Државна земља се продаје странцима

Поделите:

Као што смо најавлили у прошлом броју, настављамо причу о „нашој највећој шанси“ (многи тврде и јединој правој).

Реч је о продаји државне земље странцима. Помало заборављени ССП (Споразум о стабилизацији и придруживању) поново је актуелан. Јер према том споразуму, већ од 1. септембра ове године, странци (физичка лица) могу у Србији равноправно куповати некретнине, уклучујући и државно пољопривредно земљиште. Кога има око 830.000 хектара од укупно 5,1 милиона хектара (4,2 милиона хектара су обрадиве површине). Сетите се да ми са ових, како-тако обрађених, 3,3 милиона хектара, правимо профит од око три милијарде, а Холанђани, са 900.000 хектара, 70 милијарди долара. Иако према Закону о пољопривредном земљишту, који је након велике буре због одредаба о дугорочном закупу наводно прилагођеним интересима компаније Тенис, усвојен 30. децембра 2015, странци не могу куповати државно пољопривредно земљиште, те одредбе су беспредметне. Зато што је ССП међународни закон „вишег реда“ кога су ратификовали парламенти 25 земаља чланица Европске уније, с једне, и Србије с друге стране. Па се Споразум не може дерогирати (како би рекли правници) националним законима „нижег реда“. То практично значи да се национални закони морају ускладити са ССП-ом. Уместо усклађивања, или тражења неког компромисног решења (попут Мађарске или Пољске), садашњи грде бивше како су то дозволили. И годинама ништа конкретно не раде, нити мењају. Осим што ресорни министар обећава да ће се наћи задовољавајуће решење. Кад и како, за сада се не изјашњава. Иако је 1. септембар пред самим вратима.

Да се на тренутак вратимо у Лето Осмо, када је у Парламенту, 9. септембра, са 140 гласова „за“ и 28 „против“ (оба крила радикала нису гласала, иако је Тома „обећао“) ратификован ССП. Није усвојена сугестија Чеде Јовановића да за овај „историјски“ документ гласа више од 200 посланика. Попут „руског“ споразума о Јужном току и НИС-у, за кога је исте вечери гласало 214 посланика, док су против била 22 (Чедини, Чанкови и Мађари). Тако су после дугих преговора и припрема које су почеле 2005. године, најзад и за Србију „отшкринута“ европска врата. Беше велика еуфорија. Славило се по трговима. И сви смо били убеђени да ћемо, најкасније за девет година (дакле ове године), бити пуноправни чланови ЕУ. Ко би тада размишљао о продаји државне земље странцима, кад ћемо сви бити у ЕУ. Па кад могу Срби да купују код њих, зашто и они не би код нас.

После је кренула ратификација ССП-а у парламентима чланицама и то је трајало неколико година, да би га Савет Европе усвојио 22. јула, а ступио је на снагу 1. септембра 2013. Документ који је са прилозима и анексима имао око 500 страна, морао се „уградити“ у наше законе и припремити за примену, у прелазном периоду од четири године, најкасније до 1. септембра 2017. Али пред сам истек рока јавила се накнадна памет. Како и зашто су то „бивши“ потписали да се државна земља продаје странцима.

Уместо да су, ако им се ова клаузула није свиђала, почели да делују још до Лета Дванаестог, од доласка на власт. Попут неких Европских земаља, које су, привремено одложиле продају земље странцима. У Пољској је ова клаузула била одложена 12 година (рок истекао у мају ове године), али су законом постављени рестриктивни услови за странце (да су живели у Пољској, или имају брачног друга и слично), а повлашћени за домаће купце. Чак је и Данска озаконила посебне услове (да имате потребно образовање, да сте 25 година непрекидно живели у селу, да можете имати максимално 300 хектара).
Мађарска је отишла најдаље. Организован је, 2012, референдум где се 87 одсто изашлих изјаснило за прихватање амандмана на Устав, о забрани продаје земље странцима. Истина је да је, осим код нас и у другим сиромашним државама, земља на цени. Што доказује податак да је од 2008. године купљено 35 милиона хектара обрадиве земље, од чега су 40 одсто купци из ЕУ. У неким државама земља је „на изволте“. На пример, у Украјини, где и Срби имају хиљаде хектара. У Румунији је странцима продато 800.000 хектара, и то углавном по веома ниским ценама. Чега се онда плаше неке државе. Нико не може изнети и однети земљу. Као паре. Највише због вероватног сценарија. Прелази се на интензиван развој неколико култура – кукуруз, соја, пшеница, уљана репица. Остале културе „нестају“, а са њима и ситна газдинства.

Има ли Србија разлога за страх. Мало. Неће бити паничне тражње, како неки тврде (успут буди речено, било би добро кад би било). Поменутим изменама закона о пољопривредном земљишту, странц и(попут Тениса и других) могу узимати државно пољопривредно земљиште у дугорочни закуп до 30 година, уз могућност продужења са пречим правом првенства. Није шија него врат. То је исто као да су купили. Само је мањи ризик и мање пара (за државу). Коначно, правна лица која су основали странци, немају никаквих ограничења. То су „домаће“ фирме. Већ су купили много земље. Све у свему, онај ко се плаши примене ССП-а, или не разуме суштину Споразума, или хоће некога да „прогура“. Живи били па видели!

Данас

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *