Споменик деспоту Стефану – најстарији на територији Београда

Поделите:

Најстарији јавни споменик на територији Београда – онај са записом о смрти омиљеног владара и обновитеља Београда, деспота Стефана Лазаревића постављен је 1427. године у порти цркве у засеоку Црквине села Марковац код Младеновца.

Најстарији јавни споменик на територији Београда – онај са записом о смрти омиљеног владара и обновитеља Београда, деспота Стефана Лазаревића постављен је 1427. године у порти цркве у засеоку Црквине села Марковац код Младеновца.

Београд је у време владавине сина кнеза Лазара, витеза, путника, ратника и песника био центар трговине, дипломатије, занатства и уметности. Опчињен Београдом, „најкраснијим местом од давнине“  обновио је разрушени град посветивши га Богородици.  Деспот Стефан желео је да се обновљени град што пре развије па је објавио проглас којим је позвао људе са свих страна да се доселе у престоницу, а обећао је и повластице у трговачким пословима које су се огледале у ослобађању од царине. Константин Филозоф, деспотов биограф каже да се тако „за мало времена веома густо насели тај град“.

Као и многи владари и племићи тог доба, деспот Стефан је волео да одлази у лов у околна села. Околина Космаја била му је једна од омиљених локација. Приликом једног таквог лова, 19. јула 1427. године деспот Стефан је умро од последица можданог удара. Деспотов биограф сведочи нам у „Житију“ и о страшној мистичној олуји од које се небо над Београдом затамнело и громови тукли, док је у шатору деспот изговарао последње своје речи „По Ђурђа, по Ђурђа“… Смрт овог строгог, озбиљног и просвећеног владара на неки начин је у народу представљена као пропаст, као Страшни суд, нарочито после пропасти деспотовине и пада под турску управу са којом се губи и државни идентитет српске средњовековне државе.

На месту упокојења омиљеног владара, а у непосредној близини цркве чији је ктитор сам био, постављен је камени белег. Најближи сарадници који су у тренутку несреће чинили деспотову свиту, подигли су обелиск од венчачког камена, исписујући поруке оданости и поштовања. У тим записима се каже да је споменик подигао властелин Ђурађ Зубровић. На чеоној страни споменика уклесан је епитаф уз који је урезана и представа Христовог крста на Голготи, симбол страдалништва и мучеништва, као и слабо видљива представа јелена која алудира на догађај у лову. Натписи на свим странама споменика сведоче о захвалности, љубави и болу због губитка владара: „Благочастиви Господин Стефан, добри господин „ и „Предобри и мили и слатки господин деспот, о горе тому ко га виде на овом месту мртва“. Епитаф на чеоној страни један је од најлепших записа ове врсте. Према једном тумачењу, аутор је поп Вукша чији се потпис налази и на бочној страни споменика, док друго тумачење приписује ове речи управо Константину Филозофу. Овај запис свечаног тона не сведочи само о лепоти израза, већ говори и о владавини и животу Стефана Лазаревића, о областима којима је управљао, о трајању владавине као и подацима о његовој смрти:

„Цар славе Исус Христос НИ КА. Ја Деспот Стефан, син светога краља Лазара, и по његовом представљенију милошћу Божијом бих господин свим Србима, Подунављу и Посављу и чести Угарске земље и босанске још и Приморију Зетском. И у богомданој ми власти проводих живота мојега време колико се благом Богу свиде године 38. И тако дође ми заповест општа од свих цара и Бога. Говорећи посланик мени и анђео „иди“. И тако душа моја од убога разлучи се тада на месту званом Главагодине 6935 индиктона 5, сунчаног круга 19 и месечева 19. месеца јулија, 19, дана“.

img9181-640x480hdrs

Споменик деспоту Стефану се налази у Црквинама код Младеновца, у порти цркве Светог пророка Илије, која је саграђена 1886. године на месту раније цркве, за коју се претпоставља да је подигао сам деспот Стефан Лазаревић, а коју је народ, због изгледа и белог камена од кога је подигнута, прозвао Белосавачка. Залагањем кнеза Милоша Обреновића обновљена је 1836. године, а иконостас је 1853-54. израдио Димитрије Посниковић, један од најзначајнијих српских иконописаца деветнаестог века. Све до 1884. године црква је служила, а онда је страдала у земљотресу, па је 1886. године на том месту подигнута нова, која постоји и данас.

Протојереј Спасоје Марковић, свештеник ове цркве, каже да се у младеновачком крају причају многе легенде везане за деспота Стефана, које много говоре и о његовом односу према народу. Прича каже да је деспот волео да спава окован ланцима како би се увек сетио да има обавезу према народу, а да је често ноћу, као какав јунак из бајке, излазио сам или са једним слугом да прође кроз села и види како живи обичан свет, да је умео да части и помаже сиротињу, да је умео да остави поклон у новцу или злату на прозоре људима и да је у порти цркве окупљао свет како би делио помоћ и поклоне.

И за сам споменик се везују легенде. Прича каже да су једном приликом сељаци из оближњег Јагњила покушали да преместе споменик, како би то село добило на значају. Одмах су почеле непогоде, волови нису могли да се помере, те су актери ове легенде схватили да ће навући неко зло и клетву и споменик је остављен у миру порте где је одувек и био. Верује се такође да град не бије око овог споменика и да је црква под заштитом самог деспота.

img9196hdrs

О овом јединственом споменику културе од изузетног значаја брине Завод за заштиту споменика културе града Београда. Отац Спасоје Марковић каже да има посета, да и школе доводе ученике углавном на путу ка Опленцу, да понеко наменски дође да посети место упокојења деспота Стефана, али да се многи изненаде када чују или када на цркви виде нову спомен-плочу која сведочи о овом посебном месту и посебном споменику.

avantartmagazin.com

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *