Црне руже, нежне руже

Поделите:

Недавно завршено заседање Светог Архијерејског Сабора подигло је поприличну медијску прашину – највише због одлуке којом се СПЦ званично оградила од науке и здравог разума, и стала на страну здравог и правог креационизма, истовремено казнивши неколицину професора Богословског факултета који су јавно иступили против креационистичке петиције која се појавила у јавности – о чему је на овом блогу већ било речи.

Међутим, на овом заседању Сабора донета је и једна јако занимљива одлука. Наиме, основано је Одељење за праћење активности јеретичких организација, секти, и неканонских групација. Разлог овоме је, како се наводи у тексту данас објављеном у Политици, све већи деструктивни утицај ових група, као што је нпр. Црна Ружа, у српском друштву. У истом саборском саопштењу није заобиђено ни антиканонско и цркворушилачко деловање групе познате под именом Артемијевци.
На први поглед, у овој иницијативи нема ничега спорног – деструктивне секте су једна од ретких ствари око чије осуде постоји тако широк друштвени концензус, а Артемијевци као скупина несумњиво представљају неканонску и цркворушитељску појаву. Оно што, међутим, није јасно, јесте – како, према којим критеријумима, и на који начин ће СПЦ препознати и класификовати овакве утицаје, будући да се у последњих двадесетак година показало да надлежне структуре унутар исте не би умеле да препознају секташко и расколничко деловање ни када би их ово ујело за преосвећену гузицу.

Иако сам и о Артемијевцима већ писао на овом блогу, глупо ми је да не поменем да је деловање ове групе некада високоуважених духовника било предмет безбројних расправа, апела и молби које су на све могуће адресе унутар СПЦ годинама упућивали бројни теолози (међу којима су и професори и асистенти БФ које је закачила горепоменута казна овог Сабора), а које су игнорисане све до тренутка када су се поменути духовници одметнули и покушали да на силу заузму манастир Дубоки Поток.

Због тога, кривица за цркворушитељско деловање Артемијеваца највећим делом пада не на људе који су следовали ауторитетима иза којих је СПЦ стајала до последњег тренутка, већ на оне који су намерно и систематски заташкавали и гурали под тепих овај проблем све док исти није довео до раскола, и који и након свега што се десило гаје и негују идеологију мржње, шовинизма и лажне духовности која је до њега довела. Поред тога, није тајна да код истог тог Артемија и дан данас на славу навраћају истакнути духовници СПЦ. За све то време, људи који су на ове проблеме указивали, не ретко су од стране својих епископа и других високих инстанци у СПЦ називани, погађате, рушитељима цркве, и безобзирно шиканирани када би их неко из исте те Артемијеве групе код њихових владика тужакао – епитимије су изрицане моментално и без пардона.

Ни када су у питању секте, ситуација није много ружичастија. Јер, манастири, храмови, издавачке куће и медији под окриљем СПЦ су одавно база са које делују разноразни шарлатани, преваранти и секташи, и то под пуном заштитом надлежних епископа. За Оца Гаврила из Привине Главе, који поред тога што благосиља ратне злочинце, за пар стотина евра скида црну магију, већ и врапци на гранама знају.

Отац Бранко Перановић, који је својевремено држао Центар за одвикавање од наркоманије, пре тога је имао пројекат православног села које је било сачињено од пар стотина људи којима је он био духовник, које је функционисало као класична секта у оквиру СПЦ. Да неко није платио главом, тај човек би и дан данас био уважени духовник СПЦ и борац против наркоманије.

Човек по имену Мирољуб Петровић, који је постао интернет сензација када је прераним одласком Екрема Јеврића остало упражњено место дежурне будалетине која забавља народ, и поред тога што је, опет од стране бројних теолога, неколико десетина пута апеловано на надлежне црквене органе да се том човеку забрани било какво појављивање у црквама и манастирима, и даље мисионари своје идеје о масонима, креационизму и обнови Душановог Царства широм СПЦ.


Упркос чињеници да су његове идеје (каменовања, јавна бичевања и сл) крајње екстремне и да им није место у храмовима СПЦ, да је у питању човек чија су учења у оштрој супротности са најосновнијим учењима православља (за њега су литургија, иконе и слављење славе исто што и призивање демона), да је у питању особа која безочно искоришчава наивне и узима им новац преко свог такозваног Центра за природњачке студије – чији је, узгред буди речено, истакнути сарадник једно време био и горепоменути отац Бранко Перановић, и који је ништа друго него својеврсна академија за надрилекарство – његова емисија о крационизму све ове године несметано се емитује на радију Светигора у ударном термину. Поред Светигоре, Петровић је годинама сарађивао и са другим свештеницима СПЦ, као што је о. Горан Живковић и сл. Ако ово није пример секташког деловања које разара наше друштво – шта онда јесте?!


Знам, понављам се. Али морам.
Ништа од свега овога није новост у СПЦ – ово су проблеми који постоје већ годинама, и стварни су, за разлику од црне руже, и сличних бабарога и новинарских измишљотина.

Узрок што и даље постоје није никада био то што у оквиру СПЦ није постојало тело које би се овим питањима бавило, већ то што није било ни жеље ни воље да се таквим питањима позабави, нити здравог разума да се такви проблеми уопште препознају. Од којег се СПЦ, како ствари стоје, све брже и све више удаљава.

Блог: Катодна цев све трпи

Поделите:
3 replies
  1. Posetilac
    Posetilac says:

    Dobar clanak. Analiza i fakti.
    Inace, jeretici nam smetaju. Jeretici su oni koji ne misle kao mi. Spaliti.
    A oni koji nisu s’nama. Oni koji nisu s’nama su protiv nas (G. Bush).

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *