заплетаје и конфликте) довела до рата у Хрватској деведесетих.

Треба јасно разликовати ситуацију из 1946., када је Степинца хапсио и судио му Јосип Броз Тито, и ситуацију из 1979., када офензиву против Католичке Цркве у Хрватској и мртвог надбискупа Степинца покреће Српска православна црква, у сурадњи с национално-политички ангажираним крилом српске националне/националистичке интелигенције.

За разумијевање ситуације из 1979. битна су три момента.

Прво, након доношења Устава СФРЈ из 1974. српска је национална интелигенција, персонифицирана у Добрици Ћосићу и осталим национално-политички ангажираним интелектуалцима и академицима САНУ, окупљеним око њега, незадовољна и фрустрирана. Највише их је забрињавао и фрустрирао незаустављиви тренд конфедерализације СФРЈ, у склопу којега је СР Хрватска, једнако као и све остале југославенске републике, све више постајала правом државом.

Друго, у листопаду 1978., дакле само неколико мјесеци прије догађаја о којима ћемо овђе говорити, за новог је папу био изабран Пољак Карол Њојтyла, који је подријетлом био из онога краја у јужној Пољској који се некада називао Бијелом Хрватском. Папа Њојтyла већ у липњу 1979. креће у своју велику свјетску офензиву на плану сламања комунизма у Источној Еуропи, а усто је и велики савезник Хрвата у њиховим све одважнијим настојањима (унутар Католичке Цркве) око индивидуализације СР Хрватске у односу на СФРЈ.

Папа на “погрешној” страни

Ту су Срби у први мах били погријешили, тј. криво су процијенили папу Ивана Павла ИИ. – како ми је то, у нашим београдским разговорима из 2006.-2008., објаснио академик САНУ (рођен у Загребу 1922.) Дејан Медаковић. Мислили су да ће он, као Славен, бити њихов савезник (слично као што су сада, вјеројатно опет погрешно и неутемељено, својим савезником прогласили папу Фрању). Но када су виђели да је папа Њојтyла, по њихову укусу и критеријима, на “погрешној” страни, обузела их је горчина, љутња, па и бијес.

И треће, Католичка Црква у Хрватској свој велики јубилејски државотворни покрет Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата (започет још 1975.) управо тада, 1979., диже на нову, дотад највишу разину: 1979. је у хрватској католичкој јавности проглашена Бранимировом годином, у част првога међународног признања Хрватске (879.-1979.), везано за преписку папе Ивана ВИИИ. с кнезом Бранимиром из 879. Сви догађаји (или барем већина) о којима ћемо овђе говорити одвијају се између “првог полувремена” Бранимирове године (биле су то тзв. Римске свечаности одржане поткрај травња и почетком свибња 1979. у Риму, на којима је папа Иван Павао ИИ. – то се догодило 30. травња 1979. – по први пут у повијести Цркве и хрватскога народа служио мису на хрватском језику) и онога тзв. другог полувремена – средишње домовинске прославе Бранимирове године у Нину, 2. рујна 1979., у назочности око 200.000 хрватских вјерника-католика.

Не заборавимо притом нити то да је јубилејски покрет Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата био логичан наставак истоврсне јубилејске прославе 1300. обљетнице успостављања првих веза Хрвата са Св. Столицом коју је 1940. и 1941. организирао и водио загребачки надбискуп Алојзије Степинац, а да се актуални (у времену о којем овђе говоримо) први бискуп Цркве у Хрвата Фрањо Кухарић јавно прогласио Степинчевим сљедбеником, међу осталим и тиме што је, још поткрај 1960-их, покренуо (најприје у тајности, а затим и јавно) поступак око Степинчеве беатификације и канонизације.

Главни протагонисти догађаја о којима је овђе ријеч су, уз папу Ивана Павла ИИ.: са српске стране епископ марчански Данило и један од водећих припадника српске националне/националистичке интелигенције, усто врло близак Српској православној Цркви, Живорад Жика Стојковић; а с хрватске стране главни уредник Гласа Концила дон Живко Кустић.

Њојтyлин “лапсус”

Моји су главни суговорници у годинама када сам све то истраживао (2006.-2012.) били, са српске стране, академик САНУ Дејан Медаковић, а од Хрвата/католика Живко Кустић.

Први чин у овој кронологији јест говор што га је папа Иван Павао ИИ. одржао, у генералној аудијенцији, 30. свибња 1979. у Риму – непосредно пред свој први понтификални посјет завичајној Пољској (2.-10. липња 1979.), који је, као што је познато, симболички означио пад комунизма у Источној Еуропи. У том је говору папа Њојтyла – у духу свог панеуропског програма – споменуо славенске језике који су покрштењем славенских народа били “судионицима” и поспјешитељима развоја и ширења кршћанства у цијелој Еуропи и свијету. Споменуо је сљедеће језике, народе и државе: Македонију, Бугарску, Хрватску, Словенију, Чешку, Словачку, Лужицу, Украјину, Русију, Бјелорусију и, на крају, завичајну Пољску. Споменуо је све Славене – само је Србе и Србију изоставио.

Била је то Папина омашка, због које се он јавно испричао – додуше тек два мјесеца након избијања “скандала”, 2. коловоза 1979. на Тргу св. Петра, пред двадесетак тисућа окупљених вјерника. Службену је Њојтyлину исприку објавио и талијански лист Гиорно, у свом броју од 3. коловоза 1979. Папа Иван Павао ИИ. је у том свом наступу изричито рекао да исправља пропуст из свога говора 30. свибња, када није споменуо српски као један од првих језика кршћанства у Еуропи и свијету.

Но Срби, тј. српска национална интелигенција и водство СПЦ-а, као да су једва дочекали Њојтyлин “лапсус” из говора од 30. свибња. Службене новине Српске патријаршије Православље објавиле се, у броју од 1. српња 1979., напад на папу Ивана Павла ИИ. и Католичку Цркву у цјелини, у чланку-коментару под насловом “Папа заборавио Србију”.

Марчански епископ

Тај је текст написао (иако се није потписао) епископ марчански Данило, један од најзначајнијих великодостојанственика Српске православне Цркве у оно вријеме. Рођен је 1927. у Новом Саду, а његово је свјетовно име и презиме било Данило Крстић. Епископом марчанским прогласили су га, 1969., патријарх српски Герман и епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин.
О епископу марчанском Данилу Дејан Медаковић ми је рекао, у нашем разговору што смо га водили у његову београдском стану у Крунској 15 (само који хаустор далеко од познате београдске католичке цркве Криста Краља):

– Јао, знао сам га добро. Знате, то је човјек који је имао скојевачку младост. Он је био скојевац и онда је конвертирао и постао ватрени православац, не могу рећи баш фундаменталист али ту негђе… Иначе је био руски ђак, у Паризу, и тако даље, био је врло учен, знао је много језика, имао је једну ширу културу, шире образовање… Био је марчански епископ једно вријеме, то је титуларни епископ. Био је викарни епископ – то значи да није дијецезан, то значи да нема своје владичанство него је викар, значи нека врста асистента патријарховог…

Дејан Медаковић ми је уједно протумачио и приђев “марчански” у титули епископа марчанског Данила, у вријеме кад је у Православљу објавио свој коментар “Папа заборавио Србију”. Тај приђев потјече од манастира Марча, између Чазме и Иванић Града у Хрватској (данас тај манастир више не постоји), који је у српској православној меморији остао као један од (болних и фрустрирајућих) симбола унијаћења западних Срба/православних на подручју данашње Хрватске, односно настанка врло специфичног облика кршћанства званог гркокатолиштво. Овако ми је рекао:

– Марча је био православни манастир, и једно вријеме су га узели унијати, дат је унијатима, но онда је дошло до крвавог обрачуна, народ је провалио и побио неке унијате, и послије тога је Марија Терезија (1740.-1780.) укинула манастир… И дала је дозволу да православни направе само једну малу капелу, а не више манастир, и то је један од укинутих манастира који има једну јаку хисторију православља у Хрватској, још у 16. стољећу…

Реторичко питање

Епископ марчански Данило је свој чланак у Православљу написао врло провокативно. И, прије свега, нападачки, бескомпромисно. Чињеницу да папа Иван Павао ИИ. у свом говору од 30. свибња 1979. није споменуо српски као један од “пуноправних” славенских кршћанских језика (а споменуо је све остале) прокоментирао је ироничним реторичким питањем: “Како један папа, образован човек, па још и Словен, да наброји све словенске народе и њихове језике, а Србију да превиди? Да ли је то од заборавности или намерно прећуткивање?… Разуме се, и римски папа, као човек, може да погреши – макар ‘пер омисионем’… Али, да један школовани Словен наброји и најмање међу словенским народима, а не спомене вишемилионску Србију – ту нешто није у реду.”

Живко Кустић ми је, у нашем разговору вођеном у Загребу 11. ожујка 2009., такав офензивни гард епископа Данила описао овим ријечима:

– Они који су то покренули вјеројатно су једва чекали неку такву прилику да би могли показати своју одбојност према католицима, односно према симпатијама за католиштво. Папа Њојтyла је био врло симпатичан, врло велик, и било је добро да га се бар негђе може посјећи…

У наставку свог чланка објављеног у Православљу, епископ марчански Данило – након што је прозвао папу Ивана Павла ИИ. – узео је на нишан и Њојтyлине претходнике на папинској столици, из размјерно новије повијести Католичке Цркве – папу Пија X. и папу Пија XИИ.

За папу Пија X. (1903.-1914.) написао је да “није волео Србију”, док је за папу Пија XИИ. (1939.-1958.) устврдио: “Пијо XИИ је ћутао када су у окупираној Хрватској и Славонији вршили покољ над православним Србима људи (тачније, нељуди) који су били и из редова римокатоличког клера”. Томе је, у наставку текста, додао: “На словенском језику ‘мрзети’ каже се ‘ненавидети’; код нас је то преведено у израз: ‘Не може да га види…’ Не дао Бог, да је ово разлог папином ћутању о језику Србије!”

Епископ марчански је, дакле, дошао на сам праг констатације да је папа Иван Павао ИИ. у свом обраћању вјерницима намјерно “заборавио” споменути српски језик зато што мрзи Србе. Притом је знаковито да је уз папу Ивана Павла ИИ. прозвао и двојицу папа који су својим понтификатима обиљежили оба свјетска рата у 20. стољећу, у којима су Срби доживјели велике националне трагедије: Први (папа Пио X.) и Други свјетски рат (папа Пио XИИ.).

Тактика Пиа XИИ.

На моје питање како би прокоментирао тезу епископа Данила да папа Пио X. “није волео Србију”, дон Живко Кустић ми је, у нашем разговору 11. ожујка 2009., одговорио:

– А зашто би папа морао вољети сваки народ једнако? Гђе то пише?

А на Данилову констатацију да је папа Пио XИИ. наводно шутио над покољима Срба у НДХ, Кустић је, у разговору са мном, узвратио:

– То није истина. Јер је Степинац итекако оштро говорио о покољима Срба. Према томе, Католичка Црква је говорила о тим покољима. А да ли је сам Пио XИИ. говорио све што је могао рећи, то је питање његове тактике и промишљености, и ту се не може ништа доказати нити не доказати. Ја сам више пута мислио, и данас мислим, неслужбено, да је можда штета што католички клер у цјелини није оштрије проговорио против фашизма.

И на крају, у трећем и најважнијем дијелу свог чланка у Православљу епископ марчански Данило је изишао с кључним елементом већ тада (усред, међу хрватским католицима прослављане, Бранимирове године 1979.) суставно изграђене идејно-политичке платформе Српске православне Цркве – када је у питању однос СПЦ-а према Католичкој Цркви, Хрватима и римском папи као таквоме. Написао је да се католици, односно актуални папа, морају испричати Србима за злочине што су их доживјели у Другоме свјетском рату, на територију НДХ. Овако је то формулирао:

“Ако Бог дâ, па овај Папа (Иван Павао ИИ. – оп. а.) дође у посету Југославији (службени позив за посјет СФРЈ упутит ће му, већ у просинцу 1980., тадашњи предсједник Предсједништва СФРЈ Цвијетин Мијатовић – оп. а.), тада ће имати прилику да види изблиза и хришћанску Србију и да чује њен ‘високи језик’. Надамо се да ће тада он отићи да клекне и на најстрахотније српско гробље овога века у Јасеновцу, као што је клечао у Аушвицу…”

Да епископ марчански Данило ово није написао случајно и на властиту руку него да је то већ те, 1979. године било службено и опћеприхваћено стајалиште СПЦ-а и српске националне интелигенције, свједочи и дневничка забиљешка (много година касније објављена, у књизи “Дани, сећања ИИИ”) Дејана Медаковића, датирана 28. српња 1979., у којој пише:

“Прави гест би био када би папа клекнуо у Јасеновцу, јер би тек тад осудио улогу оног дела своје цркве, који се најсвесрдније ангажовао у злочину. Све док се то не призна и јавно не затражи опроштај, увећаваће се море хипокризије и фалсификата који већ вековима притискују Католичку цркву, која је заробљена својим историјским наслеђем, овоземаљским амбицијама толиких папа.”

У нашим многобројним разговорима, што смо их водили готово двије године у континуитету, у Београду, све до његове смрти (у српњу 2008.), Дејан Медаковић ми је тај захтјев СПЦ-а и српске националне интелигенције – да се Католичка Црква у Хрватској Србима мора јавно испричати – окарактеризирао синтагмом “обрачунавање 1941.” (односно, “обрачунавање НДХ”). У смислу, како ми је објаснио: Срби Хрватима по завршетку Другога свјетског рата нису били испоставили никакав “завршни рачун”, јер су Хрвати након слома НДХ и даље одлучити живјети заједно са Србима у заједничкој држави Југославији, али сада, када се ствара потпуно нова констелација – и у свјетским и у домаћим оквирима – тада је тај обрачун неминован. У неким својим пријашњим текстовима такав сам начин резонирања, позивајући се на неке анализе београдске социологиње Весне Пешић, назвао “ресантиманом” (повијесним злопамћењем).

“Хрвати нас мрзе…”

Морам, међутим, овђе нагласити и то да је у једноме од наших разговора Медаковић (ипак) био помало критичан према иступу епископа Данила у Православљу, рекавши, међу осталим:

– Њему (Данилу – оп. а.) је то (омашка папе Ивана Павла ИИ. у његову говору 30. свибња 1979. – оп. а.) добро дошло, па да каже: “Ево видите, у континуитету они (Хрвати/католици – оп. а.), уствари, нас мрзе!”… Вјеројатно му је добро дошло, да се некако надовеже, па да каже да иза тога пропуста има један континуирани став према Србима. А један од кључних аргумената био је тај да папа још није био у Јасеновцу, једном од највећих стратишта, што ја сматрам некршћанским.

А ево што ми је о тој тешкој и болној теми – о актуализирању проблема Јасеновца и осталих спорних тема из Другога свјетског рата усред 1979., пуне 34 године након што је рат био завршен – рекао Живко Кустић, у нашем разговору што смо га водили у дому за старије особе “Центар” у Клаићевој, 11. ожујка 2009.:

– Њихов (српски) мит о Јасеновцу не морамо коментирати. Јасеновац још и сад није рашчишћен, да би се могло рећи чији је само злочин и над ким је злочин. Осим тога, што је битно, великосрпски, односно југославенски комунисти су одмах послије рата Јасеновац прогласили “својим” и на њега су се ослонили – против свих осталих. Тамо су почели са својом литургијом, мисним слављењем, и није им се могло придружити у том њихову ставу, нити је имало смисла стално им доказивати супротно. Они су Јасеновац посвојили и тај јасеновачки мит је с њима пропао! Јасеновац више није оно што су они направили од њега. Не зна се ни колико је било (жртава – оп. а.), не зна се точно ни тко је био, сигурно нису само Срби… Већином су Срби, да. Али ту су и Жидови, Хрвати…

Кустић ми је у нашем разговору посебно истакнуо:

– Да га (Јасеновац – оп. а.) они нису посвојили као своју политику, онда би се могло мислити… Али чим су га посвојили као своју југокомунистичку политику, било је разумно у то се даље не мијешати. Онда ће вријеме показати своје. Штовање јасеновачких жртава није било жал за жртвама, него суставни нападај и на хрватски народ и на Католичку Цркву! Тако је то усмјерено. Они су Јасеновац усмјерили против народа и Цркве, хрватске, и требало их је пустити на миру. Што си могао? Да се свађаш с њима сваки дан? Вријеме је радило за нас, а они су изгубили игру. У Јасеновцу је учињен злочин, у то нема сумње, и жао нам је. Да га нису комунисти посвојили, ми бисмо га чешће жалили.

Кустићев одговор

Свему бих овоме још додао да је на чланак епископа марчанског Данила у Православљу критички, тј. негативно реагирао тадашњи секретар Комисије за културу ЦК СК Србије, а данашњи директор београдскога дневног листа Данас Радивој Цветићанин (иначе велепосланик Републике Србије у РХ у раздобљу 2005.-2009.) – и то у београдскоме политичком тједнику НИН, у броју од 8. српња 1979. Упозорио је – како је навео – на “зао и опаки дух – или опако зли дух – овога (Данилова – оп. а.) текста”, додавши томе како теме које је у свом чланку покренуо епископ Данило “не износе људи добре воље”.

Међутим, на текст епископа марчанског Данила у Православљу промтно је реагирао и главни уредник загребачкога Гласа Концила дон Живко Кустић – у свом уобичајеном (непотписаном) коментару на 2. страници листа (у броју од 22. српња 1979.), који је, врло индикативно, носио исти наслов као и Данилов чланак, “Папа заборавио Србију”, само што је Кустић те ријечи (с очитим ироничним одмаком) ставио под наводнике. Свој мотив да одговори епископу Данилу Кустић ми је, у нашем разговору из 2009., овако образложио:

– Они су дигли галаму, а ја сам реагирао, нормално. Ја сам био коментатор главних католичких новина, ово се њихово прочуло и мислим да је требало рећи.

Сада тек настаје главни заплет. Кустић је својим српским колегама очитао лекцију. Он је то, морам рећи, с уживањем радио – особито када су у питању биле његове полемике с комунистима, тијеком 1970-их и 1980-их. У Кустићеву одговору епископу Данилу битна су три момента.
Прво, упитао је епископа Данила како то у свом чланку дијели и разликује двије земље или двије покрајине Хрватску и Славонију – упозоривши га да се домовину Хрвата тако дијелило у аустроугарска времена.

Друго, устврдио је да је коментар “Папа заборавио Србију” написао “нетко тко не жели зло заборавити, а добро му лако промакне из памћења”. Дакле, прозвао је Србе – овђе конкретно епископа Данила – да су опсједнути прошлошћу и својим повијесним злопамћењем те да актуализирају нека спорна питања из Другога свјетског рата не ради утврђивања праве повијесне истине него ради бацања анатеме на Хрвате и Католичку Цркву у Хрватској.

И треће – што се Јасеновца тиче – написао је: “И могли бисмо поновити познату чињеницу да је Јасеновац гробље и Хрвата и Жидова и Срба и других народности, и да би било вријеме штовање мртвих усмјеравати гајењу љубави, а не утврђивању ограда.”

Трајна фикс-идеја

Српски су интелектуалци помно пратили ову полемику између Православља и Гласа Концила. И нестрпљиво су ишчекивали како ће (и хоће ли) Глас Концила Православљу, тј. епископу марчанском Данилу, одговорити. Био је врхунац љета – сезона годишњих одмора – и академик САНУ Дејан Медаковић се тада налазио на љетовању у Дубровнику. Чим му је, 21. српња 1979., дошао у руке нови број Гласа Концила и чим је прочитао Кустићев (непотписани) полемички одговор Данилу, записао је у свој (касније објављени) дневник ову забиљешку:

“Знао сам: одговориће, мораће! Знао сам: учиниће то без кајања и без срца, чврсто решени да искористе све шансе које им нуди савремени политички концепт… На типично језуитски начин…”

Но сада ступа на сцену Живорад Жика Стојковић (рођ. 1922. у Београду). Он је био најрадикалнији и најострашћенији међу свим припадницима клана симиновци, окупљеним око Добрице Ћосића. Усто и једини прави вјерник, дакако православан (остали су симиновци били махом атеисти). Дапаче, врло близак врху Српске православне Цркве, у Београду. Био је противник умјереног курса патријарха Германа и заговарао је долазак тврђе, национално експлицитније линије у водству СПЦ-а. Патријарх Павле, који је 1990. наслиједио Германа, био је, у одређеној мјери, његов (Стојковићев) пројект.

Да подсјетим, о томе сам већ писао: Жика Стојковић је био старији брат славнога српског глумца Данила Бате Стојковића (довољно је споменути филмове “Балкански шпијун”, “Ко то тамо пева”, “Маратонци трче почасни круг” итд.), а, осим тога, он је био и један од првих “ослободитеља” Загреба, 8. свибња 1945., будући да је, као припадник 20. српске бригаде 45. српске дивизије, био међу првим партизанима који су, прешавши ријеку Саву, ушли у (војно углавном испражњени) Загреб, тадашњи главни град НДХ, и пробили се до загребачке радио-станице (радио-круговала) у Влашкој. Дејан Медаковић ми је рекао како му се Жика Стојковић хвалио да је управо он први (или међу првима) прочитао проглас Загрепчанима, у радио-станици у Влашкој, у којем је обзнанио да је град Загреб, након слома Павелића и НДХ, слободан град.Хрвати су, дакле, били нека врста трајне фикс-идеје Живорада Жике Стојковића, од Другога свјетског рата надаље.

Жика Стојковић је – почетком рујна 1979. – написао јако опширан одговор Живку Кустићу, тј. Гласу Концила. Праву једну кобасицу од текста, дугачку 15-16 густо куцаних страница. Том је свом памфлету дао име “Путеви разрешења и разума”. И Православље је то намјеравало објавити – као што је, два мјесеца раније, објавило и текст епископа марчанског Данила “Папа заборавио Србију”.

Стојковићев је текст већ био уредно посложен на регалу Православља (тада још није било компјутора и компјуторског пријелома новинских текстова), све је било спремно за објављивање. Но онда га је патријарх Герман, дознавши у посљедњи час што је Стојковић написао, скинуо с регала. То јест, наредио је главном уреднику Православља да то учини.

Тај драматичан тренутак у редакцији Православља (и око ње) Дејан Медаковић – велики пријатељ и политички истомишљеник Жике Стојковића – ми је овако описао:

– Патријарх Герман је љутито позвао уредника Православља и оштро га укорио, ријечима: “Јесте ли полуђели, у шта ви мене уваљујете!” Штета, била је то сјајна прилика да се на достојанствен начин одговори Гласу Концила, односно да се каже да њихова жеља да се на онакав начин пријеђе преко прошлости није ни праведна ни поштена.

Кључна карика у сукобу

Но, иако, захваљујући интервенцији патријарха Германа, Стојковићев текст није угледао свјетло дана (за живота његова аутора; Стојковић је умро 1997.), он је постао (уз још неке текстове) идејно-политичком платформом Српске православне Цркве и српске националне интелигенције, у њиховим (антагонистичким) одношајима према Католичкој Цркви за дане, мјесеце и године које долазе. А то је умногоме и данас – српска страна у Мјешовитој комисији око Степинца једним дијелом заступа и његове (иако, наравно, не само његове) ставове.

Жика Стојковић је, без даљњега, кључна карика у повијести сукоба Српске православне Цркве и Католичке Цркве у Хрватској, особито када је у питању гледање на Степинца.

Памфлет Жике Стојковића “Путеви разрешења и разума” из рујна 1979. Дејан Медаковић је објавио у свом дневнику “Дани, сећања ИИИ” из 2005. (занимљиво, за разлику од Медаковићевих литераризираних мемоара “Ефемерис” та књига није изазвала већу позорност у српској јавности), а мени је било омогућено да завирим и у оригинал (рукопис) Медаковићева дневника – након његове смрти – у који је Медаковић (иначе предсједник САНУ у раздобљу 1999.-2003., а у вријеме израде Меморандума САНУ генерални секретар те установе) дан за даном лијепио истргнуте чланке из Православља, Гласа Концила и других новина, пратећи и коментирајући развој (тј. усложњавање и комплицирање) политичке и укупне ситуације у СФРЈ, особито на плану односа Српска православна црква – Католичка Црква.

Јутарњи Лист

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *