Дарко Худелист: Вучић још 2003. планирао да напусти Шешеља

Поделите:

Најпознатији хрватски новинар Дарко Худелист, члан редакције чувеног „Старта“ и пријатељ Добрице Ћосића, аутор књиге „Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011“, из прве руке је, током неколико година колико је живео у Београду и за „Глобус“ и „Јутарњи лист“ пратио све важне политичке и друштвене догађаје, упознао најбитније актере овдашње јавне сцене.

Један од таквих је и Александар Вучић, с којим је, како сам каже, имао најближи, готово пријатељски однос и из прве руке присуствовао стварању Српске напредне странке. О том односу и „најмоћнијем човеку у Србији“ изблиза Дарко Худелист је написао текст, који Недељник преноси уз ексклузивну дозволу аутора, уз редакцијска скраћења и опрему

Већ током првог нашег сусрета и разговора, 31. децембра 2003. у Земуну, Вучић ми је рекао две битне ствари о себи и својој странци (или, можда боље речено, о својој и Николићевој фракцији у СРС-у) из којих се могло наслутити какву ће политику он водити у будућности (па макар и по цену драматичног раскида са Шешељем, као што се 2008. и догодило).

Прва је ствар била – промене и европска, а не ратнохушкачка и усконационалистичка оријентација. Дословно ми је овако рекао: „Када смо ми (мислио је на радикале, оп. аут.) то рекли да нисмо за Европску унију? Али ти који нас мрзе не радују се томе што су данас сви у Србији за интеграцијске европске токове.“А друга ствар је била – хапшење лопова. „Јесте ли икад чули од владајућих да смо ми лопови?“, поставио ми је Вучић реторичко питање и одмах на њега овако одговорио: „Ни од кога, сигурно. Само говоре да смо лудаци и психопате. И то је њихов основни проблем: што нас не могу оптужити за лоповлук!

„Управо су те две компоненте – доследна европска оријентација и „хапшење лопова“ главне ставке садашње политике Српске напредне странке, с Вучићем на челу.Кад сам се у јесен 2005. доселио у Београд, с намером да истражујем историју српско-хрватских односа и сукоба у Титовој Југославији, живео сам, чисто новинарски гледано, двоструким животом. За „Глобус“ сам уредно штанцовао интервјуе са најистакнутијим политичарима Демократске странке или неких других странака блиских демократама, а приватно сам се дружио само с једним – с радикалом Александром Вучићем. Не рачунајући једну посету Ружици Ђинђић, Вучић је био једини београдски политичар којем сам и приватно улазио у кућу (најмање шест-седам, а можда и више пута).

И тако смо се у недељу, 15. јуна 2008. заједно упутили на излет у Мало Црниће упамтио сам само једну кључну реченицу: Вучић је Ивковићу рекао да ће они (мислио је на радикале, односно на већинску фракцију у СРС-у из које је касније настала Српска напредна странка) у датом тренутку гарантовати безбедност Борису Тадићу и његовој породици – кад крене њихова акција. Наравно, под предусловом да тада већ буду на власти (што се ипак тада није догодило).

Из те сам Вучићеве изјаве извукао закључак да ће, када он дође на власт, уследити једна жешћа акција против корумпираних демократа, из које ће, међутим, бити изузет председник Борис Тадић, са својом ужом породицом. Кад је почетком јесени 2008. напокон дошло до расцепа међу радикалима и кад је основана Српска напредна странка, Вучић је одржао раније дато обећање и дао ми свој први интервју у животу – као напредњак.

Разговор смо 3. октобра 2008. обавили у једном отменом ресторану на Врачару, недалеко од Храма Светог Саве.На путу од његове зграде „црвенкапе“ до ресторана прошли смо покрај Храма. Не, Вучић се није прекрстио.

Напротив, гласно је изрекао једно негативно и оптужујуће мишљење о Српској православној цркви – заправо не толико о СПЦ као српској националној институцији колико о цркви као таквој, једнако као и о поповима. Није прикривао да му је тај миље прилично стран и да је заклети антиклерикалац. Атмосфера у ресторану била је врло угодна.

С нама је опет била Вучићева супруга Ксенија. Мало смо јели, а мало разговарали тако да је интервју испао прилично спонтан. Вучић се присећао својих млађих, тинејџерских дана, када је био један од вођа Звездиних навијача и када је редовно долазио на Звездине утакмице против Динама у Загребу.

Знао је по надимцима све вође БББ-а, с којима се редовно тукао. Признао ми је и да је био на максимирском стадиону оног фамозног 13. маја 1990, када утакмица није ни одиграна јер је уочи ње дошло до страшних нереда. Тада је, рекао је, стајао на горњем делу трибине, заједно са осталим „делијама“ из Београда, док су „Срби из Крајине, они мало господственији“ били у доњем делу западне трибине.

Кад смо интервју привели крају, Вучић ми је, у приватном делу разговора, открио и своју велику жељу: да Нову годину дочека у Лас Вегасу. „Пази ово“, помислио сам у себи, „најпре се обрецнуо на српске попове, а сада би у Лас Вегас на новогодишњи дочек; ово заиста није Шешељев радикал каквог смо раније познавали.“С Вучићем сам се након дужег времена чуо тек поткрај фебруара или почетком пролећа 2011. Замолио сам га да ме повеже с Томом Николићем, с којим сам тада желео да радим интервју. Али није се много претргао да ми помогне. Тада сам се још једном уверио да му је било много драже кад сам интервју тражио од њега, а не од његовог страначког колеге и саборца Николића.

Недељник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *